На северној страни Опште државне болнице (простор омеђен данашњом Пастеровом, Ресавском и Делиградском улицом, док је четврта страна окренута ка унутрашњости болничког круга) био је слободан простор где се налазио војни сењак на којем је 1904. године започета изградња комплекса Војне болнице. Прва Војна болница у Београду саграђена је педесетих година 19. века која је порушена због лошег бонитета градње, неадекватних услова лечења и смештајног капацитета. На њеном месту је 1891. године изграђена Трећа гимназија.

Питање подизања нове Војне болнице у Београду покренуто је на иницијативу референта санитета Дунавске Дивизијске Области др Романа Сондермајера крајем осамдесетих година 19. века, али се реализацији приступило тек 1903. године. Било је потребно десет година залагања др Сондермајера и пуковника др Герасимовића као и осталих лекара да српска војска добије болницу високог стандарда и по опремљености и по изгледу. Из аутобиографије др Сондермајер пише „Болница и прилике какве сам тамо нашао (када је из Пољске дошао у Србију) учиниле су на мене страшан утисак. Из једне нове модерне сазидане клинике пао сам наједаред у стару запуштену бараку…“.

Израда пројекта Војне болнице поверена је Данилу Владисављевићу, архитекти при Министарству војном. Сви објекти су били међусобно довољно удаљени са циљем да се обезбеде повољни услови инсолације и аерације као и озелењавања слободних површина. Камен темељац је постављен у присуству краља Петра I Карађорђевића и његових синова Ђорђа и Александра, 15. августа 1904. године, а изградња комплекса завршена је 1908. године. Наредне године довршене су инсталације и извршено пресељење у нове зграде. До 1909. године Војна болница је носила назив Дунавска Стална Војна болница, а од тада на предлог др Сондермајера постаје Општа Војна болница непосредно под контролом Министарства војске и морнарице, која је имала шест одељења: унутрашње, хируршко, очно, кожно-венерично, ларинголошко и зубна станица. За време Првог светског рата, тачније 16. октобра 1914. године Војну болницу је преузела Америчка мисија Црвеног крста. Главна сестра Америчке мисије Мери Гледвин, у свом дневнику је забележила да је Војна болница тада имала девет модерно саграђених и опремљених павиљона: главна зграда са две велике операционе сале, лабораторија, главна канцеларија и четири одељења; два павиљона хируршки и интерни; административна зграда; кухиња, перионица, капела, мртвачница, магацин са стовариштем.

Потом је преузима Аустријска војска 28.11/11.12.1915. године све до 19.10/1.11.1918. године. За то време у Војну болницу на Врачару се уселила резервна аустро-угарска војна болница преимeнована у „К. u К. Reservespital Brčko“, а Општа државна болница у „Брин“. Одмах по ослобођењу од аустријске окупације, у Војну болницу је усељена Пољска болница Дунавске дивизије са завојиштем, а за управника је постављен др Сондермајер. Након 1922. године по новој војној формацији постала је „Стална Војна болница I Армијске Области, а потом Главна Војна болница. У периоду између два светска рата у болничком кругу саграђене су још: Војно-Хигијенски завод, Рендгенолошко одељење, над очним одељењем подигнут је спрат са мансардом; кантина са чекаоницом за посетиоце и мањи магацин за разне апарате.

С аспекта развоја београдске архитектуре 20. века посебно у контексту изградње наменских болничких објеката у Београду, комплекс Војне болнице прва је целински остварена просторна композиција заснована на двоструком симетричном распореду зграда павиљонског типа, и архитектонско решеном главном улазу са зградом Управе која је постављена у осовину улице Светозара Марковића. Положај Војне болнице маркирао је и дао упечатљиву силуету некадашњег Врачара. У време када је саграђена представљала је висок домет архитектонско-урбанистичког пројектовања због чега је добијала признања домаће и иностране стручне јавности као најмодернија болница на Балкану. У тадашњим београдским новинама описана је: „Нова Војна болница могла би, а да се не постиди, стати у сред Берлина и Париза, јер је ту у најраскошнијем облику заступљено све што треба хигијена“. Све зграде обликоване су у стилу неоромантизма. Војна болница на Врачару утврђена је за споменик културе 1987. године.