Важно саопштење

На основу препоруке Владе Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе града Београда до даљег неће радити са странкама. Молимо вас да све захтеве упућујете електронским путем на следеће е-маил адресе:
zavod@beogradskonasledje.rs
zzskgb@beotel.rs

Зграда Старог двора

92110400_2886653388044790_9190038327519084544_n

Зграда Старог двора саграђена је између 1881. и 1884. године, према пројекту архитекте Александра Бугарског, као приватна и службена резиденција Милана Обреновића, који је 1882. године крунисан за краља Србије. Пројекат је предвиђао да двор буде само једно крило будућег великог дворског комплекса чији је централни део, намењен приватним краљевим одајама, окренут према улици Краља Милана. Лево крило имало je репрезентативну намену, а десно je предвиђено за приватне одаје престолонаследника.

92345969_2886654404711355_6157926106717487104_n

Стари двор са четири фасаде обликоване у духу академизма и декоративним елементима преузетим из ренесансне и барокне архитектуре, једно је од најзначајнијих архитектонских остварења с краја ХIX века у Србији. Главни улаз са тремом био је оријентисан према дворској башти. Високи сутерен са правоугаоним прозорима обликован је рустично тесаним квадерима, фасаде су оживљене портицима, дорским стубовима и лучно обликованим прозорским отворима, каријатидама, грифонима и другим скулпторалним мотивима. На западном углу зграде истиче се полигонално кубе крунисано двоглавим орлом на врху.

92455268_2886653158044813_4096431960295997440_n

Унутрашње уређење објекта решено је у складу са његовом репрезентативном наменом. Централни део је заузимала зимска башта која се протезала кроз приземље и спрат и била наткривена стакленим кровом. Из баште се улазило у све остале просторије које су је окруживале – свечану салу и салоне. Најзанимљивији мотив представљало је парадно двокрако степениште, наткривено балдахином. На спрату су се, поред осталих просторија, налазиле библиотека са преко десет хиљада књига и дворска капела. О унутрашњој декорацији Старог двора бринула се комисија коју су поред архитекте Јована Илкића чинили архитекта Александар Бугарски, професор Велике школе Михаило Валтровић и сликар Доменико Д’Андреа.

92630772_2886654678044661_4198889796711481344_n 92633136_2886654191378043_8142737305740771328_n

Подизањем зграде Старог двора формиран је комплекс дворских објеката. Временом је некадашњи изглед донекле измењен, али је у основним односима зграда задржала првобитни распоред и изглед. Након Првог светског рата, у којем је грађевина знатно оштећена спроведена је 1922. године опсежна реконструкција и обнова. У бомбардовању Београда 1941. године, двор је делимично срушен. У обнови здања извршеној непосредно након рата учествовали су архитекте Драгиша Брашован, Милан Минић и Александар Ђорђевић. Том приликом уклоњене су две од три првобитне куполе, док је фасада према Булевару краља Александра претрпела знатне измене.

92812268_2886653578044771_7889005150587584512_n92875573_2886654898044639_803585829871026176_n

После Другог светског рата у згради Старог двора налазио се Президијум народне скупштине, Влада ФНРЈ и Савезно извршно веће. Од 1961. у Старом двору смештена је Скупштина града Београда. Последња реконструкција објекта спроведена је 1997. године. Стари двор, једно од најрепрезентативнијих здања Београда, заједно са зградом Новог двора данас представља сведочанство првог дворског комплекса у Србији и симбол владавине две династије, Обреновић и Карађорђевић. Зграда Старог двора је 1983. године проглашена за споменик културе.

