Споменик Вуку Караџићу, на углу Рузвелтове улице и Булевара краља Александра, свечано је откривен 7. новембра 1937. године, поводом прославе стопедесетогодишњице Вуковог рођења. Дело је истакнутог српског скулптора Ђорђа Јовановића.
Идеју о подизању споменика покренула је Српска књижевна задруга на седници Главног одбора 15. септембра 1920. године. Предвиђено је да споменик буде изливен у бронзи и постављен на гранитном постољу, а за његову израду требало је да буде расписан општејугословенски конкурс. Наредних десет година трајало је сакупљање прилога у целој Србији и 1931. године сума је износила 305.000 динара, па је отпочета израда споменика. На сугестије Уроша Предића и Богдана Поповића, одустало се од првобитне замисли о расписивању општејугословенског конкурса, а вишечлана комисија, коју су сачињавали Пера Поповић, Урош Предић, Вељко Петровић и Богдан Поповић, прегледала је и прихватила макету Вуковог споменика коју је израдио Ђорђе Јовановић. По уговору који је закључен са уметником, бронзана скулптура је требало да буде висине три метра.
Јовановић је 1932. године модел скулптуре пренео у Праг, где је требало да оригинал буде изливен у бронзи. Већ 1933. године готов споменик је био пребачен у Београд, где је све до 1937. године чекао на тачно одређивање локације. Питање локације за споменик Вука Караџића решавано је у временском периоду дужем од петнаест година. Године 1937. непосредно пред обележавање стопедесетогодишњице Вуковог рођења, донета је одлука о месту постављања споменика. Као нова и коначна локација, одређено је место на углу Булевара краља Александра и Рузвелтове улице у Парку Ћирила и Методија.
Споменик припада стандардним иконографским приказима у оквиру српске уметности и представља Вука Караџића као човека у зрелим годинама. Конципиран је по канонима академске уметности која почива на натурализму и веризму, као и на идеализацији субјекта. У том смислу наглашена је идеализована, портретска реалистичност, а као неизоставан иконографски симбол књижевности и просветитељства, у десној руци је представљена књига. Вук Стефановић Караџић је приказан у донекле хијератичном и статичном седећем ставу. Ноге су прекривене тешком драперијом, а у десној руци је приказана књига, коју Вук држи наслоњену на колено. Динамика је наглашена благо ротираним покретом главе.
Споменик Вуку Караџићу припада групи репрезентативних и монументалних јавних споменика подигнутих заслужним личностима српског народа. Због својих културно-историјских вредности, Споменик Вуку Караџићу утврђен је за културно добро 1965. године.
