Palata SANU

Palata Srpske akademije nauka i umetnosti sagradjena je 1923–1924. godine, prema projektu poznatih srpskih arhitekata Dragutina Djordjevića i Andre Stevanovića iz 1912. godine. Izvodjač radova bila je radionica arhitekte Matije Bleha iz Praga, a dekorativnu plastiku izradilo je preduzeće „Jugman i Sunko” iz Zagreba. Kraljevsko-srpska akademija je osnovana zakonskim aktom 1. novembra 1886. godine na tradicijama Društva srpske slovesnosti (1841–1864) i Srpskog učenog društva (1864–1892). Godine 1892. joj je promenjen naziv u Srpska kraljevska akademija (SKA), a posle Drugog svetskog rata dobija današnje ime Srpska akademija nauka i umetnosti.

• 

• 

Zgrada je zamišljena kao monumentalni objekat sa fasadama na tri ulice, velikom površinom osnove i sa četiri nivoa, s obzirom na to da je mezanin naknadno unet u projekat posle rata. Stilski je rešena u duhu eklekticizma sa elementima neobaroka i secesije. Izrazito reprezentativan oblik dat je i svim dekorativnim elementima koji ukrašavaju fasadu. Poklonom kneza Mihaila Obrenovića, još 1886. godine, Akademiji je ustupljeno zemljište za podizanje sopstvene zgrade, ali na ostvarenje ove ideje se čekalo još neko vreme. Krajem XIX veka obrazovan je fond za podizanje zgrade za Srpsku kraljevsku akademiju.

• 

• 

Prvi projekat izradio je arhitekta Konstantin A. Jovanović 1900. godine, ali on nije izveden zbog velikih predračunskih troškova, jer je prvobitno zgrada trebalo da bude zajednička sa Muzejom srpske zemlje i Narodnom bibliotekom. Ni drugi predlog istog arhitekte iz 1908. godine nije prihvaćen, sa prilično grubim obrazloženjem dopisnog člana Akademije profesora arhitekte Andre Stevanovića da je suviše monoton, šablonski i zastareo i da je po hiljaditi put ponovljen „tip jednog povećeg bečkog hotela”. Arhitekta Jovanović je smatrao da je mišljenje koje je dobio o projektu uvredljivo i prekinuo saradnju sa Akademijom. Izrada skica i planova je zatim poverena arhitekti Dragutinu Djordjeviću, vanrednom profesoru Univerziteta, koji je uradio rešenje osnove, u sporazumu sa arhitektom Androm Stevanovićem, koji je projektovao fasade i komponovao i konstruisao glavno kube, a saradjivao je i arhitekta Milan Minić. Sve medjuspratne tavanice i sva premošćavanja, kao i venci i krovna konstrukcija izradjeni su od armiranog betona, a manji krovovi i kube od gvoždja. I spoljna i unutrašnja obrada zgrade je uradjena uz upotrebu luksuznih i kvalitetnih materijala – veštačkog kamena, gipsa, bronze, gvoždja i stakla u boji. Zgrada je imala za svoje vreme sve najsavremenije instalacije kao što su topla i hladna voda, parno grajanje, domaća telegrafija, liftove, vakuum aparate, telefone i svoju električnu centralu.