|
Контакт
Ботаничка башта „Јевремовац“, између Таковске улице и Булевара деспота Стефана у Београду, својим називом не призива име научника, великог српског ботаничара – Јосифа Панчића, који је најзаслужнији за њено подизање. Историјске околности утицале су на то да она и данас носи име Јеврема Обреновића, рођеног брата кнеза Милоша, захваљујући чињеници да је падина на којој је башта некада била део његовог имања.
Када је Јосиф Панчић дошао у Србију, београдски Лицеј – прва виша школа у Србији, већ неколико година радио је у Конаку кнегиње Љубице. Овде је, по установљеној професури, у једном делу дворишта а све у циљу унапређења едукативно-педагошког рада, Јосиф Панчић направио башту, која би се данас могла сматрати првом ботаничком збирком у Србији. Међутим, формирањем Велике школе и њеним пресељењем у Капетан Мишино здање 1863. године – места за збирку више није било. Иницијативу за изградњу прве ботаничке баште у Београду Панчић је покренуо још 1862. године. Тражено земљиште за потребе Ботаничке баште, поред обале Дунава на Дорћолу, Велика школа је добила тек 1885. године. Међутим, након две велике поплаве, које су у великој мери уништиле биљни фонд, Панчић је кренуо у потрагу за сигурнијом локацијом. Нажалост, умро је 1888. године не дочекавши њено ново отварање.
Наредне године, краљ Милан Обреновић је за потребе подизања Ботаничке баште поклонио Великој школи своје имање на Палилули, наслеђено од деде Господара Јеврема Обреновића. Рад у Ботаничкој башти „Јевремовац“ отпочет је 1890, под управом професора ботанике Стевана Т. Јакшића, нивелацијом терена и засађивањем биља. Ради чувања нежнијег биља, 1892. године из Дрездена је у деловима донета и склопљена на данашњем месту велика стаклена башта. Она се састоји од два крила спојена централном куполом и садржи три одељења – за сукуленте, суптропско и тропско биље. На северном и јужном крају крила налазе се зидане партије скромне декорације. Строга симетрија и архитектонски елементи попут сведених пиластера и забата над надвратником сведоче о академским узорима. Међутим, кроз распоред и облик прозора првог спрата провејава дух романтизма. С друге стране, крила су заједно с централним делом у потпуности изграђена од модерних материјала – стакла и гвожђа, што је у вези и с функцијом самог стакленика. Управо ови материјали омогућили су богату примену сецесијских декоративних елемената који откривају нову тенденцију у европској архитектури с краја 19. века. Стаклена башта у време када је грађена представљала је једну од највећих и најлепших стаклених башта у овом делу Европе. Купљена је од фирме „Мозентин“ из Дрездена и данас је украс институције у којој се налази.
 
Управна зграда подигнута је 1908. године, систем водене мреже изграђен је у периоду 1892–1896, а наставна зграда, зидана ограда и мала стаклара тридесетих година 20. века. Башта „Јевремовац“ се простире на површини од око пет хектара и обухвата, поред отворених површина, стаклену башту и просторије Института за ботанику – управну зграду, ледару, хербар, библиотеку, слушаоницу, лабораторије. Представља наставну јединицу Биолошког факултета Универзитета у Београду и у њој се налази центар ботаничких дисциплина у Србији. У оквиру Ботаничке баште, налази се попрсје Јосифа Панчића, рад аутора Николе Вукосављевића, биста постављена 2006. године, и попрсје Недељка Кошанина, испред управне зграде. Недељко Кошанин је такође био биолог, професор Универзитета, члан Српске краљевске академије, управник Ботаничког завода и Ботаничке баште. Његова биста је постављена такође 2006. године и рад је академског вајара Милуна Видића.
Ботаничка башта „Јевремовац“ има статус споменика природе од великог значаја – II категорије, а будући да с великом стакларом представља значајну архитектонску и културно-историјску вредност – 2007. године утврђена је за културно добро.