Зграда Народне скупштине

92458721_2883116941731768_4500638994744213504_n

Зграда Народне скупштине грађена је између 1907. и 1936. године, према пројекту архитекте Јована Илкића и под надзором и разрадом пројекта његовог сина, архитекте Павла Илкића. Изградња скупштинског здања планирана је још почетком деведесетих година XIX века, када је архитекта Константин А. Јовановић урадио пројекат монументалног здања за потребе једнодомног парламента. Почетком XX века, након доношења новог Устава, Краљевина Србија је добила дводомни парламент, па постојећи Јовановићев пројекат више није био прикладан. На конкурсу расписаном 1902. године за израду новог пројекта прву награду добио је архитекта Јован Илкић, који се у свом предлогу знатно ослонио на напуштени Јовановићев нацрт. Изградња је почела 1907. године, али је прекинута 1914. године због избијања Првог светског рата. Зграда је завршена тек 1936. године, након Илкићеве смрти, под надзором његовог сина, архитекте Павла Илкића, који је унео извесне измене у пројекат.

92129151_2883118615064934_3693154335295799296_n

92173020_2883119028398226_2147728336581820416_n

92726589_2883116575065138_6667782353030479872_n

Зграда је обликована изразито монументално, у духу академизма, као слободностојећа палата, са разуђеном основом. У стилском погледу, на њој су дошли до изражаја декоративно-архитектонски елементи изведени у духу италијанске ренесансе. Централни део зграде Народне скупштине наглашен је прилазним рампама, монументалним степеништем и улазним портиком са класицистичким троугаоним тимпанонима које носе четири коринтска стуба, као и са четири мање декоративне куполе, између којих се уздиже велика централна купола.

92601662_2883118275064968_7150356305654317056_n

Саставни део амбијенталног уређења грађевине представљала је и декоративна ограда са стилским канделабрима, постављена 1937. године према Красновљевом пројекту. Део ограде представљале су и две стражаре са стилизованим фењерима на врху. Ограда се на овом месту налазила до 1956. године, када је уклоњена приликом уређења Трга Маркса и Енгелса (данас Трг Николе Пашића). Уз монументални степенишни прилаз, 1939. године постављена је скулптурална група Играли се коњи врани, рад вајара Томе Росандића.
Пројекат ентеријера, у којем је остварено складно прожимање архитектуре, скулптуре и занатских радова, израдио је архитекта Никола Краснов. Програм унутрашњег уређења скупштинске зграде подразумевао је посебно опремање репрезентативних просторија, Велике и Мале сале, дворане за седнице и кабинета званичника. Свечаном утиску централног вестибила надвишеног куполом, поред полихромно обрађених зидова са стубовима, пиластрима, нишама и лођама, доприноси и посебно декоративно обрађени мермерни под. Хералдичким симболима и скулптурама владара овом простору дат је и снажан симболички карактер. Велики хол, познат и као „сала за разговоре“, представља централну скупштинску просторију, која је украшена богатом штуко декорацијом и намештајем у дуборезу. Велика скупштинска сала, смештена у десном крилу зграде, а у супротном, левом крилу зграде, пројектована је Мала сала намењена раду Сената. У обе сале, као и у Сали Министарског савета, зидови су обложени штуко декорацијом, док је целокупан мобилијар изведен од ораховине. Комуникација између приземља и просторија на спрату остварена је са два симетрично постављена степеништа од белог мермера, чије је украшавање употпуњено бронзаним статуама, персонификацијама Правде и Просвете, и грбовима Краљевине. У ентеријеру спрата посебно се издвајају просторије намењене административном и финансијском одбору и библиотека, једна од најлепших просторија Скупштине. Красновљеви нацрти намештаја у стилском погледу одражавају укус београдског грађанског духа тог времена. Зидове Скупштине краси и двадесет фресака, које су током 1937. године урадили истакнути југословенски уметници декоративног сликарства.

91980255_2883116348398494_3373518814678351872_n

Изградња репрезентативног Дома Народне скупштине подстакла је процес европеизације и еманципације српске грађанске културе, приближавајући је најсавременијим светским токовима у области јавне монументалне архитектуре. Поред значаја континуитета намене којој служи од подизања до данас, Дом Народне скупштине издваја се и као сведочанство најзначајнијих догађаја политичког живота у југословенској и српској историји. Због својих архитектонских, историјских, културних и уметничких вредности, Зграда Народне скупштине утврђена је за културно добро 1984. године.

