Yearly Archives: 2021

Бањички логор, данас у саставу Музеја града Београда, утврђен је за споменик културе 1984. године.

Заједничком акцијом Завода за заштиту споменика културе града Београда, ЈКП „Погребне услуге“ и Института за књижевност, обновљен је и заштићен од даљег пропадања гроб Љубомира Мицића, књижевника, критичара и есејисте, оснивача уметничког и културног часописа „Зенит“.

Завод за заштиту споменика културе града Београда је подржао ову идеју, издао услове из своје надлежности, подстакао њену реализацију и вршио стручни надзор над извођењем радова на обнови гробног места.

У години јубилеја – сто година од оснивања часописа „Зенит“ интернационалне ревије за уметност и културу и педесет година од смрти Љубомира Мицића, у присуству директора Завода Оливере Вучковић, директора ЈКП „Погребне услуге“ Драгана Балтовског, др Предрага Тодоровића, председавајућег Одбора за обележавање годишњица Љубомира Мицића и часописа „Зенит“ из Института за књижевност, Зорана Стефановића, секретара Удружења драмских писаца Србије, архитекте Зорана Туцић, који је у име Завода вршио стручни надзор, поштовалаца зенитизма, 24.02.2021. симболично је постављен крст на обновљен споменик овом великану српске авангарде.

Љубомир Мицић је био српски песник, прозни писац, књижевни критичар, глумац и оснивач српског авангардног покрета зенитизам и покретач часописа Зенит, једног од најзначајнијих авангардних часописа који је излазио на територији Југославије.

Најзначајнији сегмент његовог рада представља покретање и уређивање часописа Зенит, месечне интернационалне ревије за уметност и културу, који је излазио од фебруара 1921. до априла 1924. у Загребу, потом од 1924. до децембра 1926. у Београду. Објављена су 43 броја овог часописа, који је током година доносио бројне манифесте, различита ликовна решења, сараднике и текстове.

Зграда Дома југословенских инжењера и архитеката у Улици кнеза Милоша бр.7 у Београду, подигнута је између 1933. и 1935. године, према пројекту београдских архитеката Милана – Мише Манојловића и Исака Азриела.

Споменик Вуку Караџићу, на углу Рузвелтове улице и Булевара краља Александра, свечано је откривен 7. новембра 1937. године, поводом прославе стопедесетогодишњице Вуковог рођења. Дело је истакнутог српског скулптора Ђорђа Јовановића.

Завод за заштиту споменика културе града Београда је сарађивао са УК „Пароброд“ 2018. године при реализацији изложбе „Модерна града Београда“. Успешна сарадња се наставила и ове године отварањем изложбе „Никола Несторовић – портрет једне епохе“ у Згради представништва Првог дунавског паробродарског друштва. Тим поводом решили смо да данашњу објаву посветимо самом објекту.

Зграда представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду подигнута је у периоду између 1924. и 1926. године, на углу улица Капетан Мишине и Господар Јевремове. За потребе изградње овог стамбено-пословног објекта, још новембра 1923. године стигли су идејни пројекти архитекте Александра Попа из Беча, где је и било седиште компаније. С обзиром на то да је пројекат било потребно разрадити, прилагодити конфигурацији терена и направити одговарајући унутрашњи распоред у складу с потребама представништва, овај посао је преузело локално грађевинско предузеће инж. Стевана Тоболара које је уједно било и извођач радова. Приспела техничка документација је усвојена фебруара 1924. године, а репрезентативна угаона зграда била је завршена почетком 1926. године.

Зграду карактерише наглашени вертикални динамизам угаоне партије, од којег се бочно развијају два крила. Снажно наглашена и структурно разуђена угаона партија зграде компонована је тако да представља њену доминанту, а у време настанка објекат је био маркантан урбани репер ширег подручја. На левом унутрашњем лицу угаоне партије налази се велики часовник. Нарочито је карактеристичан мотив преломљеног лука у отвору смештеном на етажи поткровља, као и два јарбола који још више доприносе утиску вертикализма. На бочним зидовима угаоног дела постављен је вертикалан низ троструких прозора обрађених у сведеној, геометризованој декоративној структури. Улазни вестибил изведен у зони приземља, трапезоидног је облика и својим волуменом излази из засеченог дела угаоне партије. Просторно и ликовно је конципиран тако да представља главни мотив грађевине. У централном делу фриза изнад портала смештено је сидро као симбол компаније и урезана година: 1925. У бочним деловима фриза стоје ћирилични и латинични натпис: Прво Дунавско паробродарско друштво.

Певачка дружина „Станковић“, чије је име чувало успомену нa првог српског школованог композитора, мелографа, диригента и пијанисту, 1911. године је успела да оснује Музичку школу „Станковић“. За потребе школе и њених ђака било је неопходно да се обезбеди адекватан простор. Избор је пао на једну приземницу на почетку Улице кнеза Милоша, подигнуту деведесетих година 19. века. Основана је лутрија, потписиване су менице, а кући је, у складу с новом функцијом, дограђен и спрат с концертном двораном. Овај дом отворен је за школу и певачку дружину 9. јануара 1914. године.

