ОБАВЕШТЕЊЕ од 7. јула 2020. године!

Завод за заштиту споменика културе града Београда, у циљу спречавања ширења епидемије вируса COVID-19, моли све странке да, уколико су у могућности, своје захтеве подносе електронском поштом на имејлове zzskgb@beotel.rs и zavod@beogradskonasledje.rs

Уколико нисте у могућности да захтев пошаљете електронском поштом или његов обим захтева подношење у аналогној/папирној форми, исти можете предати на привремено организованој писарници – бочни улаз десно. Приликом подношења захтева обавезно је ношење маски и држање одстојања.

Након подношења захтева о статусу предмета можете се интересовати на телефон 3287-557 локали 5124 (потврде о статусу објеката, право прече куповине, сагласност за постављање баште угоститељског објекта, дописи, мишљења и слично) и 5115 (издавање услова за предузимање мера техничке заштите, сагласност на пројекат и документацију)

Након обраде захтева, предрачун за услуге Завода за заштиту споменика културе града Београда биће достављен електронском поштом или редовном поштом у зависности од начина на који сте захтев поднели. Из тих разлога молимо да, у документацији коју подносите Заводу за заштиту споменика културе града Београда, наведете тачне податке (имејл и адресу).

Након уплате потписан и заведен акт ће вам бити достављен редовном поштом, осим када су у питању оверени пројекти уз сагласност на пројекат и документацију, које је неопходно непосредно преузети.

 

Зграда Економске школе

Зграда Економске школе, једне од најстаријих средњих стручних школа у Србији, представља неодвојив елемент развоја образовања у области трговине и економије на нашим просторима и важан чинилац у укупном друштвеном развоју Србије након стицања државне самосталности. Развој трговачке, а потом и економске наставе, започет оснивањем првих полуприватних школа, достигао је врхунац тридесетих година 20. века, управо подизањем ове зграде на простору Старе Палилуле. У време када је подигнута била је најлепша и најмодернија школска зграда у престоници. Током историје, школа је мењала називе од Трговачке академије, за чије потребе је подигнута, преко Првог државног економског техникума и Прве економске школе „Владимир Перић Валтер“ све до Прве економске школе, назива под којим данас остварује своју образовну и просветитељску улогу.
Сву своју имовину, угледни београдски трговци су оставили за оснивање задужбине под називом „Задужбина браће Николе и Васе Радојковића“, с циљем да се подиже и шири трговинско просвећивање српског народа. Од новца добијеног продајом једног дела имања, на задужбинском плацу у Цетињској улици подигнут је репрезентативни објекат намењен школовању будућих трговаца. За пројектанта је изабран млади београдски архитекта Јосиф Најман. Градња зграде је трајала нешто више од годину дана, од 16. јула 1928. до 31. августа 1929. године. У изради пројекта водило се рачуна да се одговори свим захтевима школе, која је у тренутку грађења имала више од пет стотина ученика, имајући у виду и план њеног будућег развоја. Сходно томе, предвиђен је потребан број учионица и кабинета, велика сала с позорницом, сала за гимнастику и амфитеатар, канцеларије за директора, професоре и задужбински одбор. Објекат је одмах опремљен неопходним савременим инсталацијама електричног осветљења и парног грејања, као и модерним школским намештајем. Подови у ходницима су покривени декоративним плочицама, док су у свим другим просторијама паркети. Колико се водило рачуна о функционалности и комфору ученика, говори и податак да су се у ходницима налазиле чесме за воду, а на сваком спрату по једна пространа умиваоница и потребан број соба за гардеробу.
Академски конципирана монументалнa грађевина, захваљујући угаоном положају добила је две бочне и једну централну фасаду, која истиче засечени угао здања, све израђене у вештачком камену. На средишњој фасади своје место су добили натписи о добротворима и назив школе: Дело Васе и Николе браће Радојковић и Академија трговине. Док су бочне фасаде завршене снажним ризалитима, а централна истакнута улазном партијом наткривеном балконом првог спрата, целокупну архитектонску композицију обједињује и поентира снажно профилисани венац који у највишој зони прати континуирана атика с упрошћеним балустрадама. Елементи модерног испољени су у једноставности прочишћених фасадних површина ослобођених декоративности академског речника и постављању великих стаклених прозорских застора.
Статус културног добра објекат је добио 1989. године, а у национални регистар културних добара, иако подигнут као Трговачка академија, уписан је под називом Зграда Економске школе, по којем је дуги низ деценија познат.