Пројекат „Наслеђе за децу“ започет је 2014. године који је резултирао великим интересовањем најмлађих ученика основних школа, а на велико задовољство учитеља и родитеља. То је био повод да пројекат постане део Плана и Програма рада Завода за заштиту споменика културе града Београда за 2015, 2016, 2017, 2018 и 2019. годину, одобрен од стране Секретаријата за културу. Предавања о споменицима културе града Београда представљају активност Завода у области едукације ученика нижих разреда основе школе, од другог до четвртог разреда. У форми интерактивне презентације представљамо делатност Завода са циљем проширивања знања и успостављања односа према културном наслеђу Београда као вредности коју треба чувати.
Подржано од стране Министраства културе и информисања 2020. године настала је андроид апликација „Београд знам да чувам“ квиз знања путем којег се на лако доступан начин на језику који деца најлакше и најбрже разумеју ученици упућују на основне појмове, информације и фотографије културних добара.
 
На забаван начин кроз својеврсна такмичења у знању уз коришћење дигиталних алата развија се свест о културном богатству које поседујемо а које је често у школама у оквиру предмета које изучавају недовољно заступљено.
 
Презентацију и предавања одржавају етнолог, виши стручни сарадник Завода Ана Сибиновић и документариста Слађана Милојевић у сарадњи са школским педагозима и учитељима.
Бео Кул Градска Тура
Један од најзначајнијих сегмената бављења споменичким наслеђем, посебно у савременом добу, представља његова популаризација и презентација, како међу стручном, тако и међу најширом јавношћу. Део те јавности чине и млади. Размишљајући о најбољем начину да се заинтересује млађа популација за културно наслеђе, као и да се укључи у упознавање града и препознавање његове вредности, Завод за заштиту споменика културе града Београда је почетком 2014. године покренуо пројект Београдска Култура-БеоКул ГрадскаТура, који још увек траје. Ауторке пројекта су историчарке уметности Ксенија Ћирић и Бојана Ибрајтер Газибара, виши конзерватори Завода.
   
Пројекат БеоКул ГрадскаТура је осмишљен тако да на почетку школског часа, токомгостовања у одабраној школи, стручне сараднице Завода представе делатност службе заштите, врсте споменика културе и укључе ученике у разговор. Ученицима се приказују фотографије појединачних културних добара, уз објашњења, а на њима је да препознају и сете се, уз смернице ауторки пројекта, која још културна добра знају у Београду. Идеја је да млади буду подстакнути да схвате вредност објеката које свакодневно виђају и које добро познају и разумеју који их то посебан квалитет издваја и чини културним добрима.
 
Следећи корак је представљање теме одабране за ту школску годину. Ђацима се у виду презентације и предавања прикаже одабрана тема-целина, трг, улица и сви споменици културе који чине део те целине. На тај начин се ученицима предоче које су све потенцијалне теме о којима ће они даље истраживати.
Од самог почетка пројекта је било јасно да ће се радити са ученицима трећег разреда, који су довољно зрели, а имају нешто мање обавеза од четвртака, а препознато је као важно да вршњаци једни другима држе предавања. Након уводног часа у једној школи, ауторкама пројекта се јављају тимовима ученика из те школе са по три одабране теме од понуђених.
Учесницима пројекта је током истраживања и израде презентација на располагању стручна помоћ и усмеравање. Већ на уводном часу им се као полазишна тачка саветује да посете веб презентацију Завода за заштиту споменика културе града Београда, на којој се, у форми каталога у електронском формату, налазе кратки текстови, такозване личне карте свих културних добара у Београду. Такође, предочи им се и да Завод има богату издавачку делатност, са бројним издањима која су доступна на сајту Завода, али и библиотеку, чије им је коришћење на располагању. Битно је да ученици разумеју да сви доступни подаци на интернету нису обавезно и тачни подаци и да им се помогне да препознају релевантне изворе. У томе им помажу ауторке БеоКул ГрадскеТуре, али и њихови професори, сарадници на пројекту.
Што се самог ученичког предавања и презентације тиче, ђаци имају потпуну слободу око концепта. Међутим, подразумева се да сва предавања морају да објасне историјски контекст у коме је одређено културно добро настало, да препознају и истакну његову архитектонску, културно-историјску и/или уметничку вредност. Поред изучавања релевантних извора, ученици се позивају и да изађу на терен, односно да оду до самог културног добра, направе своје фотографије фасада, али и ентеријера, тамо где је омогућен улаз. Одлазак до самог културног добра представља најважнији сегмент припреме рада, јер на тај начин ђаци најбоље стичу увид у стање у коме је културно добро, али и уче да га опазе међу суседним објектима. Посебну драж и неопходни зачин сваке теме чине занимљивости везане за живот и трајање културног добра или личности које су у њему живеле или стварале Управо је то оно што остаје најупечатљивије истраживачима, али и њиховим слушаоцима.
