Отварање Изложбе „Време и наслеђе – сатови на фасадама београдске архитектуре“

pozivnica(2)

Изложбом „Време и наслеђе – сатови на фасадама београдске архитектуре“ Завод за заштиту споменика културе града Београда у среду, 16. септембра 2020. године, отвара овогодишњу манифестацију Дани европске баштине и обележава јубиларних 60 година од свог оснивања.

Зашто је сат инкорпориран у архитектонско решење објеката који су у разним историјским етапама обележили развој престонице, у чему лежи његова симболика и на који начин он доприноси споменичким вредностима јесу питања на која одговара изложбена поставка и пратећи каталог. Ауторке изложбе су историчар уметности Љубица Радовановић и документариста Завода за заштиту споменика културе града Београда Слађана Милојевић.

Свечано отварање је планирано 16. септембра 2020. године у 14:00 часова на платоу испред зграде Завода за заштиту споменика културе града Београда, Калемегдан Горњи град бр. 14, а изложбену поставку посетиоци ће моћи да виде у свечаној сали Завода.

Имајући у виду да су на снази мере заштите у циљу спречавања ширења епидемије вируса COVID-19 молимо све посетиоце да се приликом уласка у просторије Завода придржавају прописаних превентивних мера заштите: држање одстојања, употреба маске и дезинфекционог средства јер су нам ваше здравље и безбедност на првом месту.

Игуманова палата

Игуманова палата односно правилније палата Игуманов подигнута је 1938. године према пројекту Петра и Бранка Крстићa, у стилу модернизма. На прочељу фасаде налази се натпис: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца”. Сима Андрејевић Игуманов (1804–1883), трговац, отворио је 1872. године у Призрену Богословско-учитељску школу, чије је издржавање обезбедио тиме што је подигао палату на Теразијама и створио задужбину која је доносила редовне приходе.


Репрезентативна градска палата једно је од најзначајнијих дела архитеката Петра и Бранка Крстића, уједно и један од кључних објеката на коме се огледа процес трансформације традиционалног академског концепта у модерни. Замишљена је у модернизованој верзији српско-византијског стила, са широким аркадама у приземљу, вертикално рашчлањеном фасадом на спратовима и декоративним мотивом издуженог лучног отвора. Овај мотив, који своје порекло води из српско-византијског стила, наглашен је на углу и супротстављен формалним одликама касног модернизма – мермерној облози фасаде, низовима правоугаоних прозора на последњем спрату, јакој надстрешници у приземљу, декоративним округлим прозорима на врху грађевине, декоративној шипки за заставу. На врху зграде првобитно се налазила скулптура Симе Игуманова са сирочићима, рад вајара Лојзe Долинара. У приземљу је пословни простор, док је на спратовима становање. Употребљени материјали одговарају стандардима периода у коме је објекат изграђен, а улази у зграду су декоративно обрађени у гипсу и штуко-мрамору.


Игуманова палата је једно од значајнијих дела архитеката Петра и Бранка Крстића, као и један од кључних објеката на коме се огледа процес трансформације традиционалног академског метода у модерни, те је због својих вредности утврђена за културно добро 1977. године.

