Занимљиву архитектонско-просторну појаву чини блок грађанских кућа Кнез Михаилова 46, 48 и 50, настао седамдесетих година ХIX века подизањем спојених зграда јединственог садржаја, намене и стилске обраде. Ове зграде представљају прво језгро новопројектоване Улице кнеза Михаила, непосредно по усвајању првог модерног урбанистичког плана Емилијана Јосимовића из 1867. године, у исто време и први материјализовани резултат плански спроведене регуилације старе вароши након одвајања од турске управе и оријенталне организације живота. Подизањем овог блока грађанских кућа означава се почетак прекида са традиционалном балканском архитектуром. Ове три зграде, с обзиром да су настале у исто време, репрезентују истоветне историјске, архитектонске и урбанистичке вредности.
Све три зграде имају јединствену обраду, изведену на стилском прелазу од романтизма ка ренесансним формама, подигнуте су у низу, са главним деловима према улици и крилима у дворишту, имају исти број етажа, изграђене су истим грађевинским поступцима и материјалима, истих су намена и садржаја: стамбено-пословне куће. Пластична декорација, поред улоге украса, има функцију одвајања или наглашавања фасада, док их венцима и фризовима спаја. Овај тип биће касније узор изградњи истих или сличних зграда у архитектонској делатности у Београду.
Кућа у Кнез Михаиловој 46 је саграђена 1869. године као стамбена кућа (спрат) са трговачким радњама (приземље) за београдског трговца Вељка Савића. Са суседном зградом број 48, једна је од првих које су изграђене у Кнез Михаиловој улици одмах по усвајању првог регулационог плана 1867. Првобитни изглед зграде претрпео је извесне измене, поправкама и доградњом које су почеле 1912. године у дворишном делу, на фасадама и у међуспратној конструкцији (архитекта Д. Владисављевић). Рестаурацијом 1977. године у знатној мери је враћен некадашњи изглед фасаде.
Крстина механа, Кнез Михаилова 48, изграђена је 1869. године, одмах по регулацији Кнез Михаилове улице, као административно-трговачка зграда у којој су браћа Крстић, њени власници, отворили гостионицу и хотел. Ову репрезентативну једноспратницу, обликовану елементима романтизма и академизма, без обзира на утицај Европе, власници су ипак називали Крстина механа. С обзиром да је хотел поседовао велику салу на првом спрату у њој су се, до изградње Народне скупштине 1882. године у Улици Народног фронта, одржавале скупштинске седнице. Ова сала и данас постоји у левом крилу спрата, а лучно засведеним прозорима издвојена је и на спољној фасади зграде. Године 1921. почето је надзиђивање спрата према плану архитекте Данила Владисављевића. До 1926. године задржала је аутентичан изглед репрезентативне фасаде према Кнез Михаиловој улици, а у току исте године, по пројекту архитекте Милана Секулића извршена је промена отвора у приземљу. Каснијом реконструкцијом враћен је првобитни изглед фасаде према Кнез Михаиловој улици.
Кућа Хрисанде Кумануди, Кнез Михаилова 50, изграђена је 1870/71. године, као угаона репрезентативна грађанска зграда и имала је двојаку намену: стамбене просторије на спрату, пословне и трговачке у приземљу. Зграда је до краја XIX века задржала свој првобитни изглед, а од краја века почеле су преправке на рачун интегралног изгледа. У згради је једно време била смештена Француско-српска банка, затим белгијски и енглески конзулат. Преласком у власништво породице Кики кућа је завештана Београдској трговачкој омладини. Тада су предузете измене целокупне фасаде у приземљу. Последњом реконструкцијом изведеном 1975-1977. године враћен је првобитни изглед фасаде. Декоративни радови су оригинални, само су променом структуре материјала добили нову пресвлаку, а тиме донекле, јасноћу и пластичност.
Грађанске куће су утврђене за културно добро 1966. године.