91907988_2883117375065058_5092001118901239808_n

Споменик Доситеју Обрадовићу

Када кажемо споменик културе, људи често помисле да је у питању јавни споменик. У неком будућем посту ћемо објаснити шта су све културна добра и која је разлика између споменика културе и јавног споменика, а данас доносимо причу о једном јавном споменику који је истовремено и споменик културе. То је Споменик Доситеју Обрадовићу у Академском парку.
Доситеј (Димитрије) Обрадовић био је српски просветитељ и књижевник, који је у својим многобројним списима изложио просветитељске идеје 18. века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и просвете свог народа.

92210078_2876132809096848_6371521710885175296_n
На вест о Првом српском устанку ступио је у везу с Карађорђем и дошао у Србију 1807. године да својим знањем помогне устројству нове државе. Деловао је као дипломата, борећи се за српске устаничке ослободилачке интересе. Оснивач је Велике школе 1808. године – потоњег Универзитета и Богословије 1810. године, а као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији. Преминуо је у Београду 1811. године и сахрањен у порти Саборне цркве.
Споменик је подигнут залагањем Јована Скерлића, највећег поштоваоца Доситеја Обрадовића крајем 19. и почетком 20. века, и Српске књижевне задруге. Идеја о подизању споменика јавила се средином 19. века, а поново је постала актуелна 1909. године, када су покренуте активности поводом обележавања стогодишњице Доситејеве смрти 1911. Тим поводом, оформљен је Одбор за прославу на челу са Стојаном Новаковићем и Јованом Скерлићем, који је, поред низа свечаности, планирао да се у Београду подигне споменик овој знаменитој личности. Подухват је подржала Београдска општина, која је прикупила део финансијских средстава и расписала конкурс за подизање споменика великом српском просветитељу на којем су право учешћа имали сви југословенски уметници. На конкурс се одазвало дванаест уметника чији су приспели модели били изложени у основној школи код Саборне цркве, а за најбољи је проглашен рад Рудолфа Валдеца, коме је била и поверена израда споменика.

92325988_2876134559096673_3870086573911441408_n 92099175_2876134199096709_8739919956692434944_n
Првобитно планирано да споменик буде свечано откривен 1. септембра 1911. године, услед одабира локације за његово постављање, овај догађај се одиграо три године касније. Споменик је свечано откривен 27. маја 1914. године на скверу испред хотела „Српска круна“ (данас Библиотека града Београда), као пандан споменику Карађорђу, откривеном годину дана раније на крају главне калемегданске алеје, дуж које су биле постављене бисте многих знаменитих Срба. На тај начин је Доситеј доведен у директну везу са вођом Првог српског устанка. Скулптура је постављена на високом правоугаоном постаменту.
Бронзана фигура Доситеја Обрадовића приказује првог српског просветитеља као „хероја пера, који путује светом у потрази за знањем“. Доситеј је представљен у покрету, са шеширом, књигама и штапом у руци, док су на доњем делу постамента исписане његове речи: „Идућ’ учи, у векове гледа!“.

91845257_2876132965763499_7751930513421500416_n 91823204_2876133242430138_690136716878544896_n

Све до краја треће деценије 20. века, споменик се налазио на првобитној локацији, на скверу испред хотела „Српска круна“, када је, приликом формирања Академског парка на месту некадашње Велике пијаце, премештен у овај парк као пандан споменику посвећеном великом српском научнику Јосифу Панчићу.
Споменик Доситеју Обрадовићу једно је од најзначајнијих дела изведено у пуној пластици и најистакнутији јавни споменик у оквиру стваралачког опуса Рудолфа Валдеца. Представља редак пример јавног споменика у нашој средини с почетка 20. века посвећен истакнутој личности из националне историје изведен у виду целе фигуре. Подизањем овог споменика у престоници српски народ се одужио овом великом и истакнутом просветитељу. Споменик Доситеју Обрадовићу проглашен је за споменик културе 1967. године.

