Category Archives: _treći red

Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je 2020. godine uradio Projekat restauracije uličnih fasada i rekostrukcije dekorativnih elemenata kupoli i markize prema istorijskom stanju.

Palata Srpske akademije nauka i umetnosti sagradjena je 1923–1924. godine, prema projektu poznatih srpskih arhitekata Dragutina Djordjevića i Andre Stevanovića iz 1912. godine

Banjički logor, danas u sastavu Muzeja grada Beograda, utvrdjen je za spomenik kulture 1984. godine.

Zgrada Doma jugoslovenskih inženjera i arhitekata u Ulici kneza Miloša br.7 u Beogradu, podignuta je izmedju 1933. i 1935. godine, prema projektu beogradskih arhitekata Milana – Miše Manojlovića i Isaka Azriela.

Spomenik Vuku Karadžiću, na uglu Ruzveltove ulice i Bulevara kralja Aleksandra, svečano je otkriven 7. novembra 1937. godine, povodom proslave stopedesetogodišnjice Vukovog rodjenja. Delo je istaknutog srpskog skulptora Djordja Jovanovića.

Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je saradjivao sa UK „Parobrod“ 2018. godine pri realizaciji izložbe „Moderna grada Beograda“. Uspešna saradnja se nastavila i ove godine otvaranjem izložbe „Nikola Nestorović – portret jedne epohe“ u Zgradi predstavništva Prvog dunavskog parobrodarskog društva. Tim povodom rešili smo da današnju objavu posvetimo samom objektu.

Zgrada predstavništva Prvog dunavskog parobrodarskog društva u Beogradu podignuta je u periodu izmedju 1924. i 1926. godine, na uglu ulica Kapetan Mišine i Gospodar Jevremove. Za potrebe izgradnje ovog stambeno-poslovnog objekta, još novembra 1923. godine stigli su idejni projekti arhitekte Aleksandra Popa iz Beča, gde je i bilo sedište kompanije. S obzirom na to da je projekat bilo potrebno razraditi, prilagoditi konfiguraciji terena i napraviti odgovarajući unutrašnji raspored u skladu s potrebama predstavništva, ovaj posao je preuzelo lokalno gradjevinsko preduzeće inž. Stevana Tobolara koje je ujedno bilo i izvodjač radova. Prispela tehnička dokumentacija je usvojena februara 1924. godine, a reprezentativna ugaona zgrada bila je završena početkom 1926. godine.

Zgradu karakteriše naglašeni vertikalni dinamizam ugaone partije, od kojeg se bočno razvijaju dva krila. Snažno naglašena i strukturno razudjena ugaona partija zgrade komponovana je tako da predstavlja njenu dominantu, a u vreme nastanka objekat je bio markantan urbani reper šireg područja. Na levom unutrašnjem licu ugaone partije nalazi se veliki časovnik. Naročito je karakterističan motiv prelomljenog luka u otvoru smeštenom na etaži potkrovlja, kao i dva jarbola koji još više doprinose utisku vertikalizma. Na bočnim zidovima ugaonog dela postavljen je vertikalan niz trostrukih prozora obradjenih u svedenoj, geometrizovanoj dekorativnoj strukturi. Ulazni vestibil izveden u zoni prizemlja, trapezoidnog je oblika i svojim volumenom izlazi iz zasečenog dela ugaone partije. Prostorno i likovno je koncipiran tako da predstavlja glavni motiv gradjevine. U centralnom delu friza iznad portala smešteno je sidro kao simbol kompanije i urezana godina: 1925. U bočnim delovima friza stoje ćirilični i latinični natpis: Prvo Dunavsko parobrodarsko društvo.

Pevačka družina „Stanković“, čije je ime čuvalo uspomenu na prvog srpskog školovanog kompozitora, melografa, dirigenta i pijanistu, 1911. godine je uspela da osnuje Muzičku školu „Stanković“. Za potrebe škole i njenih djaka bilo je neophodno da se obezbedi adekvatan prostor. Izbor je pao na jednu prizemnicu na početku Ulice kneza Miloša, podignutu devedesetih godina 19. veka. Osnovana je lutrija, potpisivane su menice, a kući je, u skladu s novom funkcijom, dogradjen i sprat s koncertnom dvoranom. Ovaj dom otvoren je za školu i pevačku družinu 9. januara 1914. godine.

Izrada projekta za nadgradnju i dogradnju nekadašnje kuće Artemize Hristić, potpisao je arhitekta Petar Bajalović. Radovi su izvedeni u periodu 1913–1914. godine. U skladu s vremenom nastanka, kuća je dobila akademski rešenu fasadu. Ipak, secesijski duh provejava kroz portrete Kornelija Stankovića, Davorina Jenka i Živojina Simića, smeštene iznad prozora prvog sprata. Za ove portrete, kao i za reljef iznad ulaza u zgradu Starac sa guslama i dečak, ne postoji siguran podatak o autorstvu, ali se čini mogućim da ih je izradio veliki jugoslovenski vajar Ivan Meštrović. Koncertna svečana sala kroz dve etaže, veoma vredna zbog svoje izuzetne akustičnosti, predstavlja i pravi biser u funkcionalno-šematskoj organizaciji prostora. Sala ima galeriju, kao i profilaciju i štuko-dekoraciju u stilu secesije.

Prvi svetski rat je na nekoliko godina obustavio delatnost škole, ali po njegovom završetku, škola je na stavila sa radom. Nastavni plan je izradjen po ugledu na Praški i Bečki konzervatorijum, 1928. godine je pokrenut i GlasnikMuzičkogdruštvaʼStankovićʼ, a do Drugog svetskog rata su uvedeni kontrolni ispiti i sviranje napamet na apsolventskim ispitima. Za vreme okupacije, krajem 1943. godine, nemačka vojska je za svoje potrebe zauzela ceo drugi sprat sa salom, pa je veliki broj nastavnika radio kod svoje kuće ili u djačkim stanovima. Entuzijazmom nastavnog kadra i mladalačkom energijom njenih djaka, škola je preživela i ratne godine i nastavila u istoj zgradi svoju delatnost do danas.

Muzička škola „Stanković“ spada u red onih ustanova koje su postavile temelje naše muzičke kulture. Zajedno s Muzičkom školom „Mokranjac“, ona je odigrala pionirsku ulogu u počecima i daljem razvoju muzičkog života naše sredine. Doprinos škole muzičko jkulturi Srbije je neprocenjiv. Muzička škola „Stanković“ utvrdjena je za kulturno dobro 1987. godine.

Muzej savremene umetnosti u Beogradu podignut 1965. godine, predstavlja prvi zajednički projekat arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović.

Poslovna zgrada “Hempro” na Terazijama podignuta u šestoj deceniji dvadesetog veka prema projektu Alekseja Brkića, utvrđena je za spomenik kulture 2019. godine zbog svojih arhitektonsko-urbanističkih i društveno-istorijskih vrednosti.

Rajsova „vila“ odgovara mnogo više tipu seoske kuće, iako je nameštaj ukazivao na gospodstvo i visok društveni položaj.