Средином јула месеца 2020. године завршени су радови на рестаурацији фасада и санацији објекта Железничке станице у Београду, на Савском тргу бр. 2, према пројекту Завода за заштиту споменика културе града Београда, архитекте Татјане Виденовић. Средства за израду пројектне документације обезбедило је Министарство културе и информисања Републике Србије, а средства за извођење радова обезбедила је Републичка дирекција за имовину Републике Србије. Конзерваторски надзор вршио је Завод за заштиту споменика културе града Београда, архитекта Татјана Виденовић и архитекта др Марина Павловић.
Пројектним задатком обухваћена је рестаурација свих фасадних површина, укључујући кров као пету фасаду и санација перонске надстрешнице, у габариту дворишног тракта.
Непосредно након успостављања прве железничке везе у Србији 1884. године подигнута је и зграда главне железничке станице у Београду, према идејном решењу – скици Аустријанца Вилхелма фон Флатиха, а разраду пројекта који је обухватио специфичан архитектонски програм и садржаје прилагођене европским техничким достигнућима, извео је архитекта Драгутин Милутиновић, професор Велике школе и чиновник Министарства грађевина. Једна је од првих железничких станица у Србији чији је програм објединио не само савремене тенденције у функционалној организацији простора већ и техничко – технолошка достигнућа тадашњег времена.
Зграда је обликована у духу академизма, разуђене основе, као репрезентативно историјско здање и архитектонско остварење. Као станица чеоног типа, била је изразито урбаног карактера, попут оних у највећим европским градовима, а њеним
обликовањем умногоме је обогаћена архитектура Београда.
Прва намера за проширење железничке станице покренута је пред први светски рат, али није реализована. Највећа разарања станица је доживела током савезничког бомбардовања 1944, када је погођен централни део главне путничке зграде.
Приликом реконструкције 1944-45. године проширен је приземни ниво између централног и десног павиљона, на делу објекта ка Савском тргу. Током педесетих година двадесетог века, у време последње реконструкције, уклоњене су бочне куле са фасаде у Карађорђевој улици.
Стање објекта Железничке станице у Београду пре извођења радова било је изузетно девастирано. Изразито јака фреквентност саобраћаја, перманентно дејство атмосферилија, као и запуштеност, односно неодржавање зграде, довели су до свеукупног пропадања објекта. Узроци насталих оштећења базирају се и на чињеници да је зграда подигнута – темељена на мочварном тлу (Бара Венеција) које је у неколико наврата отимано од реке Саве, формирањем насипа и наношењем земљишта.
На фасадама зграде Железничке станице употребљни су разнолики материјали. Равне и профилисане зидне површине у завршној обради малтерисане су и бојене, док су соклене површине, чија је рустична обрада утицала на подизање утиска монументалности објекта, изведене од природног (уличне фасаде) и вештачког камена (делимично дворишне фасаде и вестибил чеоног крила).
Фасадне површине које су изведене у продужном малтеру биле су видно оштећене са појавом мрежасте структуре ситних напрслина на површинском слоју. Љуспање фасадне боје и недостајући малтерски слој указивали су на перманентно дејство атмосферилија, проузроковано оштећеном фасадном и кровном лимаријом. На сокленом делу репрезентативних уличних фасада обрађеном у природном камену, због лоше отпорности на мраз и услед површинског дејства соли, на каменим блоковима су се појавиле многобројене пукотине, које су се временом шириле, док су профилисани камени венци били разграђени на појединим местима до степена непрепознавања основне форме. Недостајући фрагменти венаца и равних површина крпљени су и вештачким каменом непознатог састава. Фасадна декоративна пластика у неким сегментима била је релативно добро очувана.
Двоводна перонска надстрешница од челичних носача, паралено постављена са дворишним крилом и везана за објекат у зони првог спрата употпуњена декоративним елементима у зони капитела и базе стубова, осим што је у појединим деловима била статички небезбедна и оштећена, него је била и девастирана затварањем подгледа надстрешнице и профилисаних челичних елемената пластифицираним летвицама.
Пројектним задатком није предвиђена промена габарита и волумена зграде (враћање кула на фасади из Карађорђеве улице), него рестаурација целокупних фасада објекта, у затеченом стању, са враћањем одлика државности Краљевине Србије у форми декоративних елемената на дворишној и главној фасади.
