Палата Пензионог фонда

Палата Пензионог фонда чиновника и служитеља Народне банке краљевине Југославије подигнута је на месту некадашње Урошеве пивнице и Шишкове кафане на Теразијама. Ова зграда је међу старим Београђанима позната као палата „Београд“ због назива биоскопа који је тада функционисао у оквиру палате, а чији простор данас заузима „Позориште на Теразијама“.

Палата је подигнута према пројекту руског архитекте Григорија Самојлова. Године подизања палате, од 1938-1940, припадају времену када је академизам у великој мери уступио место прочишћеном модернизму и када се под утицајем западних центара у Београдској архитектури већ увелико установио ар деко.

На залученој континуалној фасади према Теразијама доследно је спроведена академска, строга хијерархија зона. Фасада је перфорирана мирним и уједначеним ритмом прозорских отвора. Низ локала у приземљу надкривен је јако избаченом и осветљеном надстрешницом. На фасади према Тргу Николе Пашића налази се квадратно поље некада намењено  излагању биоскопског, а данас позоришног репертоара. Фасаде у камену су мирне, прочишћене и модернизоване. Али оно што изненађује јесте главни улаз у биоскоп и ентеријер пространих холова палате. Овде се очитава декоративни, лагани, заводљиви ар деко стил.

Улаз у виду вестибила, у данашње позориште са трга Теразије има наглашену висину. И данас својом обрадом, са мозаички украшеним подом, стакленим витринама за репертоар и декоративним порталом представља јединствено решење у Београду. Портал је украшен  декоративном решетком у комбинацији бронзе и кованог гвожђа, са медаљоном у средини који носи представу нагог пара у игри. Аутор бронзане скулптуре плесног пара, био је руски уметник Владимир Загородњук.

У ентеријеру централни мотив представља хол где се од приземља широким полукружним степеништем силази у сутерен, односно партер биоскопа – позоришта. Хол је засведен куполом на којој је у штуку изведена декоративна рељефна композиција – „Игра у води“.

Горње партије полукружног фоајеа у сутерену, чију таваницу носи пет пари стубова распоређених у полукруг, декорисане су рељефним фризом „Одмор“. Рељефни фриз се понавља у траци огледала изнад улазних врата у салу, чинећи са њим затворен круг.

Ове композиције је, према нацртима самог Самојлова, извео скулптор Ристо Стијовић.

У време подизања палате „Београд“ није била планирана изградња Трга Николе Пашића, већ је на том месту била пробијена Нова улица. Обекат преко пута – зграда Окружног суда бомбардована је за време рата што је отворило могућност за изградњу трга. Тек формирањем трга и изградњом зграде Дома синдиката 1955. године појачан је значај те фасаде пројектоване као споредне. Визуелно, она је добила место нижег бочног крила Дома синдиката учествујући тако у стварању нове композиције јединственог конкавног прочеља.

Палата Пензионог фонда на Теразијама данас се може сматрати најзначајнијим остварењем архитекте Григорија Самојлова у домену профане архитектуре и истовремено једним од најзначајнијих примера београдске архитектуре у годинама пред II светски рат. У обликовном смислу она представља успешан спој различитих стилских тенденција карактеристичних за период у коме је настала.

Објекат је утврђен за културно добро 2007. године.

 

 

 

 