Стара кућа породице Жујовић у Неменикућама

Представљамо вам Стару кућу породице Жујовић у Неменикућама.

У Неменикућама, селу општине Сопот, налази се стара кућа породице Жујовић. Основа куће је правоугаона, димензија десет са седам метара. Темељи и подрум су у ломљеном камену. Конструкција је бондручна са испуном од чатме. Четворосливни кров, покривен ћерамидом, има велике испусте са функцијом надстрешнице. Са јужне стране куће налази се трем, који издигнут на стубовима представља варијанту чардака. Чардак није само „салон у ваздуху’’, летња одаја за укућане, него јединствен ликовни елемент. На трем се улази спољашњим степеништем.

92021251_2872130682830394_3638024495861596160_n

Прозори на кући имају дрвене решетке и капке, што делује изузетно декоративно. Простор унутар куће подељен је на четири једнаке просторије. Таванице и подови су од дасака, осим у оџаклији где је под од опеке, а таванице обложене лепом. Изванредан положај куће, на коси, са уздигнутим чардаком са кога се пружа видик на космајске падине представља један од највећих квалитета ове куће.

91521092_2872130496163746_1819438276474306560_n

Од 1827. године када је направљена ова кућа је непрекидно у власништву породице Жујовић. Богати и моћни у својој матици, околини Новог Пазара, доласком у Шумадију пре Карађорђевог устанка, активни су учесници и сведоци бурних догађаја. Јован Жујовић, гласовити јунак тог времена и поверљива личност самог Карађорђа, именован је за бимбашу свих Срба од Сенице до Новог Пазара. У Другом српском устанку, он такође учествује и прати Милоша у свим одлучујућим биткама. Друга значајна личност из ове породице је прота Жујовић, који је за време Милошеве владавине имао значајну саветодавну улогу код организовања власти. Најзначајнији међу њима је Младен Жујовић, рођен 1811. године. Након школовања у Русији постаје ађутант кнеза Михаила, а 1840. године је управитељ Београда. Касније постаје начелник Рудничког округа, а затим члан Светоандрејске скупштине. Био је начелник главне војне управе у рангу министра. Године 1861. постао је државни саветник. Кућа породице Жујовић својом причом исказаном облицима, бојом и функцијом и животним причама чланова ове велике и значајне породице представља сведочанств о пореклу, животу потребама и укусу првих генерација српских интелектуалаца који су представљали водећу политичку снагу обновљене Србије.

91615730_2872130849497044_1610820427733532672_n

Са гледишта трајних архитектонских вредности, односно значаја за развој модерне архитектуре, кућа породице Жујовић у Неменикућама представља вредан предложак који пружа могућности прилагођавања, преуређивања и раста у нове архитектонске облике са савременим функцијама. Кућа породице Жујовић је симбиоза типова, највероватније и у првој фази. Наиме, према усменом казивању старијих власник, кућу су градили мајстори из Топлице, што оставља могућност да ни првобитно није реализована као чиста динарска варијанта.

91582168_2872131129497016_1084311747105390592_n

Радови на санацији и реконструкцији објекта потврдили су претпоставке да је објекат примарно био троделан. Скидањем слојева пода, као и коленика на таваници утврђено је да је постојало отворено огњиште, које је највероватније почетком друге половине деветнаетог века замењено полузатвореним. Под у „кући“ је првобитно био од набијене земље, да би касније са променом типа огњишта био поплочан циглом нестандардног формата. Након скидања кровног покривача, ћерамиде, установљено је да постоји дрвена подлога, односно шиндра. Зарези на елементима кровне конструкције, пре свега на слемену, указивали су на то да је кров, највероватније, био већег нагиба и висине, односно да је кровна конструкција била прилагођена шиндри као покривачу. Бондручна конструкција има испун од ћерпича, првобитни испун од чатме је сачуван само у малим фрагментима.

