У близини раскршћа улица Добрачине и Господар Јевремове, налази се споменик „Чукур чесма“, дело скулптора Симеона Роксандића, подигнут 1931. године. На том месту налазила се стара Чукур чесма, која је до 1892. године, када је у Београду уведен водовод, снабдевала становнике овог краја водом. Чукур је турска реч и значи рупа која је била озидана дубоко у земљи. Поред тога што данас овај споменик чува успомену на једну од најстаријих чесама, својим скулпторским решењем симболично чува сећање на „догађај код Чукур чесме“, који се претворио у легенду, једну од малобројних које постоје о Београду.

Шта се заправо десило 15. јуна 1862. године, до данас није у потпуности расветљено. Постоји више верзија о личностима и узроцима догађаја, али је само исход поуздан и поткрепљен документима. Последица овог догађаја довела је до прекретнице у историји Београда и Србије. Прича о Чукур чесми почиње безазлено, једноставним речима изговореним дечаку шегрту: „Саво, ајд` трк донеси воде са Чукур чесме“. Један турски војник је отео Сави тестију из руку и он је почео да се брани, што је веома наљутило Турчина, који га је убио бајонетом, а по другој верзији га је ударио тестијом у главу и Сава је пао окрвављен поред чесме. Убрзо након тога је наишао српски полицајац, који је убио турског низама или, по другачијој верзији, наишла је српска патрола и заробила три турска низама. Потом је наишла и турска патрола те је дошло до оштрог вербалног обрачуна. Да би разрешио цео догађај, стигао је терџoман (тумач турског језика) београдске полиције Сима Нешић у пратњи жандара, али из мазгале турске страже је почела пуцњава и Сима Нешић бива убијен. То је био повод за велику тучу између Срба и Турака, где су Срби опколили Турке. Међутим, заповедник српске страже Ивко Прокић је ослободио Турке и, да би избегао веће последице, лично је испратио турског официра до капије тврђаве и ту се пријатељски с њим поздравио, али следећег тренутка Ивк и његови пратиоци су убијени. Вест о догађају прострујала је Београдом, на све стране чули су се пуцњи и борба на улицама је почела да се распламсава. Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих.

Тада су Срби заузели Варош капију и Сава капију, а вест је стигла и до осталих градова у Србији. Кнез Михаило је, из Шапца где се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Следећи дан 16.(4) јун протекао је у миру, већ наредни 17. (5) био је судбоносан за Београд, почело је бомбардовање Београда из 56 тврђавских топова. У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су преговори о независности Србије, на којима су учествовале Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско становништво исели из Србије. Након дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају градове на „чување кнезу Михаилу“, прво Београд па Кладово, Смедерево и Шабац, а затим и многе друге. Године 1867. Кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6. априла на Калемегдану.

Ванђел Тома је тестаментом завештао одређену суму новца за подизање споменика који ће чувати сећање на догађај на Чукур чесми. Пројекат за скулптуру од бронзе на мермерном постаменту урадио је Симеон Роксандић, један од најпознатијих скулптора реалистичког правца у српској уметности. Чесма са скулптуром на врху представља дечака Саву шегрта настрадалог на овом месту, на мермерном постаменту са базенчићем, где се сливала вода из крчага, био је повезан на водовод и уличну канализацију. а поред је постављена и мермерна клупа. Овај споменик, уметничко дело вајара Роксандића, обележава аутентично место једног историјског догађаја, као и место једне од најстаријих јавних чесама у Београду. Због својих уметничких и историјских вредности, проглашен је за споменик културе 1965. године.