Вила Рајх

Вила Рајх, Сање Живановића бр.2а, подигнута је 1931. године према пројекту истакнутог београдског архитекте Душана Бабића, у духу модерних архитектонских стремљења. Конципирана је као издужени паралелопипед, са две етаже са нивоа улице Сање Живановић и три етаже у дубини парцеле.
Форма куће изведена је одузимањем појединачних волумена из масе паралелопипеда, а граничне линије основне форме паралелопипеда задржане су као стубови и плоча равног крова препуштени слободно, ван масе куће, на ободним ивицама полазне форме. Оваквом манипулацијом геометријске форме, Бабић постиже функционалност и архитектонску архитикулацију објекта. Вештом комбинацијом конструкције масивних зидова и стубова на ободним ивицама, постигнут је ефекат лакоће и динамике. Доследно спровођење принципа отварања великих тераса према башти, у комбинацији са функционалистички примењеним геометријским принципом одузимања масе и увођења стубова, чини ову вилу једним од најистакнутијих примера београдске модерне архитектуре, а у обради пуних зидних маса препознају се уобичајени мотиви ар деко архитектуре архитектонском покрету који се широм Европе одржао све до почетка Другог светског рата.
Наглашеним хоризонталним тракама приземне партије и стубова остварују се светло-тамни контрасти толико типични за ар деко архитектуру, а оно што још чвршће везује Вилу Рајх за ар деко, јесу фигурални рељефи на чистом фасадном платну, бочно од прозора првог спрата уличне фасаде куће, уоквирени опет заједничком траком. Ова врста декоративности среће се често на приватним вилама али и стамбеним зградама које су наши модернисти пројектовали крајем 20-тих и 30-тих година 20. века.
Вила Рајх представља изузетан пример модерног архитектонског размишљања и значајно ауторско остварење Душана Бабића који спада у ред водећих српских архитеката тридесетих година 20. века и утврђена је за културно добро 2013. године.

Зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента

Зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента на углу Булевара деспота Стефана бр. 10, Улица браће Југовића бр. 21 и Скадарске у Београду, саграђена је 1934. године по плановима архитекте Драгише Брашована, једног од најзначајнијих стваралаца у области нашег модерног градитељства. Дела архитекте Драгише Брашована карактеришу оригиналност, ликовну изражајност, унутрашњу динамику и типичну ауторову склоност према детаљу. У време изградње објекта, које истовремено представља и прву функционалистичку фазу уметниковог рада, настаје низ великих стамбених зграда модернистичког стилског израза које су пројектовали активни чланови групе архитеката модерног правца Милан Злоковић, Бранислав Којић и Јан Дубови.
Зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента се сматра најзначајним остварењем архитекте Драгише Брашована из области стамбене архитектуре, који је постао својеврстан образац за грађење стамбеног блока, прилагођеног архитектури Београда. Безорнаментална архитектура зграде оригиналан је пример ауторовог тумачења модерне архитектуре. Објекат је конципиран као монументална колективно – стамбена вишеспратница, која својим изразитим габаритом учествује у формирању три улична фронта.
Маркантни угаони положај објекта истакнут је вишим корпусом и балконима дуж етажа, а приземље и последњи спрат су повучени са фронталне стране. Динамичан однос маса са укомпонованим вертикалним и хоризонталним прозорским тракама и балконима, ритмично се нижу на чеоном платну зграде. Пластичност објекта допуњује завршна кровна тераса са извученим серклажом и стубовима. Окулуси као типичан модернистички ликовни елемент на фасади се налазе у поткровљу, док је на крову као и обично постављен носач за заставу. Зона приземља је изразито пословног садржаја са наглашеним стакленим излозима, чија је завршна стилизација условљена специфичном наменом одређеног пословног простора. Својом целокупним третманом, односима делова и целина, формом као примарним елементом у спољашњем изразу са посебним акцентом на детаљу као препознатљивој ауторској склоности, представља изузетно дело у развоју новије српске архитектуре.
Зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента је утврђена за културно добро 2007. године.