Са припремљеним предавањима и презентацијама, као и њиховим ауторима, стручне сараднице Завода гостују у наредној школи. Поново се представи делатност Завода и представи пројекат, а потом ученици држе предавање својим вршњацима. Крај часа је предвиђен за питања, као и пријављивање нових група ученика и избор нових тема које ће припремати за следећу школу. Када се заокружи годишњи циклус и све школе учеснице заврше своја предавања и гостовања, у месецу мају се организује велика заједничка шетња свих предавача, где сви заједно, уз бројну публику и пријатеље, али и случајне пролазнике, имамо прилику да чујемо сва предавања на лицу места-испред или у споменицима културе. То је и најлепши начин да се тема заокружи и да се препозна целина коју културна добра заједно чине.
Колико је од старта ауторкама био јасан концепт предавања, толико их је бринуло то што се чинило да, Београд као тема, неће бити довољно занимљив и инспиративан младима средњошколског узраста. Иако је наш град један од најстаријих насеља у Европи, настао на раскрсници Истока и Запада, управо због свог специфичног географског положаја, небројено пута је рушен и поново грађен. Зато су многи културни слојеви уништени и бесповратно нестали. Београд не треба поредити са светским метрополама, већ препознати његове карактеристичне вредности које нису увек на први поглед ухватљиве и очигледне, али било је потребно у то убедити и ученике, учеснике пројекта.
До сада су обрађене следеће теме и целине: проучавање споменика културе који се налазе на Унесковој листи светске баштине, српских споменика на овој листи, као и београдског наслеђа; Улица краља Петра, Теразије, Дунавска и Савска падина. У пројектуи су учествовале Прва београдска гимназија, Трећа београдска гимназија, Девета гимназија „Михаило Петровић Алас“, Тринаеста београдска гимназија, Четрнаеста београдска гимназија, Архитектонска техничка школа и Школа за дизајн.
Изложбом „Време и наслеђе – сатови на фасадама београдске архитектуре“ Завод за заштиту споменика културе града Београда у среду, 16. септембра 2020. године, отвара овогодишњу манифестацију Дани европске баштине и обележава јубиларних 60 година од свог оснивања.
Зашто је сат инкорпориран у архитектонско решење објеката који су у разним историјским етапама обележили развој престонице, у чему лежи његова симболика и на који начин он доприноси споменичким вредностима јесу питања на која одговара изложбена поставка и пратећи каталог. Ауторке изложбе су историчар уметности Љубица Радовановић и документариста Завода за заштиту споменика културе града Београда Слађана Милојевић.
Свечано отварање је планирано 16. септембра 2020. године у 14:00 часова на платоу испред зграде Завода за заштиту споменика културе града Београда, Калемегдан Горњи град бр. 14, а изложбену поставку посетиоци ће моћи да виде у свечаној сали Завода.
Имајући у виду да су на снази мере заштите у циљу спречавања ширења епидемије вируса COVID-19 молимо све посетиоце да се приликом уласка у просторије Завода придржавају прописаних превентивних мера заштите: држање одстојања, употреба маске и дезинфекционог средства јер су нам ваше здравље и безбедност на првом месту.
Игуманова палата односно правилније палата Игуманов подигнута је 1938. године према пројекту Петра и Бранка Крстићa, у стилу модернизма. На прочељу фасаде налази се натпис: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца”. Сима Андрејевић Игуманов (1804–1883), трговац, отворио је 1872. године у Призрену Богословско-учитељску школу, чије је издржавање обезбедио тиме што је подигао палату на Теразијама и створио задужбину која је доносила редовне приходе.
