Blog Archives

Дом Мике Аласа утврђен је за споменик културе 1966. године.

Годину дана након завршетка радова на реконструкцији и рестаурацији Споменика Победнику, према пројекту који је урадио Завод за заштиту споменика културе града Београда у сарадњи са Грађевинским факултетом Универзитета у Београду, извршен је преглед стања споменика и утврђено је да се споменик налази у добром стању. Завод ће и убудуће редовно пратити стање споменика и редовно документовати све промене.

Споменик Победнику, подигнут је 1928. на Горњем граду Београдске тврђаве поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Споменик чине бронзана мушка фигура са орлом у десној руци и спуштеним мачем у левој, рад вајара Ивана Мештровића, као и постамент који је конципиран у виду дорског стуба са канелурама на високој кубичној бази, ауторско дело архитекте Петра Бајаловића.

Певачка дружина „Станковић“, чије је име чувало успомену нa првог српског школованог композитора, мелографа, диригента и пијанисту, 1911. године је успела да оснује Музичку школу „Станковић“. За потребе школе и њених ђака било је неопходно да се обезбеди адекватан простор. Избор је пао на једну приземницу на почетку Улице кнеза Милоша, подигнуту деведесетих година 19. века. Основана је лутрија, потписиване су менице, а кући је, у складу с новом функцијом, дограђен и спрат с концертном двораном. Овај дом отворен је за школу и певачку дружину 9. јануара 1914. године.

Израда пројекта за надградњу и доградњу некадашње куће Артемизе Христић, потписао је архитекта Петар Бајаловић. Радови су изведени у периоду 1913–1914. године. У складу с временом настанка, кућа је добила академски решену фасаду. Ипак, сецесијски дух провејава кроз портрете Корнелија Станковића, Даворина Јенка и Живојина Симића, смештене изнад прозора првог спрата. За ове портрете, као и за рељеф изнад улаза у зграду Старац са гуслама и дечак, не постоји сигуран податак о ауторству, али се чини могућим да их је израдио велики југословенски вајар Иван Мештровић. Концертна свечана сала кроз две етаже, веома вредна због своје изузетне акустичности, представља и прави бисер у функционално-шематској организацији простора. Сала има галерију, као и профилацију и штуко-декорацију у стилу сецесије.

Први светски рат је на неколико година обуставио делатност школе, али по његовом завршетку, школа је на ставила са радом. Наставни план је израђен по угледу на Прашки и Бечки конзерваторијум, 1928. године је покренут и ГласникМузичкогдруштваʼСтанковићʼ, а до Другог светског рата су уведени контролни испити и свирање напамет на апсолвентским испитима. За време окупације, крајем 1943. године, немачка војска је за своје потребе заузела цео други спрат са салом, па је велики број наставника радио код своје куће или у ђачким становима. Ентузијазмом наставног кадра и младалачком енергијом њених ђака, школа је преживела и ратне године и наставила у истој згради своју делатност до данас.

Музичка школа „Станковић“ спада у ред оних установа које су поставиле темеље наше музичке културе. Заједно с Музичком школом „Мокрањац“, она је одиграла пионирску улогу у почецима и даљем развоју музичког живота наше средине. Допринос школе музичко јкултури Србије је непроцењив. Музичка школа „Станковић“ утврђена је за културно добро 1987. године.