Зграда ауто-сервиса „Фиат“

106922234_3104610646249062_634283461441607137_o
Зграда ауто-сервиса „Фиат“, Булевар Ослобођења 61 и Рудничка 1, изграђена је 1939-41. године према пројекту архитекте Милана Злоковића, истакнутог београдског модернисте и једног од оснивача „Групе архитеката модерног правца“. Зграда је подигнутa за представништво италијанске ауто-куће „Југословенско Фиат аутомобилско д.д.“. Асиметрични каскадни угаони комплекс по конструкцији представља један објекат, али развијен у три повезана тракта, различита по висини, намени и материјализацији. Планирано је да тројна пословна, стамбена и производно-сервисна намена ове ауто-куће буду обједињене на једном простору. Први троспратни угаони тракт у улици Булевар ослобођења, пројектован је за службене просторије, продајни салон и станове, нижи једноспратни тракт у Рудничкој улици за продајни салон и гараже, док су у трећем приземном сегменту у Рудничкој улици са повученим спратом планиране радионице за монтажу и поправку возила. Наменски је заживео само први сегмент троделног објекта, док су друга два довршена после 1945. године, због недостатка специјалних материјала за довршетак гаражно-производног сектора услед почетка ратне ситуације. Објекат је користио „Југоауто“ од 1946. године.
Конструкција објекта је скелетна. У оквиру највишег тракта посебно је наглашен угаони сегмент обложен црвеном опеком, али прожет транспарентним површинама, односно широким отворима у виду застакљених и отворених монументалних рамова. У средишњем хоризонталном регистру су правилно ритмички распоређени прозорски отвори. У трећем нивоу налази се равна кровна тераса са перголом, која је на фасади истакнута металном решетком, на којој је било планирано постављање логоа ауто- куће „ФИАТ“. На објекту који је усклађен са угаоном позицијом терена, доследно су примењени сви постулати модерне архитектуре, а посебно на фасади са контрастом стакла, опеке и камена, где се боја и текстура материјала користе као елементи естетике, који доприносе полихромији.
106530682_3104610842915709_8473424400209724817_o
106577082_3104610669582393_4161585818974569535_n
106461178_3104610652915728_1280047481131472037_o
Зграда ауто сервиса „Фиат“ по позицији, каскадном габариту и чисто модернистичком концепту основе и фасаде, поседује изузетне архитектонско-урбанистичке вредности. Представља реткост на самом крају међуратног периода, јер носи обележја ране европске модерне архитектуре. У ликовно избалансираној форми и структури сви елементи, иако разуђени, представљају заокружену целину и директан су одраз постулата модерног апстрактног сликарства и принципа архитектуре Интернационалног стила из претходних деценија. Архитектуром чистих геометријских форми и јасних потеза, успостављен је склад функције и форме, између функционализма у распореду простора и организације маса и фасадног платна, што утиче на ишчитавање тројне намене комплекса, распореда унутрашњег простора на спољашњости, као и аеродинамичности форме која симболише аутомобилску индустрију. Са хармоничним стереометријским односима и делом са карактеристикама индустријске архитектуре, комплекс спада у антологијске примере београдске модерне архитектуре између два светска рата, а поред Универзитетске дечје клинике и вила породица Штерић и Прендић, овај комплекс се убраја у најзначајнија дела архитекте Милана Злоковића.
Утврђена је за културно добро 2019. године.
106530682_3104610842915709_8473424400209724817_o