Репрезентативна градска палата једно је од најзначајнијих дела архитеката Петра и Бранка Крстића, уједно и један од кључних објеката на коме се огледа процес трансформације традиционалног академског концепта у модерни. Замишљена је у модернизованој верзији српско-византијског стила, са широким аркадама у приземљу, вертикално рашчлањеном фасадом на спратовима и декоративним мотивом издуженог лучног отвора. Овај мотив, који своје порекло води из српско-византијског стила, наглашен је на углу и супротстављен формалним одликама касног модернизма – мермерној облози фасаде, низовима правоугаоних прозора на последњем спрату, јакој надстрешници у приземљу, декоративним округлим прозорима на врху грађевине, декоративној шипки за заставу. На врху зграде првобитно се налазила скулптура Симе Игуманова са сирочићима, рад вајара Лојзe Долинара. У приземљу је пословни простор, док је на спратовима становање. Употребљени материјали одговарају стандардима периода у коме је објекат изграђен, а улази у зграду су декоративно обрађени у гипсу и штуко-мрамору.
Игуманова палата је једно од значајнијих дела архитеката Петра и Бранка Крстића, као и један од кључних објеката на коме се огледа процес трансформације традиционалног академског метода у модерни, те је због својих вредности утврђена за културно добро 1977. године.
Ратнички дом, данас Дом Војске Србије, састоји се из два тракта, једног изграђеног између 1929. и 1932. године, према Улици Браће Југовића и другог, дограђеног 1939. према Симиној улици, Француској и Емилијана Јосимовића. Подигнут је на плацу некадашњег Велосипедског клуба који је београдска Општина поклонила бившим ратницима. Дом је подигнут на основу конкурсног пројекта архитеката Живка Пиперског и Јована Јовановића, чије је ово најзначајније дело.
Почетком 1929. донета је одлука да се у Београду подигне Ратнички дом као централно културно средиште војске и резервних официра. На конкурс који је расписало Удружење резервних официра и ратника стигло је 31 идејно решење, а жири, чије су чланове имеђу осталих чинили Петар Поповић, Светозар Јовановић и Драгутин Маслаћ, сматрао је да прву награду не заслужује ни један од поднетих предлога. Додељене су две равноправне друге награде, рад Живка Пиперског и Јована Јовановића и рад Богдана Несторовића и Јована Шнајдера, а коначно право да изведу свој рад добили су Пиперски и Јовановић, са обавезом да га уз инструкције жирија усагласе са радом Несторовића и Шнајдера. Ипак у стручној јавности преовладавао је став да је најбоље конкурсно решење остварио пројекат Бранислава Маринковића са оригиналном композицијом модернизованог српско-византијског стила.
 Конкурсни рад Пиперског и Јовановића је конципиран у духу академизма, као монументална палата са истакнутим венцем и колонадом пиластара, која својим изгледом подсећа на нешто раније завршену зграду Генералштаба Виљема фон Баумгартена. За разлику од њих, фасада конкурсног пројекта Несторовића и Шнајдера окарактерисана је као византијско-романска и управо због те врсте синтетичности која асоцира на прожимање културних традиција, оваква врста стилске формулације се сматрала пожељним моделом националног стила и била је популарна током двадесетих и тридесетих година XX века. Финални пројекат по коме је зграда Ратничког дома изведена, донео је значајне промене у односу на другонаграђене конкурсне пројекте. Уместо богате, еклектичке пластичне декорације примењен је модернистички, сведен концепт. Овим чином наговештен је пробој модермнистичких идеја, које током тридесетих година XX века доживљавају пуну афирмацију.
У концепцији фасадних површина упадљива је безорнаментална прочишћеност прочеља зграде, нарочито у зони од првог до трећег спрата, перфорирана вертикалним низовима прозора. У формулацији фасада посебно је истакнута угаона кула, ка Француској улици, разбијајући донекле монотон ритам прочеља, али уједно наглашавајући експресивну монументалност здања и његов војнички карактер. Идеја је била да се на овај начин додатно истакне визура објекта, док је на симболичкој равни кула функционисала као визуелна потврда војне функције објекта, а као непосредан извор су преузете форме средњовековних и ренесансних узора.
Објекат је утврђен за културно добро 1984. годинe.
