Професорска колонија у Београду представља целовиту и јединствену урбану целину која је у највећем делу изведена у складу са теоријом и праксом изградње вртних градова. Професорска колонија је у највећој мери задржала основне, аутентичне карактеристике и вредности, чиме се издваја као засебна урбана целина у оквиру Београда, која поседује културно-историјске и архитектонско-урбанистичке вредности. Урбанистичка концепција заснована на идеји Ебзнера Хауaрда, о вртним градовима, коју је у нашој средини нарочито пропагирао општински архитекта Јан Дубови, поред формалних елемената као што су радијални систем улица, полукружни или кружни трг, је подразумевала и изградњу типских појединачних објеката, са својим препознатљивим стилским и архитектонским концептом. За историјат изградње посебно је значајна структура становништва, односно оснивачи Професорске колоније који су били професори и асистенти Београдског универзитета, доктори наука и академици. Архитектонско-урбанистички развој простора можемо пратити кроз две фазе.Првој фази припадају објекти подигнути током 1926-27. године у склопу изградње Професорске колоније, већином рађени по типским пројектима. Намењени су индивидуалном становању и представљају хетероген архитектонски фонд еклектички конципиран у духу архитектуре историцизма са елементима традиционалне архитектуре и академизма. Ови објекти, саграђени у највећем делу дуж главне осе комуникације, улице Јаше Продановића, чине историјско језгро простора Професорске колоније и представљају најзначајнији грађевински фонд, архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности. Објекти подигнути у периоду 1927-41. године у склопу архитектонско-урбанистичког развоја простора Професорске колоније припадају другој фази њеног развоја. Намењени су индивидуалном становању и у ређим случајевима су колективно-стамбени објекти. Реализовани су у духу академске архитектуре, модернизма, као и у сведенијим формама са сумарним стилским одликама или без стилских одлика.
„Сл. гласник РС“ бр. 104/20