Занатски дом

Подизање зграде Занатског дома, Хиландарска улица бр. 2, по угледу на друге друштвене домове, имало је за циљ да се на једном месту окупе све до тада основане занатске установе. Таква могућност указала се 1914. године, када су различити занатски фондови прикупили средства и започели зидање дома према пројекту архитекте Данила Владисављевића из 1912. године. Рат и неповољни услови одложили су изградњу Занатског дома све до 1931. године, када је пројектовање поверено архитекти Богдану Несторовићу, истакнутом поборнику модернистичке безорнаменталне архитектуре. Зграда је завршена 1. маја 1933. године. Поред просторија које су служиле за смештај различитих занатских удружења и савеза, имала је хотел и биоскопску салу. Од 1947. године у згради се налази Радио Београд.
Објекат је конципиран као угаона грађевина са два бочна крила дуж улица Хиландарске и Светогорске. Однос залученог централног и равних бочних делова потенциран је средишњом двостепеном кулом. Масивност угаоног дела зграде олакшана је колонадом у приземљу и завршном спрату. Над главним улазом налази се скулптура „Ковач“, рад каменоресца Н. Лукачека.
Посебан акценат на фасадама представљају низови ритмично распоређених прозора дуж виших етажа, оригиналних дрвених рамова, профилације и карактеристичне поделе. Пратећи материјализацију и начин стилизације, аутор је истим третманом вешто спојио приземну зону објекта и спратне делове, остварујући јединствен ликовни ефекат у општем сагледавању зграде.
У делу објекта дуж прометне Светогорске улице доминирају велике површине транспарентних тзв. дуплих излога, у чијем делу зиданог парапета су смештене вентилације, као и спорадично постављени улази у локале. Изузев масивних, декоративно обликован дуплих врата помоћних улаза у објекат дуж бочних фасада и раскошног, главног портала на чеоној фасади, која су наменски направљена од метала, аутор је свуда употребио природни материјал – дрво, што представља оригиналну замисао архитекте Богдана Несторовића, која мора бити и очувана. За разлику од овог приземног дела објекта, зона приземља дуж Хиландарске улице је у складу са унутрашњом наменом простора добила другачији изглед, са наглашеним сегментним површинима сачињеним од мат призми.
Као ауторско дело изразитих архитектонско – урбанистичких и културно – историјских вредности, Занатски дом је проглашен за споменик културе 1984. године.

Зграда Генералштаба

Зграда генералштаба у Улици кнеза Милоша бр. 33 у Београду, саграђена је у периоду од 1924. до 1928. године према пројекту архитекте, руског емигранта, Василија Вилхелма Баумгартена. Ова изузетно монументална и декоративна зграда представља један од најбољих примера јавних грађевина подигнутих у Београду између два светска рата у духу акaдемизма. Има чврсто компоноване фасаде истакнуте ритмичким низом стубова са коринтским капителима, удвојених на угаоним ризалитима. Ови стубови заузимају три спратне висине и носе масивни архитрав који тече дуж свих фасада и знатно испада из њихове равни. На угаоним ризалитима изнад архитравног венца постављене су декоративне структуре у пуној пластици које представљају ратнике и сцене из ратничког живота. Групе су по правилу двочлане и представљају: борбу ратника, ратника и рањеника, који убија жену и себе и стрелца и ратника са мачем. Свака је група три пута поновљена, па су скупине од по четири групе постављене над угаоним ризалитима на сва три угла видљивих фасада. Аутор ових скулпрура је архитекта Иван Рик. Добар познавалац античке скулптуре класичног периода, арх Рик је израдио нацрте у којима су тематика, покрет, одећа и оружје тачно и верно интерпретирани. Ове скулптуре се могу сврстати у боља остварења декоративне пластике на фасадама зграда у Београду. На обради богато украшених фасада архитектонским елементима радила је радионица Ивана Ваника и Милана Духача.
Ентеријер Генералштаба је веома богато и са пажњом декорисан. У обради подова, зидова и таваница употребљени су разноврсни материјали и декоративни елементи који углавном воде порекло из епохе антике и ренесансе. Може се рећи да је ентеријер стилски најближи руском ампир стилу, владајућем у уметничким круговима у првој половини 19. века. Иако је зграда пројектована више од сто година касније у обради њеног ентеријера ови утицаји су више него очигледни. Претоставка је да се аутор Василиј Баумгартен инспирисао неком палатом или јавним објектом царске Русије, земље свог порекла.
Улаз, вестибил и свечана сала су најбогатије декорисани. Ценрално степениште у улазу је фланкирано парапетима из којих се уздиже по два удвојена стуба који носе касетирану таваницу. Касете су испуњене цветним розетама. Таваница у подужном ходнику украшена је штуко и сликаном декорацијом са мотивима преузетим из ренесансног декоративног програма, таваница над свечаним двокраким степеништем украшена је медаљонима и орнаментима флоралног порекла.
Централни декоративни мотив улазног дела је монументална композиција улазних врата у свечаној сали. Овај улаз је обрађен двоструким стубовима у чланковито састављеном грубо тесаном камену са тимпаноном над којим је постављена фигурална композиција у високом рељефу, а представља Самсона и лава. Композицију Самсон и лав израдио је Владимир Загородњук, аутор декоративне скулптуре и на многим другим објектима у Београду. Композиција Самсон и лав персонификују снагу и борбу. Свечана сала – „Сала ратника“ има бочно постављене прозоре, међу којима је низ ритмично распоређених стубаца са коринским капителима који носе архитравни венац. Над венцем су постављена ратничка попрсја, нага и у панциру. Таваница свечане сале декорисана је медаљонима са флоралним елементима, слично плафону у вестибилу. Над улазним вратима у свечану салу постављен је картуш са војничким инсигнацијама који носи две женске фигуре. Целокупну унутрашњу декорацију зграде извела је радионица Спасе Петровића. Веома богата декорација и употреба луксузних материјала сведоче о великој пажњи посвећеној обради и уређењу „Сале ратника“ која спада у најлепше изведене сале у Београду свога времена.
Завод за заштиту споменика културе града Београда урадио је пројекат рестаурације фасада, пројекат конзерваторско-рестаураторских радова у ентеријеру Сале ратника, као и конзерваторски надзор током извођења радова 2009. и 2010. године. Због својих историјских и архитектонских вредности зграда Генералштаба проглашена је за културно добро 1984. године.