91789631_2872131342830328_1609505772603965440_n

Столарија је делимично аутентична. Два прозора на западној и један на источној фасади су, највероватније, у другој половини деветнаестог века замењени, док су улазна врата (само врата) и врата на једној од соба промењени знатно касније. Таванице у собама су од шашовца док су у једној од соба, односно делу некадашње „куће“ биле коленике облепљене лепом, највероватније након мањег горења дрвене конструкције, која је видљива након откривања, односно скидања лепа и коленика. Стара кућа породице Жујовић, након обимне реконструкције има функцију активног експоната. Због својих многоструких вредности кућа је утврђена за културно добро од великог значаја за Републику Србију.

Чесни дом породице Михаиловић

Данас вам представљамо бисер народне архитектуре Чесни дом породице Михаиловић у Обреновцу.

91003313_2867790013264461_4211868895822217216_n

Обреновац, некадашњи Палеж, насеље у данашњој општини Обреновац, једној од седамнаест београдских општина, први пут се помиње у историјским изворима 1718. године, у аустријском државном попису Ваљевског дистрикта, као насеље са 11 домова. Археолошки налази показују да је насеље много старије и да вуче корене још из периода римске владавине. Природни услови, богата околина, повољан положај на раскршћу путева и прелаза преко река утицали су на брзи развој насеља и његове чаршије током XIX века. Палеж је постао значајан привредни и трговачко-занатски центар и важно извозничко место преко којег се одвијала трговина овог дела Србије са Аустријом. Због свог привредног, управног и просветно-културног значаја, 1859. године, у част повратка Милоша Обреновића у Србију, место је добило статус вароши и ново име Обреновац. Кроз урбано-архитектонску структуру обреновачке чаршије могуће је пратити не само економски просперитет већ и социјалну и културну еволуцију српског друштва, које се у кратком временском периоду трансформише од патријархално-руралног у грађанско друштво.

91038680_2867790369931092_6033044825870172160_n

Чесни дом породице Михаиловић, најзначајнија и несумњиво најлепша варошка кућа у Обреновцу, настао је већ почетком деветнаестог века. Немамо тачних података о години градње објекта, али посредним путем, на основу записа које нам је оставио српски књижевник Јоаким Вујић, који је на свом путовању кроз Србију 1826. године прошао кроз Обреновац и записао следеће: „По пришетвију мојему овамо на преношчије дођем код г. Димитрија Михаиловића, купца здешнаго, који ме учтиво и радосно прими у свој чесни дом, потом донесе ми добру вечеру и кафу“, можемо закључити да је кућа те 1826. године већ била изграђена. Кућа је основе издуженог правоугаоника са двосливним кровом. Састоји се од приземља, спрата и подрума испод дела зграде. Зидана је дрвеним бондруком са испуном од опеке. Кров је двосливан, са конструкцијом од дрвених рогова и греда и покривачем од бибер црепа.

91011506_2867791053264357_7596001128739766272_n

Од централног колског пролаза у источном делу зграде налазе се три међусобно повезане просторије у којима су биле смештене радње. Западно од централног пролаза налази се једна већа просторија којa има улаз и са улице. Ова просторија, повезана с мањом оставом, била је такође намењена трговини. Све просторије у дворишном делу приземља биле су намењене становању.
Главна улична фасада је равна, с пиластрима плитко изведеним у малтеру. Источни део имао је у приземљу архитравни трем, данас затворен. На фасади је карактеристичан хоризонтални венац са плитко извученим профилима. Венац је омалтерисан читавом ширином. Дворишна фасада је компонована с низом аркада у приземљу и на спрату, чиме је постигнут изванредан ефекат разуђености. Главни венац је, исто као и на уличној фасади, у плиткој пластици. Прозори, типа пенџера, постављени су у низу. Врата су са филунгама и прекривајућим бравама. Изузетак чине врата на спрату рађена у филунгама „инкрустирано“.

