Zdanje hotela „Moskva“ bio je prvi objekat koji je obeležio buduću izgradnju Terazija. Osiguravajuće društvo „Rosija“ iz Petrograda početkom HH veka kupilo je imanje na uglu Kralja Milana (danas Terazije) i Balkanske ulice, da bi sazidali objekat za smeštaj svoje firme. Prvu nagradu na konkursu koje je Društvo raspisalo 1905. godine dobio je rad arhitekte Viktora Kovačića iz Zagreba. Medjutim, uprava Društva u Petrovgradu nije se složila sa izborom žirija, te je prihvatila projekat Jovana Ilkića, nagradjen drugom nagradom. Arhitekta Ilkić pozvan je u Petrograd, gde je rad na projektu nastavljen u saradnji s ruskim arhitektima. Projekat je potpisao arhitekta Pavel Karlovič Bergštreser, „šef-arhitekt“ Osiguravajućeg društva „Rosija“, dok je sama zgrada izvedena pod nadzorom Jovana Ilkića. Oslobodjena tradicionalnog kompozicijskog postupka, upotrebljenom vrstom dekoracije i primenom novih materijala – švedskog granita, armiranog betona, fajansa, mermera i keramike – zgrada hotela „Moskva“ spada medju prve primere u srpskoj arhitekturi koji predstavljaju prihvaćen secesijski stil. Zelene keramičke pločice kojima je ostvarena izuzetna dekorativna, koloritna oplata fasade, izradjene su u čuvenoj fabrici majolike i keramičkih ukrasa „Žolnaj“ iz Pečuja. Ukrasni motivi na fasadi izradjeni su prema Ilkićevim nacrtima. Značajne detalje fasade hotela i njegovog ornamentalnog korpusa čine skulptura „Žena sa tri deteta“ i „Glorifikacija Rusije“, alegorijska reljefna predstava privredne i pomorske snage Rusije izvedena u majolici. Palatu Osiguravajućeg društva „Rosija“ sa kafanom i hotelom „Moskva“ otvorio je kralj Petar I Karadjordjević 14. januara 1908. godine. Kafana je ubrzo postala jedno od omiljenih mesta za okupljanja Beogradjana, ali i diplomatskog kora, političke elite, poslovnih ljudi i umetnika. Tokom Drugog svetskog rata palata „Moskva“ je delila sudbinu ostalih beogradskih zdanja. U posleratnim godinama vraća svoj prvobitni sjaj i uvažene goste. Obimnija restauracija izvedena je u periodu od 1970. do 1972. godine, prema projektu Grigorija Samojlova.
Službeni glasnik SRS br. 14/79
