Споменик са записом о смрти деспота Стефана Лазаревића постављен је 1427. године у порти Цркве светог пророка Илије у засеоку Црквине, делу села Марковца, општина Младеновац. Прича о споменику на месту смрти деспота Стефана Лазеравића сеже у време када је Београд, под овим великим и племенитим владаром, био центар трговине, занатства и дипломатије, расадник уметности и књижевности, али и историјска позорница великих ратова и страдања српског народа. Само две године након битке код Ангоре, у којој је предводио непоражено крило тешких оклопника, када је од византијског цара примио титулу деспота и постао самостални владар, деспот Стефан добио је од угарског краља Београд на управу. Према речима његовог биографа Константина Филозофа, деспот је био опчињен Београдом и његовим положајем, који је поредио са „најлепшим местом, од давнина превеликим градом“. У тренуцима највеће патње, 1409. године, деспот Стефан изразио је своје мисли кроз „Слово љубве“, узвишену песму о братској љубави. Јунак на бојном пољу, у братској љубави великодушан, деспот Стефан био је владар византијске узвишености и омиљен у народу. Тактичност у поступању, нарочито с турским султанима, донели су му дужи период мира, у којем је и даље предано радио на учвршћивању државних граница, како би свом законитом наследнику Ђурђу Бранковићу предао уређену и стабилну државу.

Међутим, у таквој „идиличности“ није уживао дуго. Као што је то био случај са већином европских владара и племића тога времена, и деспот Стефан је волео и често практиковао да оседла коња и са својом свитом одјаше у лов у оближња села око Београда. Приликом једног од повратака са угарског двора, затекавши се у близини места познатог као Глава или Главица, деспот је зауставио своју пратњу да би изјахао у лов. Као што је имао обичај да уради, испружио је руку да би на њу примио крагуја, али његово тело није хтело да слуша. Према предањима, његову изненадну погибију 19. јула 1427. године, обележила је мистична олуја, од које се небо над Београдом зацрнило а тресак грома прекрио тихо изговорене деспотове последње речи: „По Ђурђа, по Ђурђа“. Деспотова смрт најавила је најтежи период у историји српске државе и народа оличен у пропасти деспотовине и губитку државног идентитета.

Како би се сачувало сећање на тренутак упокојења омиљеног и цењеног владара, постављен је камени белег на месту где је деспот пао са коња, у непосредној близини цркве чији је ктитор сâм био. Опраштајући се од свог господара, најближи сарадници, који су се у тренутку несреће и налазили у његовој свити, подигли су му споменик од венчачког мермера исписујући тиме најлепше поруке оданости и поштовања и неоспоран историјски извор за проучавање деспотовог живота и смрти. Подаци из записа, нарочито они који се односе на области којима је за живота владао, на трајање његове владавине и тачно време смрти, истоветни су са онима изнетим у деспотовој биографији. Уз епитаф, како је то био обичај у средњовековној Србији, урезана је представа Христовог крста на Голготи, чија је симболика у директној вези са темом страдалништва и мучеништва, као и нечитка представа јелена, која алудира на лов у којем је деспота задесила изненадна смрт. Језик којим је писан епитаф припада средњовековном такозваном кићеном стилу, којим доминира свечани тон типичан за форму надгробног споменика подигнутог високој личности, нарочито владару. Као симбол снаге вере и оданости витешком завету споменик је преживео бурне периоде српске историје након деспотове смрти до наших дана.

Његова чврстина и одупирање времену, као и белина његових углачаних страна, представљају једини сачувани подсетник на славног владара, песника, подвижника, ктитора и мученика. Јединствен по свом садржају и функцији споменик представља важно сведочанство за проучавање историје, уметности и књижевности средњовековног Београда и Србије. Као један од најстаријих и најзначајнијих споменика балканског културног наслеђа Споменик на месту смрти деспота Стефана Лазаревића заштићен је 1979. године као споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију. Споменик се налази у порти Цркве светог пророка Илије, која је саграђена 1886. године на месту ранијег сакралног објекта, за који се претпоставља да датира из петнаестог века. Према неким изворима, првобитну цркву подигао је у стилу моравске архитектуре и посветио Богу управо деспот Стефан Лазаревић. Црква је обновљена 1836. године, залагањем кнеза Милоша Обреновића, а иконостас је 1853–1854. године израдио један од најзначајнијих српских иконописаца деветнаестог века Димитрије Посниковић. Обновљена црква служила је све до 1884. године, када је због страдања изазваног земљотресом порушена, а на њеном месту саграђен је 1886. године храм који стоји и данас.