Ратнички дом

Ратнички дом, данас Дом Војске Србије, састоји се из два тракта, једног изграђеног између 1929. и 1932. године, према Улици Браће Југовића и другог, дограђеног 1939. према Симиној улици, Француској и Емилијана Јосимовића. Подигнут је на плацу некадашњег Велосипедског клуба који је београдска Општина поклонила бившим ратницима. Дом је подигнут на основу конкурсног пројекта архитеката Живка Пиперског и Јована Јовановића, чије је ово најзначајније дело.
Почетком 1929. донета је одлука да се у Београду подигне Ратнички дом као централно културно средиште војске и резервних официра. На конкурс који је расписало Удружење резервних официра и ратника стигло је 31 идејно решење, а жири, чије су чланове имеђу осталих чинили Петар Поповић, Светозар Јовановић и Драгутин Маслаћ, сматрао је да прву награду не заслужује ни један од поднетих предлога. Додељене су две равноправне друге награде, рад Живка Пиперског и Јована Јовановића и рад Богдана Несторовића и Јована Шнајдера, а коначно право да изведу свој рад добили су Пиперски и Јовановић, са обавезом да га уз инструкције жирија усагласе са радом Несторовића и Шнајдера. Ипак у стручној јавности преовладавао је став да је најбоље конкурсно решење остварио пројекат Бранислава Маринковића са оригиналном композицијом модернизованог српско-византијског стила.
Конкурсни рад Пиперског и Јовановића је конципиран у духу академизма, као монументална палата са истакнутим венцем и колонадом пиластара, која својим изгледом подсећа на нешто раније завршену зграду Генералштаба Виљема фон Баумгартена. За разлику од њих, фасада конкурсног пројекта Несторовића и Шнајдера окарактерисана је као византијско-романска и управо због те врсте синтетичности која асоцира на прожимање културних традиција, оваква врста стилске формулације се сматрала пожељним моделом националног стила и била је популарна током двадесетих и тридесетих година XX века. Финални пројекат по коме је зграда Ратничког дома изведена, донео је значајне промене у односу на другонаграђене конкурсне пројекте. Уместо богате, еклектичке пластичне декорације примењен је модернистички, сведен концепт. Овим чином наговештен је пробој модермнистичких идеја, које током тридесетих година XX века доживљавају пуну афирмацију.
У концепцији фасадних површина упадљива је безорнаментална прочишћеност прочеља зграде, нарочито у зони од првог до трећег спрата, перфорирана вертикалним низовима прозора. У формулацији фасада посебно је истакнута угаона кула, ка Француској улици, разбијајући донекле монотон ритам прочеља, али уједно наглашавајући експресивну монументалност здања и његов војнички карактер. Идеја је била да се на овај начин додатно истакне визура објекта, док је на симболичкој равни кула функционисала као визуелна потврда војне функције објекта, а као непосредан извор су преузете форме средњовековних и ренесансних узора.
Објекат је утврђен за културно добро 1984. годинe.

Термоелектрана „Снага и светлост“

Термоелектрана „Снага и светлост” саграђенa је на десној обали Дунава у периоду од 1930. до 1932. године, према пројекту Швајцарског друштва за електрификацију и саобраћај из Базела. Исто друштво је добило и концесију за испоруку електричне енергије у главном граду Краљевине Југославије. У време када је подигнута била је највећи објекат ове врсте у Београду. Пуштена је у пробни рад 1932, када је преузела функцију прве, старе општинске централе из 1892. године. За подизање термоелектране је одабрана локација крај реке због могућности снабдевања неопходном количином воде и транспорта угља воденим путем. Комплекс се састоји из зграде Електране, порталног крана са рукавцем, пумпне станице и филтерског постројења. У згради Електране, објекту кубичне форме, у конструктивном и технолошком смислу се издвајају три целине: хала котларнице, машинска сала и командно-шалтерска сала. Функционална подела електране видљива је и у конструктивно-обликовном решењу објекта. Архитектура зграде, као и читавог комплекса одражава модернистичка схватања, актуелна за европску градитељску праксу међуратног периода. Примена савремених материјала, челика и стакла, безорнаменталне равне зидне површине, стављање функције објекта у први план, као и једноставни геометријски облици волумена зграде, указују на утицаје Баухаус стила. Портални кран са рукавцем, изграђен истовремено са зградом Електране, представља велику мостну, решеткасту конструкцију. Креће се дужином рукавца од пумпне станице до Дунава (140 м) помоћу два сопствена електромотора по шинама положеним уз Електрану и рукавац. Трећи сегмент електране чини пумпна станица и филтерско постројење, који се налазе на крају рукавца. Пумпна станица се састоји од армиранобетонског објекта кружне основе и унутрашњим инсталацијама са пумпама и цевоводима. Филтерско постројење је повезано са пумпном станицом и састоји се од структуре правоугаоног облика која је у унутрашњости издељена на базене за филтрацију.

Изградњом Термоелектране „Снага и светлост” по први пут се у Београду користила нисконапонска дистрибутивна мрежа за напајање наизменичном струјом, а потом је значајно допринела унапређењу електроенергетског система града. Електрификација Београда омогућила је примену нових техничких и технолошких достигнућа у саобраћају и телекомуникацијама и променила навике људи што је за последицу имало и ново социјално профилисање градског становништва. У функцији је била све до 1969. године. Термоелектрана „Снага и светлост” данас представља значајан индустријски комплекс, који због својих архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности заузима важно место у друштвеној и градитељској прошлости Београда. Својим положајем уз обалу реке и сам рукавац, као и специфичном архитектуром индустријског комплекса, формира маркантну и препознатљиву визуру Београда на десној обали Дунава с једне и историјског језгра града с друге стране.

Термоелектрана „Снага и светлост” је утврђена за споменик културе 2013. године.