Термоелектрана „Снага и светлост” саграђенa је на десној обали Дунава у периоду од 1930. до 1932. године, према пројекту Швајцарског друштва за електрификацију и саобраћај из Базела. Исто друштво је добило и концесију за испоруку електричне енергије у главном граду Краљевине Југославије. У време када је подигнута била је највећи објекат ове врсте у Београду. Пуштена је у пробни рад 1932, када је преузела функцију прве, старе општинске централе из 1892. године. За подизање термоелектране је одабрана локација крај реке због могућности снабдевања неопходном количином воде и транспорта угља воденим путем. Комплекс се састоји из зграде Електране, порталног крана са рукавцем, пумпне станице и филтерског постројења. У згради Електране, објекту кубичне форме, у конструктивном и технолошком смислу се издвајају три целине: хала котларнице, машинска сала и командно-шалтерска сала. Функционална подела електране видљива је и у конструктивно-обликовном решењу објекта. Архитектура зграде, као и читавог комплекса одражава модернистичка схватања, актуелна за европску градитељску праксу међуратног периода. Примена савремених материјала, челика и стакла, безорнаменталне равне зидне површине, стављање функције објекта у први план, као и једноставни геометријски облици волумена зграде, указују на утицаје Баухаус стила. Портални кран са рукавцем, изграђен истовремено са зградом Електране, представља велику мостну, решеткасту конструкцију. Креће се дужином рукавца од пумпне станице до Дунава (140 м) помоћу два сопствена електромотора по шинама положеним уз Електрану и рукавац. Трећи сегмент електране чини пумпна станица и филтерско постројење, који се налазе на крају рукавца. Пумпна станица се састоји од армиранобетонског објекта кружне основе и унутрашњим инсталацијама са пумпама и цевоводима. Филтерско постројење је повезано са пумпном станицом и састоји се од структуре правоугаоног облика која је у унутрашњости издељена на базене за филтрацију.
Изградњом Термоелектране „Снага и светлост” по први пут се у Београду користила нисконапонска дистрибутивна мрежа за напајање наизменичном струјом, а потом је значајно допринела унапређењу електроенергетског система града. Електрификација Београда омогућила је примену нових техничких и технолошких достигнућа у саобраћају и телекомуникацијама и променила навике људи што је за последицу имало и ново социјално профилисање градског становништва. У функцији је била све до 1969. године. Термоелектрана „Снага и светлост” данас представља значајан индустријски комплекс, који због својих архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности заузима важно место у друштвеној и градитељској прошлости Београда. Својим положајем уз обалу реке и сам рукавац, као и специфичном архитектуром индустријског комплекса, формира маркантну и препознатљиву визуру Београда на десној обали Дунава с једне и историјског језгра града с друге стране.
Термоелектрана „Снага и светлост” је утврђена за споменик културе 2013. године.
Зграда Прве београдске гимназије у Улици цара Душана бр. 61, подигнута 1938. године, прва је зграда наменски зидана за ову установу, после читавог века њеног постојања. Основана је давне 1839. године као друга гимназија у Србији (прва је била у Крагујевцу). Углед који је уживала од самог почетка омогућио јој је да буде изнад различитих политичких превирања која су обележила српски XIX и почетак XX века. Својим деловањем, просветном, педагошком и националном улогом, допринела је општем напретку целе земље.
Аутор пројекта зграде била је Милица Крстић, једна од наших најзначајнијих жена архитекти прве половине XX века, која је својим стваралачким опусом оставила видан траг у новијој српској архитектури. Поред ове зграде, посебно место у архитектонско-урбанистичкој слици престонице заузима монументално дело у Улици краљице Наталије бр. 31, зграда Друге женске гимназије у којој се данас налази електротехничка школа „Никола Тесла“. Ова два објекта настају на врхунцу ауторкине професионалне каријере, и сведоче истовремено о њеним различитим стилским опредељењима. За разлику од романтизиране и репрезентативне фасаде женске гимназије, зграда Прве београдске гиманзије је пример модернизма у београдској међуратној архитектури. Карактеристично позиционирана на плацу између улица Цара Душана, Добрачине, Скенедербегове и Доситејеве, заједно са црквом Свети Александар Невски у чијем пројектовању је учествовала наша прва жена архитекта Јелисавета Начић, чини аутентичан и препознатљив амбијент овог дела града.