Родна кућа војводе Степе Степановића

Кумодраж се кроз историјске периоде мењао вековима, насеље је срасло с градом и у потпуности изгубило карактер села. Из периода средине XIX века, нама у наслеђе остала је сеоска кућа у којој се 12. марта 1856. године родио истакнути српски војвода из Првог светског рата Степа Степановић. Према предању породица војводе Степе доселила се у Кумодраж из Херцеговине или Лике, а према другој верзији из Лесковца или Пирота.
Основа куће је правоугаона, димензија 10 x 8 m, са три просторије, „кућом“, собом и собицом. Очувано је аутентично огњиште на коме је стари сач. Са источне стране налази се архитравни трем који захвата половину главне подужне фасаде. Кућа је зидана у дрвеном бондруку са испуном од чатме док су темељи у ломљеном камену. Кровни покривач је, судећи по висини крова, првобитно био покриван шиндром. Прозори су двокрилни, а врата једнокрилна пуна дрвена. Подови су од цигле и дашчани. Кров је четворосливни са конструкцијом од дрвених рогова и греда и покривачем од бибер црепа. По својим основним карактеристикама кућа припада типу старије моравске куће. Лако је препознатљива по трему од правилних дрвених греда (од којих су код моравске куће новијег типа настали моравски луци). Карактеристике моравке су још и четворосливни кров покривен шиндром (цепаним јеловим или храстовим даскама) и дрвени костур објекта по коме овакве куће називају још и бондручарама. Унутрашња организација простора је такође карактеристична, подељена на „кућу“ у којој се налазило огњиште са совром за дневно коришћење и на „собе“ у којима се спавало. Порекло овог типа куће је из Косовског поморавља, одакле се током сеоба проширила крајем XIX века и у околину Београда.
Војводин деда Степан Степановић је као један од највиђенијих људи у Кумодражу војевао уз Карађорђа у I српском устанку против Турака, баш као што је то седамдесетак година касније чинио његов унук и имењак – успешно У I балканском рату, генерал Степа Степановић је био командант Друге савезничке армије с којом је поразио Турке на Црном врху заузевши према плану Криву паланку и Кратово. Највећи успех Друге армије у овом походу ипак је протеривање Турака из Једрена у коме је заробљена готово цела непријатељска армија. Историјске околности нису давале предах Србији. Сарајевски атентат је затекао генерала Степановића на месту заступника начелника штаба Врховне команде српске војске пошто је остарели војвода Радомир Путник био на бањском лечењу. Свестан опасности која се надвила над отаџбином, Степа Степановић је извршио веома успешну мобилизацију и распоређивање трупа за одбрану од изгледног напада, а пошто се војвода Путник вратио у земљу, генерал је поново стао на чело своје Друге. армије. Управо ова армија је имала одлучујући утицај на исход Церске битке којом је почела пропаст Аустроугарске монархије. За личне заслуге у овим тешким временима за Србију, Степа Степановић је унапређен у чин војводе.
Изузетне заслуге војвода Степа је имао и за још један легендарни тријумф српске армије у Колубарској бици, а светску славу је стекао пробојем Солунског фронта када је на Добром пољу и Козјаку 1918. пробио бугарске линије. Непуна два месеца од почетка пробоја Солунског фронта, српска Друга армија умарширала је у ослобођено Сарајево чиме је практично затворен круг војводине војне каријере који се отворио управо у престоници Босне и Херцеговине на Видовдан четири године раније. У Сарајeву је војвода провео последњу годину своје активне војне службе као командант сарајевске војне области. Степа Степановић је преминуо 27. априла 1929. године и сахрањен је у породичној гробници у Чачку. Због својих етнографских карактеристика и историјског значајa кућа у којој се родио један од највећих војсковођа модерног доба, проглашена је за културно добро од великог значаја. Tоком 2013. године у Заводу за заштиту споменика културе града Београда је израђен пројекат санације.

