Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“ налази се на Дунавској падини, непосредно уз југоисточни фронт Београдске тврђаве, у природном, парковски решеном амбијенту Малог Калемегдана. Историја зидања Павиљона носи у себи слику културног развоја наше средине, док његово обликовање сведочи о напредним архитектонским идејама међу београдским градитељима крајем треће деценије 20. века. Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“, чије је име чувало сећање на дубровачку песникињу и љубитељку уметности из 16. века, 1923. године дошло је на идеју да се у Београду, као престоници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, подигне павиљон у којем би се искључиво излагала дела. До тада, она су излагана најчешће у гимназијским салама и свечаној сали Капетан Мишиног здања, будући да није постојао простор посебно предвиђен за ову врсту концепта и садржаја. У циљу прикупљања прилога за изградњу уметничког павиљона, у фебруару 1923. године, приређен је бал у „Касини“ под називом „Хиљаду и друга ноћ“, у организацији Бранислава Нушића, тада начелника Уметничког одељења Министарства просвете. У наредним годинама настављено је са даљим прикупљањем прилога од имућних и истакнутих личности и установа. И краљ Александар Карађорђевић је поводом освећења камена темељца 1927. године даровао већу новчану помоћ Удружењу, док је Михаило Пупин у два наврата помогао приликом отплате дугова.
Крајем 1925. године Уметничко одељење Министарства Просвете расписало је конкурс за подизање новог изложбеног простора. Првобитно, павиљон је требало да буде подигнут на терену преко пута Саборне цркве, у непосредној близини Конака кнегиње Љубице. Архитекти су при пројектовању морали да воде рачуна о теренским условима и о оријенталном стилу зграде конака. Прву награду на конкурсу добио је Бранисав Којић, другу Милан Злоковић, а трећу Михаило Радовановић. Овај првонаграђени пројекат никада није изведен, будући да је убрзо по завршетку конкурса Београдска општина уступила Удружењу „Цвијета Зузорић“ земљиште на Малом Калемегдану. У вези с потребом да се пројекат прилагоди новом терену архитекта Којић израдио је нов план. Свечано полагање камена темељца и узиђивање повеље обављено је 6. новембра 1927. године, а објекат је завршен крајем наредне године.
Прва јесења изложба београдских сликара и вајара отворена је 30. децембра 1928. године у тек довршеном павиљону „Цвијета Зузорић“. То је била прва редовна годишња изложба, која је прерасла у традиционалну смотру београдских уметника. Година 1929. постала је прекретница у уметничком животу Београда, јер су изложбе у Павиљону показале јавности и уметницима различите могућности изражавања.
Архитекта је објекат компоновао као симетричну, волуметријски разуђену масу. Оса симетрије, међутим, не пролази кроз вестибил, како би посетилац очекивао, већ кроз терасу оријентисану према падини. Хоризонтални венци су наглашени, али на зидним површинама готово да нема никакве декорације. Прозорски отвори представљају чисте пробоје у масама, без посебног акцентовања. Монументални јонски стубови без канелура фланкирају улаз у вестибил, а исти мотив поновљен је и испред мале сале. Елементи класичне архитектуре употребљени су тако у једном сасвим новом духу. Третман фасада указује на модерну сведеност, али декоративност је остварена степеновањем маса. Сви ови аспекти Павиљона указују на окретање европским узорима и пре свега ар деко архитектури.
До велике реконструкције Павиљона седамдесетих година 20. века, изнад главних улазних врата налазила се алегоријска представа уметности, израђена у техници витража, дело сликара Васе Поморишца. Испред Павиљона је 1936. године постављена фонтана под називом „Буђење“ у виду наге женске фигуре са голубовима из чијих кљунова избијају млазеви воде, рад вајара Драгомира Арамбашића. Након неколико деценија функционисања, у циљу прилагођавања савременим захтевима, урађена је велика адаптација ентеријера Павиљона према пројекту архитекте Градимира Медаковића. Радови завршени 1975. године обухватили су изградњу нове галерије, изложбених сала, уклањање стакленог крова, увођење покретних паноа који омогућавају више паралелних и потпуно издвојених изложби, као и увођење најсавременије климатизације и расвете. Док је ентеријер претрпео велике измене, у спољном обликовању задржан је аутентичан архитектонски концепт Бранислава Којића, који и данас сведочи о отворености београдских аутора за напредне идеје њихових европских савременика. Данас се овде налази седиште Удружења ликовних уметника Србије.
Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“ као репрезентативан пример једног времена, како са становишта архитектонског развоја тако и са становишта општих појава у друштвеним и уметничким кретањима, проглашен је за споменик културе 1973. године.
