У централном делу Карађорђевог парка налази се скроман зидани споменик, који је Александар Карађорђевић подигао 1848. године у славу устаника изгинулих 1806. године у борбама за ослобођење Београда од Турака. Четрдесет једну годину касније, 1889, за време владе Александра Обреновића, овај споменик је обновљен. У XIX веку, са уобличавањем националне идеологије, традиционални хришћански идеал жртвовања за веру допуњава се идеалом жртвовања за отаџбину. Од Првог српског устанка у Србији почиње да се конституише мит о победоносним биткама и вођама устанка, чије поштовање прераста у култ националних хероја. Један од симбола овако конципираног националног идентитета постаје народна војска, а један од најранијих примера споменика и прекретница у подизању новог типа меморијалних обележја у оквиру којих се прожимају верска и национална симболика јесте меморијални споменик устаницима палим за ослобођење Београда 1806. године.
Форма Споменика ослободиоцима Београда 1806. године изведена је из традиције јавних верских споменика подизаних у оквиру Карловачке митрополије током XVIII века. Карактеристика оваквих спомен-обележја јесте акцентовање верске симболике путем крста. Недалеко од споменика данас се налази 12 надгробних плоча постављених на гробовима устаника. То су последњи остаци устаничког гробља које се пружало на великом делу терена који покрива данашњи Карађорђев парк. На овом гробљу сахрањени су устаници изгинули у освајању Београда 1806. године, изузев Васе Чарапића, који је, према сопственој жељи, сахрањен код манастира Раковица. Надгробни споменици устаничког гробља по типу и орнаментици немају никакву специфичност. На само једном надгробнику у Карађорђевом парку налази се текст и он казује да је ту сахрањен Драгутин Милутиновић, који је погинуо првог дана борбе за Београд.
Споменик који је подигао Александар Карађорђевић био је у суштини споменик на гробљу устаника. Тиме се и објашњава чињеница да је споменик јунацима који су изгинули на Тврђави подигнут далеко од Тврђаве и вароши, на месту које је било ненасељено поље. Стари Београђани памте да је почетком XX века број споменика био далеко већи него данас, и да су се, као што Баталака пише, налазили расејани по терену. Уврштавање гробова у низ, како их данас видимо, извршено је током неког каснијег уређења парка. Ограда око споменика постојала је до 1956. године, кад је с дозволом Републичког завода за заштиту споменика културе уклоњена у преуређењу парка. Споменик у Карађорђевом парку има вишестепену квадратну основу. Стубови у зони венца украшени су хералдичким амблемом: крстом са четири оцила. На самом врху у средишту споменика налази се крст са уписаном годином 1806. Обложен је вештачким каменом. Плоче на којима је урезан текст и постамент крста израђене су од белог мермера, изузев камених мермерних плоча сa исписима, које се налазе у нишама горњег сегмента споменика.
Актом Уметничког музеја 1946. године споменик је стављен под заштиту државе. Споменик и спомен гробље ослободилаца Београда 1806. утврђени су за знаменито место од великог значаја 1979. године.