Зграда Прве београдске гимназије

Зграда Прве београдске гимназије у Улици цара Душана бр. 61, подигнута 1938. године, прва је зграда наменски зидана за ову установу, после читавог века њеног постојања. Основана је давне 1839. године као друга гимназија у Србији (прва је била у Крагујевцу). Углед који је уживала од самог почетка омогућио јој је да буде изнад различитих политичких превирања која су обележила српски XIX и почетак XX века. Својим деловањем, просветном, педагошком и националном улогом, допринела је општем напретку целе земље.

Аутор пројекта зграде била је Милица Крстић, једна од наших најзначајнијих жена архитекти прве половине XX века, која је својим стваралачким опусом оставила видан траг у новијој српској архитектури. Поред ове зграде, посебно место у архитектонско-урбанистичкој слици престонице заузима монументално дело у Улици краљице Наталије бр. 31, зграда Друге женске гимназије у којој се данас налази електротехничка школа „Никола Тесла“. Ова два објекта настају на врхунцу ауторкине професионалне каријере, и сведоче истовремено о њеним различитим стилским опредељењима. За разлику од романтизиране и репрезентативне фасаде женске гимназије, зграда Прве београдске гиманзије је пример модернизма у београдској међуратној архитектури. Карактеристично позиционирана на плацу између улица Цара Душана, Добрачине, Скенедербегове и Доситејеве, заједно са црквом Свети Александар Невски у чијем пројектовању је учествовала наша прва жена архитекта Јелисавета Начић, чини аутентичан и препознатљив амбијент овог дела града.

Првобитна замисао подразумевала је постојање тракта дуж Скендербегове улице, али су ограничена средства и рок диктирали изглед објекта. Објекат има видљиве три фасаде, од којих је она према Улици цара Душана третирана као главна. Дугачка бела фасада, без придодатих украса разбијена је степеновањем кубуса различитих маса, са померањем тежишта ка углу, тачније у правцу блока са црквом, у чијем делу је и благо заобљена. На читавом објекту доминирају велики прозорски отвори. Посебан акценат је дат улазној партији где се на делу фасаде изнад три одвојена улаза у зграду, налази ћирилични натпис „Прва београдска реална гимназија”. Као што је архитекта Милица Крстић, попут њених савременика, применила принципе Баухауса и модерне у обликовању зграде, тако је и функционално и програмски савремено решен и њен ентеријер.

Зграда Прве београдске гимназије је утврђена за споменик културе 1989. године.

Обавештење

Због радова на телефонској централи, телефонске линије Завода за заштиту споменика културе града Београда неће бити у функцији. Молимо вас да сва питања упућујете електронским путем на следеће имејл адресе: zavod@beogradskonasledje.rs
zzskgb@beotel.rs

или позивањем броја 065/31-555-68.

Зграда Министарства социјалне политике и народног здравља у Београду

Зграда Министарства социјалне политике и народног здравља у Улици кнеза Милоша бр. 101 у Београду, дело је Димитрија М. Лека, једног од значајнијих српских архитеката. У знак признања за богат стваралачки опус и велики допринос домаћој архитектури, архитекта Димитрије М. Леко је изабран за доживотног почасног председника Друштва архитеката Србије. Четврта деценија XX века, обележена је као најплоднији период у стваралачком опусу аутора, када и настаје ова монументална палата, коју многи убрајају у његово најбоље реализовано дело.

Пројекат за нову зграду Министарства, до тада смештено у приватној згради намењеној хотелијерским услугама, архитекта Димитрије М. Леко добија као свој редован задатак у Министарству грађевина, у ком је тада био запослен. Државно земљиште на крају Улице кнеза Милоша, на ком се налазила трамвајска станица Губеревац, одређено је као место подизања зграде. Темељи зграде су освећени 25. 09. 1932. године, док је зидање завршено 1933. године. Иако је задржао одлике класичне архитектуре у њеном обликовању, архитекта Димитрије М. Леко уводи елементе модернизма и максимално осавремењује архитектуру једног државног објекта. Реализована је као слободностојећи, троспратни објекат правоугаоне основе. Смештена дуж једне од најважнијих саобраћајница и најатрактивнијих београдских улица са изузетним грађевинским фондом, композиција главне фасаде осмишљена је монументално и репрезентативно, с обзиром на карактер не само простора већ и будуће намене. На равним неорнаменталним фасадним платнима су ритмично распоређени широки трокрилни прозори. Наглашеној хоризонтали која се огледа у дугачком уличном фронту, успешно се супроставља вертикални ритам високих и снажних колонада, успостављајући на тај начин потпуну равнотежу и хармонију главне фасаде. Уместо уобичајеног академски раскошно обликованог кровног венца, зграда је завршена равно, пуним зидним платном. Две скулптуралне композиције постављене на крајевима уличне фасаде у нивоу првог спрата, дело су вајара Алојза Долинара. Изведене у бахациту представљају мушкарца са гранчицом и жену са дететом у наручју (група фигура лево), док се на десном углу налазе фигуре мушкарца са чекићем и жене са пером и свитком. На све три уличне фасаде у хоризонталном низу, на простору између првог и другог спрата, постављена су 23 женска портрета. Кружне рељефе са представом женских фигура, постављених у хоризонталном низу, између друге и треће етаже, извео је