91461842_2867790703264392_8547729056483770368_n

Чесни дом породице Михаиловић, монументална кућа пословно-стамбене намене, потврђује да је јака трговачка традиција у ондашњем Палежу успела да очува српски трговачки слој и у време привредне стагнације Београдског пашалука крајем XVIII и почетком XIX века. Да се заиста ради о српској кући, односно кући саграђеној за власника Србина, а не купљеној или наслеђеној од Турака, поред организације унутрашњег простора говори и податак у помињаној књизи Јоакима Вујића, да насеље Палеж 1826. године има „60 самих српских кућа и ниједну турску“.

Чесни дом је проглашен за споменик културе 1970, а за културно добро од великог значаја утврђен је 1979. године.
Након реконструкције почетком седамдесетих година прошлог века, у кућу је смештена библиотека која се и данас тамо налази.

Кућа породице Карамата

Најстарија сачувана једноспратна зграда Старог језгра Земуна јесте кућа породице Карамата у Кaраматиној улици бр.17. Састоји се из три дела: приземног, једноспратног са једноставним кровом и једноспратног са подрумом и мансардним кровом. Сва три дела повезана су јединствено обрађеном фасадом и имају заједнички главни улаз. Највиши део зграде подигао је 1764. године имућни земунски трговац Кузман Јовановић. Зграду је 1772. године купио Димитрије Карамата. Од тада до данас зграда се налази у власништву породице Карамата.

90791567_2861032110606918_5366133853314351104_n

На плановима Земуна с краја XVIII века зграда има данашњи габарит. Крајем века, 1795. године, процењена је на 8.000 форинти, што казује да је тада, као и касније, била једна од најкомфорнијих земунских кућа јер су у то време најбоље куће Земуна достизале цену од 6.000 форинти. Јован Карамата, син Димитрија, надзидао је 1827. године спрат на средњем делу куће и извршио адаптацију зграде у целости. Из тога времена је јединствена фасада с капијом изнад које стоји година 1827. Ранија барокна капија била је на источном делу зграде.

91250196_2861032280606901_5678871579145011200_n

У кући породице Карамата, за време аустро-турског рата, 1788. године одсео је цар Јосиф II са својим штабом. Ту је одржан ратни савет на којем су учествовали поред Јосифа II и фелдмаршал Лаци и Лаудон. Тада је на плафону салона првог спрата постављен, у дрвету резан и обојен, велики двоглави аустријски орао, вероватно дело неког домаћег „пилтора“. Године 1848. у згради је одсео патријарх српски Јосиф Рајачић. У њој је, поред других познатих личности, боравио и Вук Стефановић Караџић.

90679085_2861032463940216_8666469556300021760_n
Градитељи куће за сада су непознати, а нема ни оригиналних планова. Фасада је обликована у духу класицизма и ампира, док зграда у целини има одлике типичне барокне градске стамбене куће. Представља један од најзначајнијих споменика Старог језгра Земуна.
У сачуваној збирци налазе се породични портрети, радови чији су аутори Георгије Тенецки, Павел Ђурковић, Павле Васић, Миленко Шербан и други.

Кућа породице Карамата је 1950. године проглашена за споменик културе, а за културно добро од великог значаја утврђена је 1979. године.

Шкаркина вила

Кућа Чеха Рихарда Шкарке налази се у Делиградској улици бр. 13 у Београду, на врачарској падини, у близини једног од највећих градских тргова – Славије. У амбијенту који открива архитектонска трагања и остварења од краја 19. века па све до данашњих дана, ова вила, попут правог странца у Београду, привлачи пажњу и намеће бројна питања посматрачима. Откуда оваква градска вила, овакво архитектонско обликовање, непоновљено у Београду, овакав градитељски шарм?

90677077_2856540564389406_8688818929725865984_n

Чеси су у Србију почели да пристижу у већем броју средином 19. века. Чешке занатлије, банкари, индустријалци, лекари, архитекте и уметници углавном су се настанили у Београду, где су осамдесетих година, у циљу очувања свог културног идентитета, основали Чешко друштво „Лумир“. Касније је ово друштво понело назив Културно-просветно друштво Чеха и Словака. Овом веома популарном удружењу једно време је председавао и Рихард Шкарка, директор филијале Прашке кредитне банке у Београду.

