Војвода Петар Бојовић, начелник Врховне команде српске војске, командант Прве српске армије и ослободилац Београда 1918. године, је у заједници са осталим члановима своје уже породице кућу са двориштем у Трнској улици бр. 25 купио 1928. године, уложивши своју новчану награду добијену за ратне заслуге. На простору испред куће уредио је башту која се састојала од неколико борова, јела, туја и украсног шибља. Кућа је подигнута 1926. године за Мару Јовић, као скромна приградска вила са предбаштом, према пројекту инжењера Младимира Валовског. Обликована је у духу архитектуре академизма, централни део фасаде је увучен, док су бочни ризалити главне фасаде декоративно обрађени, и то нарочито око прозора. Бочни ризалити завршавају се атикама. Централни део фасаде је наглашен балконском и степенишном оградом од гвожђа. Остале фасаде зграде нису биле декоративно обрађене. На бронзаној спомен-плочи која је до 2010. године стајала на стубу дворишне ограде, десно од капије, биле су исписане његове најзначајније титуле и војни успеси. Други светски рат војвода Бојовић је преживео у кућном притвору у Трнској улици. У овој кући становао је све до своје смрти, јануара 1945. године.

Војвода Петар Бојовић одликован је највишим српским, југословенским и многим страним ордењем. Носилац је Ордена југословенске круне првог реда, Ордена Карађорђеве звезде првог реда и француског Ордена Легије части. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије поставило је бисту на његов гроб 1989. године. У знак захвалности српском војводи, у близини његове куће, у парку код Каленић пијаце, 1993. године постављена је бронзана биста Петра Бојовића на постаменту од сивог мермера. Биста је реализована у духу портретског реализма и представља војводу Бојовића у војничкој униформи. Према натпису, аутор овог дела је Дринка Радовановић. Такође, у самом центру Београда, булевар који опасује доњи град Београдске тврђаве данас носи његово име.

Жеља војводе Петра Бојовића била је да се кућа остави поколењима као спомен на људе минулих ослободилачких ратова, од 1912. до 1918. године. Његов син, инжењер Божидар Бојовић, извршио је ову жељу и кућу као заоставштину поклонио Војном музеју. На његову иницијативу, кућа је утврђена за споменик културе 1957. године. Године 1972. кућу је купила фабрика фармацеутских и хемијских производа „Здравље“ из Лесковца, а данас је у власништву фирме „Грађевинар“.