Првобитна замисао подразумевала је постојање тракта дуж Скендербегове улице, али су ограничена средства и рок диктирали изглед објекта. Објекат има видљиве три фасаде, од којих је она према Улици цара Душана третирана као главна. Дугачка бела фасада, без придодатих украса разбијена је степеновањем кубуса различитих маса, са померањем тежишта ка углу, тачније у правцу блока са црквом, у чијем делу је и благо заобљена. На читавом објекту доминирају велики прозорски отвори. Посебан акценат је дат улазној партији где се на делу фасаде изнад три одвојена улаза у зграду, налази ћирилични натпис „Прва београдска реална гимназија”. Као што је архитекта Милица Крстић, попут њених савременика, применила принципе Баухауса и модерне у обликовању зграде, тако је и функционално и програмски савремено решен и њен ентеријер.
Зграда Прве београдске гимназије је утврђена за споменик културе 1989. године.
Због радова на телефонској централи, телефонске линије Завода за заштиту споменика културе града Београда неће бити у функцији. Молимо вас да сва питања упућујете електронским путем на следеће имејл адресе: zavod@beogradskonasledje.rs
zzskgb@beotel.rs
или позивањем броја 065/31-555-68.
Зграда Министарства социјалне политике и народног здравља у Улици кнеза Милоша бр. 101 у Београду, дело је Димитрија М. Лека, једног од значајнијих српских архитеката. У знак признања за богат стваралачки опус и велики допринос домаћој архитектури, архитекта Димитрије М. Леко је изабран за доживотног почасног председника Друштва архитеката Србије. Четврта деценија XX века, обележена је као најплоднији период у стваралачком опусу аутора, када и настаје ова монументална палата, коју многи убрајају у његово најбоље реализовано дело.
Пројекат за нову зграду Министарства, до тада смештено у приватној згради намењеној хотелијерским услугама, архитекта Димитрије М. Леко добија као свој редован задатак у Министарству грађевина, у ком је тада био запослен. Државно земљиште на крају Улице кнеза Милоша, на ком се налазила трамвајска станица Губеревац, одређено је као место подизања зграде. Темељи зграде су освећени 25. 09. 1932. године, док је зидање завршено 1933. године. Иако је задржао одлике класичне архитектуре у њеном обликовању, архитекта Димитрије М. Леко уводи елементе модернизма и максимално осавремењује архитектуру једног државног објекта. Реализована је као слободностојећи, троспратни објекат правоугаоне основе. Смештена дуж једне од најважнијих саобраћајница и најатрактивнијих београдских улица са изузетним грађевинским фондом, композиција главне фасаде осмишљена је монументално и репрезентативно, с обзиром на карактер не само простора већ и будуће намене. На равним неорнаменталним фасадним платнима су ритмично распоређени широки трокрилни прозори. Наглашеној хоризонтали која се огледа у дугачком уличном фронту, успешно се супроставља вертикални ритам високих и снажних колонада, успостављајући на тај начин потпуну равнотежу и хармонију главне фасаде. Уместо уобичајеног академски раскошно обликованог кровног венца, зграда је завршена равно, пуним зидним платном. Две скулптуралне композиције постављене на крајевима уличне фасаде у нивоу првог спрата, дело су вајара Алојза Долинара. Изведене у бахациту представљају мушкарца са гранчицом и жену са дететом у наручју (група фигура лево), док се на десном углу налазе фигуре мушкарца са чекићем и жене са пером и свитком. На све три уличне фасаде у хоризонталном низу, на простору између првог и другог спрата, постављена су 23 женска портрета. Кружне рељефе са представом женских фигура, постављених у хоризонталном низу, између друге и треће етаже, извео је
Душан Јовановић Ђукин, по нацртима самог архитекте. Овим декоративним ансамблима аутор је увео орнаменталност ар декоа у строги концепт свог оригиналног тумачења монументалне архитектуре. Ентеријер зграде је истоветно решен кроз све три етаже, са средишњим делом око ког су дугачки ходници, дуж којих су распоређене канцеларије.
Зграда Министрства социјалне политике и народног здравља својом целокупном архитектонском композицијом и формом, уметничком изражајношћу и урбанистичким концептом, једно је од антологијских дела београдске архитектуре и целокупне српске међуратне архитектуре. Утврђена је за споменик културе 2013. године.
| 