90597429_2856540901056039_7090987458053013504_n

За подизање своје куће у Делиградској улици, Рихард Шкарка је позвао архитекту Драгишу Брашована. Будимпештански ђак је до тада у Београду већ реализовао своје прво потпуно самостално дело, зграду бивше Есконтне банке у Нушићевој улици. Остварење у комбинацији барокно-класицистичке еклектике, обезбедило је Брашовану добар пријем у београдској средини. Школовање, живот и рад од 1907. до 1918. године у Будимпешти, другој престоници Аустроугарске монархије и једном од уметничких центара средње Европе, упутили су Брашована у тада доминантни градски стил – романтични еклектицизам. Академски принципи прожети романтичним духом представљали су водеће опредељење тамошњих градитеља.

90789557_2856541861055943_3018697607712079872_n

Шкаркина вила изграђена је током 1926–1927. године, као репрезентативна градска вила. Академски принципи, романтичарски дух, истористички мотиви, примесе модерних идеја и ардекоовски третман површина, препознају се у обликовању главне – уличне фасаде објекта. Фасада је изведена у једној равни, а декоративни елементи преузети из историјских стилова, романике, венецијанске готике и барока доприносе њеној сликовитости. Рустичној обради доње зоне са забатним мотивима, дијамант квадерима веома блиским чешком кубизму, и прозорима завршеним слепим аркадама, супротставља се равна површина спрата. Њом доминира романтичарска трифора испуњена флоралним, зооморфним и антропоморфним мотивима, постављена између модернистички третираних прозорских отвора без посебног акцента. Фасада се завршава декоративно решеном назубљеном кровном атиком. Мотив преломљеног лука и барокних волута поновљен је и на монументалној улазној капији, чија су врата решена у виду врло декоративно третиране металне решетке. Супротстављене и уједно обједињене широке плошне површине и орнамент, лук и оштар угао, извијена и права линија, мотиви различитих историјских стилова у сасвим модерном аранжману, чине ову фасаду једном од најнеобичнијих и једном од најшармантнијих у Београду. За разлику од већине својих савременика архитекта Драгиша Брашован је посебну пажњу посветио и мање уочљивим дворишним фасадама остварујући јединство укупног изгледа грађевине у морфолошком и стилском погледу. Раскошној спољној обради одговара и богато опремљен ентеријер. На плафону кружног хола приземља до данас је сачувана зидна слика, нажалост непознатог аутора.

90790171_2856541147722681_9016906009678970880_n

Године 1927. фасада Шкаркине виле добила је награду као једна од најлепших фасада у Београду. Данас се у овој раскошној градској вили налази Амбасада Белорусије. Шкаркина вила је објекат значајне архитектонске и културно-историјске вредности. Она представља један од најуспелијих примера Брашованове архитектуре градских вила, а као ретка грађевина романтичарског духа заузима

91448399_2856541614389301_1349716747195777024_n
изузетно место у београдској међуратној архитектури.
Утврђена је за културно добро 2002. године

Важно саопштење

На основу препоруке Владе Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе града Београда до даљег неће радити са странкама. Молимо вас да све захтеве упућујете електронским путем на следеће е-маил адресе:
zavod@beogradskonasledje.rs
zzskgb@beotel.rs

Кућа краља Петра I Карађорђевића

Кућа у којој је умро краљ Петар Први Карађорђевић, позната и као Музеј краља Петра Првог Ослободиоца, подигнута је 1896. године на Топчидерском брду изван градског и грађевинског рејона Београда, као кућа за одмор угледног трговца Ђорђа Павловића. По моди оног времена, истакнути Београђани и добростојећи трговци почели су крајем 19. века да, недалеко од града, граде куће за привремени боравак. Идеално место је било на узвисинама над Топчидером, уз друм који је водио поред Господарске механе до Конака кнеза Милоша, Цркве Св. Петра и Павла, Топчидерског парка и шуме и ловишта Кошутњак.