Душан Јовановић Ђукин, по нацртима самог архитекте. Овим декоративним ансамблима аутор је увео орнаменталност ар декоа у строги концепт свог оригиналног тумачења монументалне архитектуре. Ентеријер зграде је истоветно решен кроз све три етаже, са средишњим делом око ког су дугачки ходници, дуж којих су распоређене канцеларије.

Зграда Министрства социјалне политике и народног здравља својом целокупном архитектонском композицијом и формом, уметничком изражајношћу и урбанистичким концептом, једно је од антологијских дела београдске архитектуре и целокупне српске међуратне архитектуре. Утврђена је за споменик културе 2013. године.

Зграда Патријаршије

Зграда Патријаршије је грађена у периоду од 1933. до 1935. године, на основу пројекта из 1932. године. Зграда је подигнута на месту старог, порушеног митрополијског двора. Аутор пројекта је архитекта руског порекла Виктор Лукомски. По завршетку градње зграда Патријаршије је добила веома повољне оцене од стране тадашње јавности, а у штампи је описана као: импозантна великолепна грађевина, чији упрошћени неовизантијски стил одговара свештеном делу Београда.

Услед знатног пада терена према Савској тераси грађевина је добила неједнак број спратова на бочним подужним странама. У сутерену и приземљу су смештене установе СПЦ, канцеларије, архиве и сала за духовни суд. Први спрат је у целини резервисан за патријарха и обухвата апартман, кабинет, капелу, библиотеку, трпезарију, салу за пријем и апартман за високе госте. На другом спрату су радне просторије – сале за седнице, дворана за сабор архијереја, Синод и Патријаршијски савет. Уз источни блок здања прислоњен је депаданс са апартманима за црквене великодостојнике. У унутрањем дворишту смештена је капела посвећена Светом Симеону Мироточивом изнад које се уздиже монументално кубе. Поред фунције седишта СПЦ у оквиру зграде Патријаршије су смештене и две веома значајне културне институције: Музеј Српске православне цркве и Библиотека Патријаршије.

Архитектура зграде Патријаршије представља веома комплексно и хетерогено решење. По својим стилским одликама она је требало да задовољи конзервативне наручиоце, па је стога и конципирана као слободна реинтерпретација градитељског наслеђа византијског културног круга. Национални стил је презентован пре свега у пирамидалној структури степенасто суперпонираних маса, аркадним нишама, луковима, конзолама и детаљима пластичне и сликане декорације. Ипак дух академизма је видљив у самој диспозицији основе и решењу распореда просторија, у троделној водоравној подели зона фасада, правилним облицима отвора и истицању подеоних венаца и строгој употреби другостепене пластике. Утицај тада доминантних модернистичких схватања препознаје се у једноставним неутралним површинама зидног платна и карактеристичним правоугаоним прозорима највишег спрата бочних трактова. Ентеријер је обликован репрезентативно, али са извесном строгошћу, сходно његовој функцији.

Поред зграде Патријаршије, Виктор Лукомски је остварио изванредан спој византијских реминисценција и модернистичког третмана у пројекту за хотел „Авалу”, који је подигнут 1931. године. Модернистички утицај се у овом случају, пре свега, огледао у сведеном третману фасадних површина, системом отвора и функционалним распоредом у ентеријеру.

Архитектонски концепт зграде Патријаршије представља хибридан и хетероген модел, настао као потреба да се презентује монументалност кроз употребу традиционалних стилских форми националног стила и академизма у који су вешто укомпоновани елементи модернистичке архитектуре која је у доба подизања објекта представљала општеприхваћену архитектонску тенденцију.

Објекат је утврђен за споменик културе 1984. године.

