Category Archives: Издвајамо споменик културе

Архитекта Јован Илкић сврстава се у ред најзначајнијих аутора српског академизма у периоду од 1884. до 1914. године

Завод за заштиту споменика културе града Београда је 2020. године урадио Пројекат рестаурације уличних фасада и рекострукције декоративних елемената куполи и маркизе према историјском стању.

Палата Српске академије наука и уметности саграђена је 1923–1924. године, према пројекту познатих српских архитеката Драгутина Ђорђевића и Андре Стевановића из 1912. године

Бањички логор, данас у саставу Музеја града Београда, утврђен је за споменик културе 1984. године.

Зграда Дома југословенских инжењера и архитеката у Улици кнеза Милоша бр.7 у Београду, подигнута је између 1933. и 1935. године, према пројекту београдских архитеката Милана – Мише Манојловића и Исака Азриела.

Споменик Вуку Караџићу, на углу Рузвелтове улице и Булевара краља Александра, свечано је откривен 7. новембра 1937. године, поводом прославе стопедесетогодишњице Вуковог рођења. Дело је истакнутог српског скулптора Ђорђа Јовановића.

Завод за заштиту споменика културе града Београда је сарађивао са УК „Пароброд“ 2018. године при реализацији изложбе „Модерна града Београда“. Успешна сарадња се наставила и ове године отварањем изложбе „Никола Несторовић – портрет једне епохе“ у Згради представништва Првог дунавског паробродарског друштва. Тим поводом решили смо да данашњу објаву посветимо самом објекту.

Зграда представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду подигнута је у периоду између 1924. и 1926. године, на углу улица Капетан Мишине и Господар Јевремове. За потребе изградње овог стамбено-пословног објекта, још новембра 1923. године стигли су идејни пројекти архитекте Александра Попа из Беча, где је и било седиште компаније. С обзиром на то да је пројекат било потребно разрадити, прилагодити конфигурацији терена и направити одговарајући унутрашњи распоред у складу с потребама представништва, овај посао је преузело локално грађевинско предузеће инж. Стевана Тоболара које је уједно било и извођач радова. Приспела техничка документација је усвојена фебруара 1924. године, а репрезентативна угаона зграда била је завршена почетком 1926. године.

Зграду карактерише наглашени вертикални динамизам угаоне партије, од којег се бочно развијају два крила. Снажно наглашена и структурно разуђена угаона партија зграде компонована је тако да представља њену доминанту, а у време настанка објекат је био маркантан урбани репер ширег подручја. На левом унутрашњем лицу угаоне партије налази се велики часовник. Нарочито је карактеристичан мотив преломљеног лука у отвору смештеном на етажи поткровља, као и два јарбола који још више доприносе утиску вертикализма. На бочним зидовима угаоног дела постављен је вертикалан низ троструких прозора обрађених у сведеној, геометризованој декоративној структури. Улазни вестибил изведен у зони приземља, трапезоидног је облика и својим волуменом излази из засеченог дела угаоне партије. Просторно и ликовно је конципиран тако да представља главни мотив грађевине. У централном делу фриза изнад портала смештено је сидро као симбол компаније и урезана година: 1925. У бочним деловима фриза стоје ћирилични и латинични натпис: Прво Дунавско паробродарско друштво.

Певачка дружина „Станковић“, чије је име чувало успомену нa првог српског школованог композитора, мелографа, диригента и пијанисту, 1911. године је успела да оснује Музичку школу „Станковић“. За потребе школе и њених ђака било је неопходно да се обезбеди адекватан простор. Избор је пао на једну приземницу на почетку Улице кнеза Милоша, подигнуту деведесетих година 19. века. Основана је лутрија, потписиване су менице, а кући је, у складу с новом функцијом, дограђен и спрат с концертном двораном. Овај дом отворен је за школу и певачку дружину 9. јануара 1914. године.

Израда пројекта за надградњу и доградњу некадашње куће Артемизе Христић, потписао је архитекта Петар Бајаловић. Радови су изведени у периоду 1913–1914. године. У складу с временом настанка, кућа је добила академски решену фасаду. Ипак, сецесијски дух провејава кроз портрете Корнелија Станковића, Даворина Јенка и Живојина Симића, смештене изнад прозора првог спрата. За ове портрете, као и за рељеф изнад улаза у зграду Старац са гуслама и дечак, не постоји сигуран податак о ауторству, али се чини могућим да их је израдио велики југословенски вајар Иван Мештровић. Концертна свечана сала кроз две етаже, веома вредна због своје изузетне акустичности, представља и прави бисер у функционално-шематској организацији простора. Сала има галерију, као и профилацију и штуко-декорацију у стилу сецесије.

Први светски рат је на неколико година обуставио делатност школе, али по његовом завршетку, школа је на ставила са радом. Наставни план је израђен по угледу на Прашки и Бечки конзерваторијум, 1928. године је покренут и ГласникМузичкогдруштваʼСтанковићʼ, а до Другог светског рата су уведени контролни испити и свирање напамет на апсолвентским испитима. За време окупације, крајем 1943. године, немачка војска је за своје потребе заузела цео други спрат са салом, па је велики број наставника радио код своје куће или у ђачким становима. Ентузијазмом наставног кадра и младалачком енергијом њених ђака, школа је преживела и ратне године и наставила у истој згради своју делатност до данас.

Музичка школа „Станковић“ спада у ред оних установа које су поставиле темеље наше музичке културе. Заједно с Музичком школом „Мокрањац“, она је одиграла пионирску улогу у почецима и даљем развоју музичког живота наше средине. Допринос школе музичко јкултури Србије је непроцењив. Музичка школа „Станковић“ утврђена је за културно добро 1987. године.

Музеј савремене уметности у Београду подигнут 1965. године, представља први заједнички пројекат архитеката Ивана Антића и Иванке Распоповић.

Poslovna zgrada “Hempro” na Terazijama podignuta u šestoj deceniji dvadesetog veka prema projektu Alekseja Brkića, utvrđena je za spomenik kulture 2019. godine zbog svojih arhitektonsko-urbanističkih i društveno-istorijskih vrednosti.