Кућа Чеха Рихарда Шкарке налази се у Делиградској улици бр. 13 у Београду, на врачарској падини, у близини једног од највећих градских тргова – Славије. У амбијенту који открива архитектонска трагања и остварења од краја 19. века па све до данашњих дана, ова вила, попут правог странца у Београду, привлачи пажњу и намеће бројна питања посматрачима. Откуда оваква градска вила, овакво архитектонско обликовање, непоновљено у Београду, овакав градитељски шарм?
Чеси су у Србију почели да пристижу у већем броју средином 19. века. Чешке занатлије, банкари, индустријалци, лекари, архитекте и уметници углавном су се настанили у Београду, где су осамдесетих година, у циљу очувања свог културног идентитета, основали Чешко друштво „Лумир“. Касније је ово друштво понело назив Културно-просветно друштво Чеха и Словака. Овом веома популарном удружењу једно време је председавао и Рихард Шкарка, директор филијале Прашке кредитне банке у Београду.
За подизање своје куће у Делиградској улици, Рихард Шкарка је позвао архитекту Драгишу Брашована. Будимпештански ђак је до тада у Београду већ реализовао своје прво потпуно самостално дело, зграду бивше Есконтне банке у Нушићевој улици. Остварење у комбинацији барокно-класицистичке еклектике, обезбедило је Брашовану добар пријем у београдској средини. Школовање, живот и рад од 1907. до 1918. године у Будимпешти, другој престоници Аустроугарске монархије и једном од уметничких центара средње Европе, упутили су Брашована у тада доминантни градски стил – романтични еклектицизам. Академски принципи прожети романтичним духом представљали су водеће опредељење тамошњих градитеља.
Шкаркина вила изграђена је током 1926–1927. године, као репрезентативна градска вила. Академски принципи, романтичарски дух, истористички мотиви, примесе модерних идеја и ардекоовски третман површина, препознају се у обликовању главне – уличне фасаде објекта. Фасада је изведена у једној равни, а декоративни елементи преузети из историјских стилова, романике, венецијанске готике и барока доприносе њеној сликовитости. Рустичној обради доње зоне са забатним мотивима, дијамант квадерима веома блиским чешком кубизму, и прозорима завршеним слепим аркадама, супротставља се равна површина спрата. Њом доминира романтичарска трифора испуњена флоралним, зооморфним и антропоморфним мотивима, постављена између модернистички третираних прозорских отвора без посебног акцента. Фасада се завршава декоративно решеном назубљеном кровном атиком. Мотив преломљеног лука и барокних волута поновљен је и на монументалној улазној капији, чија су врата решена у виду врло декоративно третиране металне решетке. Супротстављене и уједно обједињене широке плошне површине и орнамент, лук и оштар угао, извијена и права линија, мотиви различитих историјских стилова у сасвим модерном аранжману, чине ову фасаду једном од најнеобичнијих и једном од најшармантнијих у Београду. За разлику од већине својих савременика архитекта Драгиша Брашован је посебну пажњу посветио и мање уочљивим дворишним фасадама остварујући јединство укупног изгледа грађевине у морфолошком и стилском погледу. Раскошној спољној обради одговара и богато опремљен ентеријер. На плафону кружног хола приземља до данас је сачувана зидна слика, нажалост непознатог аутора.
Године 1927. фасада Шкаркине виле добила је награду као једна од најлепших фасада у Београду. Данас се у овој раскошној градској вили налази Амбасада Белорусије. Шкаркина вила је објекат значајне архитектонске и културно-историјске вредности. Она представља један од најуспелијих примера Брашованове архитектуре градских вила, а као ретка грађевина романтичарског духа заузима
изузетно место у београдској међуратној архитектури.
Утврђена је за културно добро 2002. године