Палата „Албанија“

Палата „Албанија” подигнута је на месту старе истоимене кафане из прве половине XIX века, за потребе Хипотекарне банке Трговачког фонда Краљевине Југославије. У конкурсу за изградњу палате су учествовала 84 кандидата, али прва награда није додељена. Пројекат архитеката Бранка Бона и Милана Гракалића из Загреба је изазвао највећу пажњу, али га је по мишљењу инвеститора било потребно разрадити и допунити. Посао је поверен архитекти Миладину Прљевићу. Посебно значајну улогу је имао инжењер статичар Ђорђе Лазаревић, са решењем конструктивног система од висококвалитетних материјала, о чему говори податак да савезничка бомба од пола тоне која је пала на зграду током Другог светског рата, није успела да је сруши.

Градња је започета 16. јула 1938. године, а завршена 20. октобра 1939. године. Монументалног изгледа, са значајним конструктивним и архитектонским новинама, палата „Албанија” је представљала изузетан грађевински подухват на Балкану и до подизања Београђанке била највиша зграда у Београду. По много чему ремек дело свог времена, саграђена је за само 15 месеци, што је за тадашњу грађевинску праксу био изузетно брз период.

Налази се на углу главне престоничке Улице кнез Михаилове бр. 2–4 и Коларчеве. Има четири спрата испод нивоа земље, тринаест изнад и висину од 53м. Обликована je у интернационалном духу модернизма тридесетих година XX века са оригинално решеним фасадама. Слободне основе у складу са својом карактеристичном угаоном позицијом, има наглашен вертикализам и равно завршену пету фасаду. Изразита монументалност габарита објекта је ублажена постављењем на неку врсту постамента који чине приземље и мезанин. Иако је одликује безорнаментални третман фасада, присутан је одређен ниво декоратизма у стилу ар декоа. Посебан ликовни акценат на објекту представља оплата фасаде, некада обложена зеленкастим италијанским мермером „ћиполином”, а након рата плавичасто-сивим мермером.

Карактеристичне маркантне позиције, представља просторно-урбанистичи акценат Теразија и један од препознатљивих симбола Београда. Поред њене архитектонске вредности, остаће и запамћена у историји Београда као место са чијег се врха завијорила југословенска застава, 20. октобра 1944. године као симбол победе Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије над окупатором. Палата „Албанија” је утврђена за споменик културе 1984. године.

Дом Удружења новинара Србије

Удружење новинара Србије основано је 1881. године под називом Српско новинарско друштво које све до тридесетих година XX века није имало своје стално седиште па су седнице одржаване у некадашњим београдским гостионицама попут Империјала и Коларца, а 1900. године Друштво „Свети Сава“ уступило је привремено своје просторије Српском новинарском удружењу за смештај управе, читаонице и библиотеке. После конституисања Београдске секције Југословенских новинара 1922. године, новинарско удружење се обратило тадашњој влади молбом о потреби изградње Дома новинара. Уз ангажовање бројних еминентаних личности, плац им је додељен у Ресавској улици број 28 у Београду. Изградња није започета одмах због недостатка новца, који је прикупљан путем донација током организованих уметничких вечери на којима су учествовали оперски и драмски уметници и књижевници.

Камен темељац положен је тек 1934, а зграда је завршена 1935. године према пројекту хрватског архитекте Ернеста Вајсмана. У Београдској архитектури тог доба објекат се истицао по чистоти и једноставности облика, употреби модерних материјала како у конструкцији тако и спољашњем обликовању. Реч је о изузетно модерној, потпуно безорнаменталној грађевини кубичне форме од армираног бетона, челика и стакла, са континуалним прозорским тракама на уличном фронту, док је по средини фасада прекинута транспарентном вертикалом степеништа. Зграда је акцентована завршном повученом етажом и терасом с перголом. У ентеријеру, централни мотив представља кружно степениште. Архитекта Вајсман је овде применио постулате интернационалног стила и теоријске принципе архитекте Ле Корбизјеа, доминантне фигуре европске модерне. Осим градитељских вредности значајан је и као место окупљања новинара, публициста, писаца и најистакнутијих личности из културног живота Србије.

За време нацистичке окупације у згради Новинарског дома налазила се филијала агенције ДНБ, радио-станица и редакција листа Belgrader Zeitung. После рата зграда је национализовала и у њој је до 1976.године била смештена државна агенција Тањуг.

Дом удружења новинара Србије утврђен је за споменик културе 1997. године