Dom Mike Alasa utvrdjen je za spomenik kulture 1966. godine.
Godinu dana od završetka radova na Spomeniku Pobedniku
Godinu dana nakon završetka radova na rekonstrukciji i restauraciji Spomenika Pobedniku, prema projektu koji je uradio Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda u saradnji sa Gradjevinskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, izvršen je pregled stanja spomenika i utvrdjeno je da se spomenik nalazi u dobrom stanju. Zavod će i ubuduće redovno pratiti stanje spomenika i redovno dokumentovati sve promene.
Spomenik Pobedniku, podignut je 1928. na Gornjem gradu Beogradske tvrdjave povodom proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta. Spomenik čine bronzana muška figura sa orlom u desnoj ruci i spuštenim mačem u levoj, rad vajara Ivana Meštrovića, kao i postament koji je koncipiran u vidu dorskog stuba sa kanelurama na visokoj kubičnoj bazi, autorsko delo arhitekte Petra Bajalovića.
Muzička škola „Stanković“
Pevačka družina „Stanković“, čije je ime čuvalo uspomenu na prvog srpskog školovanog kompozitora, melografa, dirigenta i pijanistu, 1911. godine je uspela da osnuje Muzičku školu „Stanković“. Za potrebe škole i njenih djaka bilo je neophodno da se obezbedi adekvatan prostor. Izbor je pao na jednu prizemnicu na početku Ulice kneza Miloša, podignutu devedesetih godina 19. veka. Osnovana je lutrija, potpisivane su menice, a kući je, u skladu s novom funkcijom, dogradjen i sprat s koncertnom dvoranom. Ovaj dom otvoren je za školu i pevačku družinu 9. januara 1914. godine.
Izrada projekta za nadgradnju i dogradnju nekadašnje kuće Artemize Hristić, potpisao je arhitekta Petar Bajalović. Radovi su izvedeni u periodu 1913–1914. godine. U skladu s vremenom nastanka, kuća je dobila akademski rešenu fasadu. Ipak, secesijski duh provejava kroz portrete Kornelija Stankovića, Davorina Jenka i Živojina Simića, smeštene iznad prozora prvog sprata. Za ove portrete, kao i za reljef iznad ulaza u zgradu Starac sa guslama i dečak, ne postoji siguran podatak o autorstvu, ali se čini mogućim da ih je izradio veliki jugoslovenski vajar Ivan Meštrović. Koncertna svečana sala kroz dve etaže, veoma vredna zbog svoje izuzetne akustičnosti, predstavlja i pravi biser u funkcionalno-šematskoj organizaciji prostora. Sala ima galeriju, kao i profilaciju i štuko-dekoraciju u stilu secesije.
Prvi svetski rat je na nekoliko godina obustavio delatnost škole, ali po njegovom završetku, škola je na stavila sa radom. Nastavni plan je izradjen po ugledu na Praški i Bečki konzervatorijum, 1928. godine je pokrenut i GlasnikMuzičkogdruštvaʼStankovićʼ, a do Drugog svetskog rata su uvedeni kontrolni ispiti i sviranje napamet na apsolventskim ispitima. Za vreme okupacije, krajem 1943. godine, nemačka vojska je za svoje potrebe zauzela ceo drugi sprat sa salom, pa je veliki broj nastavnika radio kod svoje kuće ili u djačkim stanovima. Entuzijazmom nastavnog kadra i mladalačkom energijom njenih djaka, škola je preživela i ratne godine i nastavila u istoj zgradi svoju delatnost do danas.
Muzička škola „Stanković“ spada u red onih ustanova koje su postavile temelje naše muzičke kulture. Zajedno s Muzičkom školom „Mokranjac“, ona je odigrala pionirsku ulogu u počecima i daljem razvoju muzičkog života naše sredine. Doprinos škole muzičko jkulturi Srbije je neprocenjiv. Muzička škola „Stanković“ utvrdjena je za kulturno dobro 1987. godine.