Први јавни објекат подигнут на Ташмајдану је зграда Сеизмолошког завода. Историја градње ове необичне зграде на ободу парка заиста је дуга. Све је почело давне 1893. године, кад је земљотрес јаког интензитета погодио Свилајнац, што је био повод за озбиљан корак у развоју сеизмологије у Србији. Новији истраживачи наводе коју годину пре као пресудну у развоју српске сеизмологије, тачније 1887, кад је први српски школовани астроном и геофизичар Милан Недељковић основао Астрономску и метереолошку опсерваторију у Београду. Званична сеизмолошка служба под окриљем Геолошког завода Универзитета формирана је 1906. године, а 1919. године служба се издвојила као самостална установа – Сеизмолошки завод.
Ради систематског праћења земљотреса у Србији, било је потребно обезбедити објекат у којем ће се инсталирати мерни инструменти. Министар просвете Андра Николић, препознавши далекосежни значај овог важног момента, 1906. године обезбеђује средства за градњу зграде. Како наводе тадашњи извори, за место градње скромног павиљона одређен је Ташмајдан на старом гробљу.
Израда пројекта је поверена архитекти Момиру Коруновићу. Камен темељац је постављен 10. септембра 1908. године, а зграда је завршена годину дана касније, у мају. Инструменти инсталирани у новоподигнутој згради први пут су 1910. године забележили земљотрес, са епицентром у далекој Анадолији. Била је то скромна приземна зграда. Мада нема препознатљиве карактеристике аутентичног стила архитекте Момира Коруновића, остаће забележена као прво реализовано дело овог великог аутора. Задатак је био пројектовати омањи, утилитарни објекат посебне намене. Сачувана историјска фотографија првобитног изгледа завода из 1909. године приказује приземни зидани објекат од опеке, типа павиљона, скромних стилских одлика. Приказана је бочна фасада објекта са улазом истакнутим залученим оквиром, што ће бити основни облик у будућем стваралаштву овог аутора. Изнад равног крова са снажно наглашеним кровним венцем уздижу се два витка димњака. Објекат је располагао и подземним нивоом, у којем су се налазили инструменти. Како су се с временом све више потврђивали резултати рада сеизмолошке службе, а уз то се новим политичким контекстом државе увећала територија коју је служба покривала, неопходно је било повећати капацитет саме зграде.
Према пројекту архитекте Ђуре Бајаловића, 1912. године постојећи објекат је надзидан за једну етажу. О томе како је изгледао сведочи и фотографија из те године, на којој се делимично види зграда са зупчастим завршним сегментом.Нажалост, рад службе је заустављен избијањем рата. У згради се у то време налазио део окупаторске војне ауто-команде, који је уништио скоро све апарате и опустошио просторије. Механички инструменти Wiechert, добијени ратном одштетом 1929. године, остали су основ инструменталног сеизмолошког мерења све до 1980. године. И данас у функцији, налазе се у згради. Следеће две интервенције на згради – 1926. године проширење у приземном делу и 1939. године дозиђивање у делу објекта у нивоу спрата – коначно су уобличиле објекат у изглед који видимо данас. То је слободностојећа зграда, издужене правоугаоне основе, обликована у стилу романтизма. Подеоним венцем је рашчлањена на зону приземља и спрата. Низом ритмично распоређених прозора лучних оквира остварена је динамичност омање фасаде. Посебан акценат представља завршни декоративни елемент зупчасти венац, који чини овај објекат врло оригинално и маштовито решеним. Окружена зеленилом и упадљиве црвене боје, зграда је постала препознатљив просторни детаљ великог ташмајданског парка. Зграда Сеизмолошког завода се убраја у ред значајних објеката техничке културе у Београду и утврђена је за културно добро 2007. године.
