Дан државности Србије је државни празник који се прославља 15. и 16. фебруара, стога вам доносимо причу о Згради Народне скупштине.
Зграда Народне скупштине грађена је између 1907. и 1936. године, према пројекту архитекте Јована Илкића и под надзором и разрадом пројекта његовог сина, архитекте Павла Илкића. Изградња скупштинског здања планирана је још почетком деведесетих година XИX века, када је архитекта Константин А. Јовановић урадио пројекат монументалног здања за потребе једнодомног парламента. Почетком XX века, након доношења новог Устава, Краљевина Србија је добила дводомни парламент, па постојећи Јовановићев пројекат више није био прикладан.
На конкурсу расписаном 1902. године за израду новог пројекта прву награду добио је архитекта Јован Илкић, који се у свом предлогу знатно ослонио на напуштени Јовановићев нацрт. Изградња је почела 1907. године, али је прекинута 1914. године због избијања Првог светског рата. Зграда је завршена тек 1936. године, након Илкићеве смрти, под надзором његовог сина, архитекте Павла Илкића, који је унео извесне измене у пројекат.
Зграда је обликована изразито монументално, у духу академизма, као слободностојећа палата, са разуђеном основом. У стилском погледу, на њој су дошли до изражаја декоративно-архитектонски елементи изведени у духу италијанске ренесансе. Централни део зграде Народне скупштине наглашен је прилазним рампама, монументалним степеништем и улазним портиком са класицистичким троугаоним тимпанонима које носе четири коринтска стуба, као и са четири мање декоративне куполе, између којих се уздиже велика централна купола.
Саставни део амбијенталног уређења грађевине представљала је и декоративна ограда са стилским канделабрима, постављена 1937. године према Красновљевом пројекту. Део ограде представљале су и две стражаре са стилизованим фењерима на врху. Ограда се на овом месту налазила до 1956. године, када је уклоњена приликом уређења Трга Маркса и Енгелса (данас Трг Николе Пашића). Уз монументални степенишни прилаз, 1939. године постављена је скулптурална група Играли се коњи врани, рад вајара Томе Росандића.
Пројекат ентеријера, у којем је остварено складно прожимање архитектуре, скулптуре и занатских радова, израдио је архитекта Никола Краснов. Програм унутрашњег уређења скупштинске зграде подразумевао је посебно опремање репрезентативних просторија, Велике и Мале сале, дворане за седнице и кабинета званичника. Свечаном утиску централног вестибила надвишеног куполом, поред полихромно обрађених зидова са стубовима, пиластрима, нишама и лођама, доприноси и посебно декоративно обрађени мермерни под. Хералдичким симболима и скулптурама владара овом простору дат је и снажан симболички карактер. Велики хол, познат и као „сала за разговоре“, представља централну скупштинску просторију, која је украшена богатом штуко декорацијом и намештајем у дуборезу.
Велика скупштинска сала, смештена у десном крилу зграде, а у супротном, левом крилу зграде, пројектована је Мала сала намењена раду Сената. У обе сале, као и у Сали Министарског савета, зидови су обложени штуко декорацијом, док је целокупан мобилијар изведен од ораховине. Комуникација између приземља и просторија на спрату остварена је са два симетрично постављена степеништа од белог мермера, чије је украшавање употпуњено бронзаним статуама, персонификацијама Правде и Просвете, и грбовима Краљевине. У ентеријеру спрата посебно се издвајају просторије намењене административном и финансијском одбору и библиотека, једна од најлепших просторија Скупштине. Красновљеви нацрти намештаја у стилском погледу одражавају укус београдског грађанског духа тог времена. Зидове Скупштине краси и двадесет фресака, које су током 1937. године урадили истакнути југословенски уметници декоративног сликарства.
Изградња репрезентативног Дома Народне скупштине подстакла је процес европеизације и еманципације српске грађанске културе, приближавајући је најсавременијим светским токовима у области јавне монументалне архитектуре. Поред значаја континуитета намене којој служи од подизања до данас, Дом Народне скупштине издваја се и као сведочанство најзначајнијих догађаја политичког живота у југословенској и српској историји. Због својих архитектонских, историјских, културних и уметничких вредности, Зграда Народне скупштине утврђена је за културно добро 1984. године.