Пројектним задатком није предвиђена промена габарита и волумена зграде (враћање кула на фасади из Карађорђеве улице), него рестаурација целокупних фасада објекта, у затеченом стању, са враћањем одлика државности Краљевине Србије у форми декоративних елемената на дворишној и главној фасади.
Радови на рестаурацији фасада почели су истраживачким радовима који су требали да дају тачно стање завршног малтерског слоја. Методом утапања мрежице у малтер утврђено је да је на знатној површини малтер доброг квалитета и да је адекватно везан за зидну подлогу. Сходно испитивачким радовима, утврђене су две методе рада и примене материјала. Једна која је обухватала површине које се обијају, а друга оне које се задржавају на објекту. У оба случаја коришћени су компатибилни материјали: силикатни дубински грунт за минералне и акрилне подлоге, кречни малтер са микровлакнима и микроармирани кречни малтер, а све према упутима и сагласности технолога, који је пропратио сваку фазу рада. У коначној обради преко подлоге за бојење, силикатног дубинског грунта, нанета је завршна боја на силикатно – силиконској бази микро sisi технологије.
Лабораторијским испитивањем камена утврђено је да је он кречњачког порекла из Топчидерског мајдана. Како исти више није у експлоатацији набављен је нов камен који је по својим карактеристикама највише одговарао постојећем на објекту (Матка – Република Северна Македонија). Камени блокови су сечени машински, а потом је сваки део ручно финално обрађен, при чему је пажња посебно била усмерена на извлачење профилације потпрозорних и венаца у бази сокле. У финалној обради, ради трајности и отпорности, камен је заштићен премазима против атмосферских утицаja. Вештачки камен на дворишној фасади је очишћен од наслага смога и прљавштине, потом рестауриран или је израђен нов ( према постојећем узорку) на местима великих оштећења.
Кровна и фасадна лимарија замењене су у потпуности. Кровна лимарија је искројена и постављена преко замењених прописаних подслојева, док су дрвени елементи заштићени су противпожарним премазима и биоцидом.
Перонска челична надстрешница у дужини габарита дворишне фасаде, статички је санирана и рестаурирана са посебним освртом на богато декорисане коринтске капителе. У коначној обради је бојена бојом за метал, са примењеним свим фазама рада које претходе овом поступку. Подужна конструкција и попречни носачи су учвршћени и санирани и остали су видни, као и у првобитном решењу. Одводњавање је решено на затечени начин, преко олучних цеви у оквиру гвоздених стубова, до планираног развода.
Столарски елементи на објекту били су мењани у различитим периодима, углавном због дотрајалости, али и према потреби крајњег корисника. Шаренило различито обликоване столарије заменила је унифицирна столарија у пројектованим грађевинским отворима, са побољшаним термичким карактеристикама. Задржана је постојећа профилација и прозорска подела.
Посебна пажња и велики ангажман свих актера на предметним радовима био је на враћању недостајуће скуптуралне композиције у оквиру тимпанона централног ризалита главне фасаде. Према ранијем истраживању Железничке станице у Београду, архитекта Зоран Јаковљевић и археолог Марко Поповић израдили су нацрте грифона који држе картуш са грбом Краљевине Србије. За време извођења радова, исти су модификовани према новопронађеној архивској грађи. Композиција је постављена на сачуваном постољу, уз све претходне провере укључујући димензиону и статичку. Изведена је и додатна веза (ојачање) са фасадним носећим зидом.
Наспрам уличног ризалита са дворишне стране објекта, изнад перонске надстрешнице, урађен је декоративан картуш са грбом Краљевине Србије са бочним гирландама и декоративном плочом са натписом – Београд. За везу са фасадним зидом израђена је, према статичком прорачуну, посебна челична конструкција.
Обе наведене композиције израдио је вајар Милош Комад.
Паралелно са извођењем архитектонско – грађевиснких радова изведени су и радови на декоративном освељењу зграде железничке станице у Београду, како би се монументалности и репрезентативност објекта истакла и у вечерњим часовима.
Као објекат веома истакнутих архитектонско – урбанистичких и културно – историјских вредност, Железничка станица проглашена је за споменик културе 1981. године, да би две године касније, 1983, била утврђена за културно добро од великог значаја (Одлука о утврђивању, ”Сл. гласник СРС” бр. 28/83)