Спиртина кућа

Кућа у Главној улици у Земуну број 9 је подигнута средином XIX века, 1855. године, за богату и утицајну земунску трговачку породицу Спирта. Аутор пројекта био је Хајнрих Фрајхер фон Ферстл (Heinrih Freiher von Ferstel, 1828-1883), а по наруџбини Димитрија Спирте. Обликована је у духу романтизма у стилу псеудоготике. Једна је од првих високопартерних породичних кућа Старог језгра Земуна. Саграђена је у време када се Земун нагло развио у трговачку варош и када је Главна улица добила низ грађанских кућа.
Грађена је опеком у малтеру, а својом грађевинском линијом документује стару регулацију формирану у 18. веку. Архитектонским одликама издваја се од земунских кућа, чиме сведочи о посебном социјалном положају и укусу некадашњих власника. Главни део зграде висином достиже суседне једноспратне куће. Тротрактног је типа, са бочним крилом у дворишту и асиметрично постављеним колским улазом. Главна фасада компонована је у шеми непарних бројева, карактеристичној за период романтизма. Декоративна плитка пластика води порекло из готике и по својог декоративној обради Спиртина кућа представља ретко сачувани репрезент своје епохе.
Има богато опремљен ентеријер карактеристичан за богате грађанске куће. Посебно се издвајају луксузне тапете, стилски плафони, керамичке пећи, камини и раскошан стилски интарзирани паркет. У кући је сачуван покретни мобилијар, слике, украсни предмети који додатно доприносе споменичкој вредности објекта.
Након Првог светског рата у кући се налазила школа за ученике оштећеног вида од 1919. до 1920. године. Након тога у кући је једно време био смештен хотел „Гарни“. Од 1971. у кући се налази стална поставка Завичајног музеја Земуна која приказује прошлост Земуна од времена његовог настанка до 1945. Музеј је затворен за посетиоце од 2002. године. У току су завршни радови на реконструкцији, као и сталној поставци, те ће наког осамнаест година Завичаjни музеј Земуна ускоро бити поново отворен за јавност.
Објекат је проглашен за споменик културе 1965. године. Налази се у оквиру просторно културно-историјске целине „Старо језгро Земуна“ која је утврђена за културно добро од великог значаја за Републику Србију.

