Стање у којем се налазила, као и вредновање којем је идеолошко становиште превагнуло над стручним аргументима, довели су у опасност њен опстанак. Завод је, са тек добијеним овлашћењима израде решења о утврђивању својстава споменика културе, хитно покренуо поступак, уписао кућу у Регистар и тако успео да сачува Дом Јеврема Грујића, заједно с вредном заоставштином.
Историјат заштите
Оснивање и историјат Завода за заштиту споменика културе града Београда.
Завод за заштиту споменика културе града Београда основан је Одлуком Народног одбора града Београда од 27. маја 1960. године — као институција која је Београду недостајала да би своје културно-историјске споменике заштитио правоваљано.
1945—1947.
Први правни оквир
Доношењем Одлуке о заштити и очувању културних споменика и старина 1945. године (Службени лист ДФЈ, 10/45), а затим и првог Закона о заштити споменика културе и природних реткости (Службени лист ДФЈ, 54/45), створен је први правни оквир у области заштите споменика културе у Југославији. Одмах потом, Народном музеју у Београду је, поред редовних музејских послова, поверен и посао заштите и чувања споменика културе, и у оквиру њега формирано је посебно Одељење за заштиту и научно проучавање споменика културе.
Већ у првих годину дана израђена су прва упутства за заштиту и чување старина, започета је израда мапа споменичких објеката и састављање првог Регистра старина. Донета су и прва решења о заштити споменика културе у Београду. Одељење 1947. године прераста у Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије. Три године касније основан је и Савезни институт за заштиту споменика културе, који од 1963. постаје Југословенски институт.
1960—1961.
Оснивање Завода
Недостатак институције која би се бавила културним наслеђем Београда онемогућавао је правоваљану заштиту његових културно-историјских споменика. Због тога је Народни одбор града Београда, Одлуком од 27. маја 1960. године, основао Завод за заштиту споменика културе града Београда. За директора је постављен историчар уметности Јован Секулић, који је од 1953. до 1959. радио као кустос у Народном музеју, а од 1959. био начелник Одељења за културу Скупштине града Београда.
У пролеће 1961. запошљавају се први стручњаци. Прво седиште Завода било је у Кумановској 5, а затим, крајем 1961. године, Заводу је додељена зграда над Југозападним бедемом Горњег града Београдске тврђаве, у којој се налази и данас.
Шездесете
Евиденција наслеђа
У првој половини шездесетих година, рад Завода био је оријентисан на евиденцију и обраду три основне групе сачуваног архитектонског наслеђа: појединачне зграде и амбијенте у ужем подручју Београда, појединачне зграде и амбијенте у Старом језгру Земуна и појединачне објекте и руралне амбијенте на ширем подручју града.
Међу архитектонским споменицима културе који су били заштићени до 1960. године, осим сачуваних грађевина из периода владавине кнеза Милоша, није било урбаних или руралних целина, јавних грађевина, стамбене архитектуре, економских или утилитарних зграда, нити објеката народног градитељства.
Уочавајући тај недостатак, већ од самог оснивања Завода започело је проучавање грађанске архитектуре XIX века, која је била прва на листи угрожених у планираној реконструкцији историјског језгра града. Доминантан став о минорној вредности ове архитектуре, којем је допринео и негативан однос према псеудостиловима, подржали су сви доносиоци одлука, од политичких до стручних. Читав низ објеката и амбијената био је осуђен на рушење. Да би и формално заштитио фонд, Завод је 1961. и 1962. евидентирао око 300 појединачних објеката из друге половине XIX века.
Случај
Спасавање Дома Јеврема Грујића
Међу евидентираним објектима налазили су се и они који су представљали ауторска дела првих школованих српских архитеката или карактеристични примери одређеног типа или стила. Међу таквим објектима била је и кућа Јеврема Грујића у Светогорској улици, која је сметала изградњи будућег позоришта.