Израда пројекта за надградњу и доградњу некадашње куће Артемизе Христић, потписао је архитекта Петар Бајаловић. Радови су изведени у периоду 1913–1914. године. У складу с временом настанка, кућа је добила академски решену фасаду. Ипак, сецесијски дух провејава кроз портрете Корнелија Станковића, Даворина Јенка и Живојина Симића, смештене изнад прозора првог спрата. За ове портрете, као и за рељеф изнад улаза у зграду Старац са гуслама и дечак, не постоји сигуран податак о ауторству, али се чини могућим да их је израдио велики југословенски вајар Иван Мештровић. Концертна свечана сала кроз две етаже, веома вредна због своје изузетне акустичности, представља и прави бисер у функционално-шематској организацији простора. Сала има галерију, као и профилацију и штуко-декорацију у стилу сецесије.

Први светски рат је на неколико година обуставио делатност школе, али по његовом завршетку, школа је на ставила са радом. Наставни план је израђен по угледу на Прашки и Бечки конзерваторијум, 1928. године је покренут и ГласникМузичкогдруштваʼСтанковићʼ, а до Другог светског рата су уведени контролни испити и свирање напамет на апсолвентским испитима. За време окупације, крајем 1943. године, немачка војска је за своје потребе заузела цео други спрат са салом, па је велики број наставника радио код своје куће или у ђачким становима. Ентузијазмом наставног кадра и младалачком енергијом њених ђака, школа је преживела и ратне године и наставила у истој згради своју делатност до данас.

Музичка школа „Станковић“ спада у ред оних установа које су поставиле темеље наше музичке културе. Заједно с Музичком школом „Мокрањац“, она је одиграла пионирску улогу у почецима и даљем развоју музичког живота наше средине. Допринос школе музичко јкултури Србије је непроцењив. Музичка школа „Станковић“ утврђена је за културно добро 1987. године.

На предлог Завода за заштиту споменика културе града Београда, Одлуком владе Републике Србије од 29.01.2021. године, „Централнa зонa Новог Београда“ добилa је статус културног добра-просторно културно-историјске целине.

После Другог светског рата нови Генерални урбанистички план Београда из 1950. године акценат је ставио на ширење Београда преко Саве и изградњу Новог Београда. Наступио је десетогодишњи период обележен бројним конкурсима и радом како појединаца тако и пројектантских тимова што је за последицу имало изградњу првих „експерименталних“ стамбених Блокова 1 и 2 (1958) према пројекту архитекте Бранка Петричића, а потом и преосталих девет стамбених блокова Централне зоне према пројектима тима који су чинили Леонид Ленарчић, Милутин Главички, Милосав Митић, Душан Миленковић и Урош Мартиновић. „Централну зону Новог Београда“ чини девет симетрично распоређених блокова 21, 22, 23, 24, 25, 26, 28, 29, 30.

Средишња три блока 24, 25 и 26 нису реализовани према првим детаљним урбанистичким плановима и данас чине заштићену околину просторне културно-историјске целине. Ови блокови су оригинално замишљени као три главна трга Новог Београда, свечани, централни и станични који би формирали Централни проспект између Железничке станице Нови Београд и Палате СИВ-а, по којем читав простор данас носи назив. Од идеје формирања три трга се услед економских и политичких околности убрзо одустало па је простором Централне зоне преовладало становање са основним функционалним садржајима.

На пољу конструкције и материјала, први пут је у Београду и СФРЈ примењен систем префабрикације, ИМС систем Бранка Жежеља, који је пружао много веће могућности, него традиционални тип градње и ливења бетона на лицу места, односно изградњу мега-структура уз коришћење бетонске панел конструкције што је временом довело до експанзије ауторске архитектуре и урбанизма као и грађевинарства у технолошком и иновационом погледу. Сви сегменти архитектуре, од пројектовања до реализације, указују на сложеност процеса изградње заснованим на међународним стандардима послератне модерне, али и на економским факторима послератног периода.

Модерна урбана структура Централне зоне допринела је квалитетном повезивању историјских центара Београда и Земуна. С обзиром на њену специфичну позицију у односу на оба града, ова зона је од посебног значаја не само за Нови Београд, већ представља и један од најзначајнијих делова ширег подручја Београда. За урбанистичку концепцију и решења по којима се реализује Нови Београд Октобарском наградом Града Београда за 1968. годину награђени су архитекте Никола Добровић, Милорад Мацура, Станко Мандић, Милош Сомборски, Видо Врбанић, Бранко Петричић, Александар Ђорђевић, Урош Мартиновић и Милутин Главички.

С интернационалног аспекта Блок 23 је уврштен у сталну поставку Музеја модерне уметности МОМА у Њујорку од 2019. године.

Музеј савремене уметности у Београду подигнут 1965. године, представља први заједнички пројекат архитеката Ивана Антића и Иванке Распоповић.

Poslovna zgrada “Hempro” na Terazijama podignuta u šestoj deceniji dvadesetog veka prema projektu Alekseja Brkića, utvrđena je za spomenik kulture 2019. godine zbog svojih arhitektonsko-urbanističkih i društveno-istorijskih vrednosti.

Због великог интересовања одлучили смо да унапредимо апликацију квиза знања „Београд знам да чувам“, са циљем да корисницима поред андроид верзије, буду доступне ios и web верзија апликације.