Београдска задруга

Палата Београдске задруге налази се на Савској падини, на углу улица Травничке, Карађорђеве и Херцеговачке у Београду, и данас представља део последњег низа репрезентативних објеката који су на овом простору грађени у близини реке. Некада, у XIX веку, овде се налазио тзв. Мали пијац, на којем су се окупљали трговци са свих страна, док је даље према Сави било мочварно тло, тзв. Циганска бара, касније названа Бара Венеција.

Београдска задруга за међусобно помагање и штедњу основана је 1882. године на иницијативу групе утицајних београдских трговаца. Задруга је требало да помаже средњи сталеж, нарочито занатлије и мале трговце, у време кад су београдски зеленаши наплаћивали до 50 одсто камате на своје позајмице. Отпочела је грађење своје зграде у пролеће 1905. године, а завршила 1907. према пројекту тада водећих београдских архитеката, професора универзитета Андре Стевановића и Николе Несторовића. Друштвени положај Београдске задруге одредио је репрезентативност и монументалност као једини могући архитектонски концепт. Грађена је тада најмодернијим грађевинским поступком, употребом армираног бетона, први пут у Београду, и обрадом фасаде у вештачком камену. Средишња, централна партија објекта оријентисана је према Карађорђевој улици и наглашена великом сложеном куполом. У предњем делу се, према улици, препознају две етаже – улазни део и свечана сала. У средини је вестибил, који се протеже кроз обе етаже, а једноетажна шалтер сала је у задњем делу. Оба бочна крила имају приземље и два спрата. У приземљима бочних крила некада су били дућани, а на спратовима административне и управне канцеларије Београдске задруге, и то у једном крилу банкарског, а у другом осигуравајућег одељења.

Испред централне куполе, а изнад главног венца фасаде, налази се фигурална група Жена са четири детета, у оквиру које крунисана женска фигура штити дечје фигуре комадом платна, гранчицом, књигом и снопом жита. У нишама на бочним ризалитима главне фасаде постављене су фигуре Жена са кошницом и Мушкарац са свитком. Бројни рељефи у виду женских маски налазе се на врховима лезена, изнад прозора првог спрата и у висини прозора приземља на бочним фасадама, док је над улазом постављена маска Меркура. Ентеријер зграде је један од најлепших у београдској архитектури. На почетку мермерног степеништа у главном холу постављене су две пандан фигуре младе жене у виду канделабра, док се изнад галерије у главном холу налази Афродита са два амора. Украсе на фасадама и унутрашње декоратерске и штукатурске радове на зидовима и таваници извео је и израдио Фрања Валдман, грађевински ликорезац, декоративне сликарске радове главног улаза Бора Ковачевић и Андреја Доменико, док је сликарије на стаклу извео Р. Марковић. Београдска задруга се уселила у зграду непосредно по завршетку радова 1907. године и у њој је била смештена све до 1944. године, то јест до свог укидања. Касније је корисник зграде постао Геолошкогеофизички завод „Јован Жујовић“.

Током свог постојања зграда је више пута адаптирана. Најзначајније измене у њеној грађевинско-архитектонској структури настале су 1956–1957. и 1958–1959. године. Тих година је Геолошкогеофизички завод реконструисао поткровље над оба крила према Травничкој и Херцеговачкој улици, а потом надзидао три спрата на средишњем крилу у дворишту око некадашње шалтер сале. Овим интервенцијама измењен је општи изглед зграде тиме што су на крилима одстрањена кубета, атике су постале спратови, зазидани су отвори у приземљу, који су од улазних врата у локале постали прозори канцеларија, и осиромашено је кубе главне фасаде, с којег је уклоњено круниште, као и сама фасада, с које је склоњен сат. Последња реконструкција ове београдске палате извршена је 2014. године. У овим радовима бочна кубета нису враћена, као ни круниште централне куполе, али је рестаурацијом фасаде у већој мери враћен њен стари сјај.

Због својих архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности Београдска задруга проглашена је за споменик културе – културно добро од великог значаја