Дом Удружења југословенских инжењера и архитеката у Београду је подигнут између 1933. и 1935. године према пројекту архитеката Милана-Мише Манојловића и Исака Азриела. Саграђен је за потребе седишта „Удружења југословенских инжењера и архитеката“, струковног друштва формираног 1919. године. Корпус зграде према улици Кнеза Милоша представља блок висок четири спрата, са степенишним корпусом, док је из Лазаревићеве улице волумен разломљен и повучен од регулационе линије. Изнад масива приземља уздиже се структура основе у облику латиничног слова „L“, са равном кровном терасом на нивоу првог спрата. Фасаде су равне, без орнамената, са прозорским отворима чија диспозиција, облик и величина наговештавају карактер простора који осветљавају, у најбољој традицији функционализма. Унифицирани прозорски отвори на спратовима сугеришу да се иза њих налазе истоветне канцеларије; велики прозори у зони приземља говоре о издвојености јавних и репрезентативних простора за окупљање и састанке, а стаклено платно на истуреном корпусу означава позицију степенишног простора. Једини уступак традиционалној обради фасада представља донекле другачији третман приземља у односу на зоне спратова, са облогом од камена. Дом Удружења југословенских инжењера и архитеката својим обликовањем и модерном обрадом, требало је да репрезентује идеологију интегралног југословенства. Данас он говори о сложеној улози модернистичке поетике на београдској архитектонској сцени друге и треће деценије 20. века и доприноси препознавању начина како одређена идеологија добија своју визуелну и материјалну потврду. Дело је високих архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности.
„Сл. гласник РС“ бр. 98/18