90510114_2852031744840288_5842640275574358016_n

Друштвени статус и имовинско стање власника омогућили су да се кућа битно разликује од других подизаних по виноградима у непосредној близини, много ближих концепту летњиковаца како по величини тако и по репрезентативности. Имање на којем се налазила кућа Ђорђа Павловића било је засађено воћкама и ретким дрвећем.

90653060_2852031944840268_33627493688672256_n

Летњиковац има подрум, приземље, спрат. Диспозиција простора је карактеристична за крај деветнаестог века који још увек летњиковац посматра као репрезентативни стамбени објекат, идентичан оном у граду. Кућа има два потпуно одвојена дела, један јавни, у приземљу, до којег се долази преко репрезентативног степеништа и терасе под стубовима, и други, приватни, који заузима спрат и коме се приступа преко бочно постављеног улаза. У приземљу су се налазила два салона и трпезарија, спаваће собе на спрату, а кухиња у сутерену.

Фасаде су академски обликоване уз примену карактеристичних елемената стила као што су стубови и пиластри, тимпанони над порталима, натпрозорници, балустри, лукарне мансардног крова и ограда од кованог гвожђа као завршни елемент крова. Над мансардним
кровом уздиже се луковичаста купола с лантерном.

Породица Павловић је кућу користила до 1919. године, када ју је изнајмила Двору за смештај краља Петра Првог Карађорђевића. Краљ Петар се вратио из Грчке у Београд септембра 1919, из избеглиштва у које је отишао повлачећи се са својом војском 1915. године.
Стар и болестан, жељан мира и самоће, краљ Петар је одбио да станује у двору, иако то тада и није било могуће, јер су и Стари и Нови двор били оштећени у рату. У вили на Топчидерском брду краљ је живео с малобројним дворским особљем, које је плаћао из сопствене апанаже.

90676834_2852032188173577_3468531922286673920_n

Усамљености и изолованости доприносио је и скоро спартански живот који је водио у више него скромном ентеријеру. У краљевој соби на спрату налазили су се кревет, сто, орман, умиваоник, стона лампа, у трпезарији поред ње сто за ручавање, столице и орман за посуђе, а у библиотеци орман са књигама. Мали и велики салон су, такође, били намештени само најнеопходнијим стварима.
Зидови су били скромно декорисани. Сем малог салона, у којем је краљ Петар проводио највише времена и примао ретке посетиоце, где су се на зидовима налазили портрети и слике краљевске породице, остале просторије су имале само краљев портрет. У трпезарији се налазила икона Св. Андрије Првозваног, заштитника Дома Карађорђевића.

Краљ Петар је умро 16. августа 1921. године. Тек три године након смрти краља Петра, Министарство просвете je oформило Одбор за подизање Музеја краља Петра Првог. У ту сврху је откупљена кућа, подигнута нова ограда с репрезентативном улазном капијом зиданом по угледу на оне испред Старог и Новог двора и уређена је башта. Одбор је био суочен с недостатком експоната који би на одговарајући начин илустровали владавину и приватни живот краља Петра и због тога музеј никада није ни био званично отворен.

90419117_2852032341506895_4742650725312495616_n

После Другог светског рата, кућа је, као државно добро Министарства просвете, услед недостатка одговарајућих објеката, једно време служила као школа, а затим су се у њу уселили станари. Обновљена је 1997. године по пројекту Завода за заштиту споменика културе. Године 2005. кућа је предата на коришћење Општини Савски венац, која је у њој отворила културни центар под називом „Кућа краља Петра Првог“. Иако кућа није претворена у музеј, како је то одлучено 1921. године, ипак се у називу културног центра чува успомена на краља Ослободиоца.
Кућа краља Петра Првог Карађорђевића, Васе Пелагића 40, је због својих историјских, архитектонских и урбанистичких вредности проглашена за споменик културе 1992. године (Службени гласник града Београда, 26/92).