Зграда Сеизмолошког завода

Први јавни објекат подигнут на Ташмајдану је зграда Сеизмолошког завода. Историја градње ове необичне зграде на ободу парка заиста је дуга. Све је почело давне 1893. године, кад је земљотрес јаког интензитета погодио Свилајнац, што је био повод за озбиљан корак у развоју сеизмологије у Србији. Новији истраживачи наводе коју годину пре као пресудну у развоју српске сеизмологије, тачније 1887, кад је први српски школовани астроном и геофизичар Милан Недељковић основао Астрономску и метереолошку опсерваторију у Београду. Званична сеизмолошка служба под окриљем Геолошког завода Универзитета формирана је 1906. године, а 1919. године служба се издвојила као самостална установа – Сеизмолошки завод.
Ради систематског праћења земљотреса у Србији, било је потребно обезбедити објекат у којем ће се инсталирати мерни инструменти. Министар просвете Андра Николић, препознавши далекосежни значај овог важног момента, 1906. године обезбеђује средства за градњу зграде. Како наводе тадашњи извори, за место градње скромног павиљона одређен је Ташмајдан на старом гробљу.
Израда пројекта је поверена архитекти Момиру Коруновићу. Камен темељац је постављен 10. септембра 1908. године, а зграда је завршена годину дана касније, у мају. Инструменти инсталирани у новоподигнутој згради први пут су 1910. године забележили земљотрес, са епицентром у далекој Анадолији. Била је то скромна приземна зграда. Мада нема препознатљиве карактеристике аутентичног стила архитекте Момира Коруновића, остаће забележена као прво реализовано дело овог великог аутора. Задатак је био пројектовати омањи, утилитарни објекат посебне намене. Сачувана историјска фотографија првобитног изгледа завода из 1909. године приказује приземни зидани објекат од опеке, типа павиљона, скромних стилских одлика. Приказана је бочна фасада објекта са улазом истакнутим залученим оквиром, што ће бити основни облик у будућем стваралаштву овог аутора. Изнад равног крова са снажно наглашеним кровним венцем уздижу се два витка димњака. Објекат је располагао и подземним нивоом, у којем су се налазили инструменти. Како су се с временом све више потврђивали резултати рада сеизмолошке службе, а уз то се новим политичким контекстом државе увећала територија коју је служба покривала, неопходно је било повећати капацитет саме зграде.
Према пројекту архитекте Ђуре Бајаловића, 1912. године постојећи објекат је надзидан за једну етажу. О томе како је изгледао сведочи и фотографија из те године, на којој се делимично види зграда са зупчастим завршним сегментом.
Нажалост, рад службе је заустављен избијањем рата. У згради се у то време налазио део окупаторске војне ауто-команде, који је уништио скоро све апарате и опустошио просторије. Механички инструменти Wiechert, добијени ратном одштетом 1929. године, остали су основ инструменталног сеизмолошког мерења све до 1980. године. И данас у функцији, налазе се у згради. Следеће две интервенције на згради – 1926. године проширење у приземном делу и 1939. године дозиђивање у делу објекта у нивоу спрата – коначно су уобличиле објекат у изглед који видимо данас. То је слободностојећа зграда, издужене правоугаоне основе, обликована у стилу романтизма. Подеоним венцем је рашчлањена на зону приземља и спрата. Низом ритмично распоређених прозора лучних оквира остварена је динамичност омање фасаде. Посебан акценат представља завршни декоративни елемент зупчасти венац, који чини овај објекат врло оригинално и маштовито решеним. Окружена зеленилом и упадљиве црвене боје, зграда је постала препознатљив просторни детаљ великог ташмајданског парка. Зграда Сеизмолошког завода се убраја у ред значајних објеката техничке културе у Београду и утврђена је за културно добро 2007. године.

Зграда Ковнице новца

Главни Управни одбор Народне банке на челу са гувернером Ђорђем Вајфертом донео је 30. децембра 1925. године одлуку о оснивању домаћег Завода за израду новчаница, као и да се одмах по успостављању производње почне с израдом резервних банкнота. Такође је донета и одлука да се пројектовање фабричког комплекса повери архитекти Јосифу Најману, који је у то време био запослен у Француској банци. Архитекта Најман извео је урбанистичко уређење и пројектовање свих објеката у комплексу, док је инжењер Обрадовић дефинисао унутрашњи распоред просторија погонске зграде.
Земљиште на којем је почео да се подиже Завода за израду новчаница некада је припадало Топчидерској економији. Сама локација на којој је изграђен Завод за израду новчаница била је идеално позиционирана уз реку и државну железничку пругу Београд – Ниш – Скопље, а индустријска пруга фабрику је директно повезивала са железничком станицом у Топчидеру, како би се новац и материјал потребан за његову израду лакше транспортовали. Камен темељац је 21. септембра 1927. године. У оквиру читавог комплекса поред главне, погонске фабричке зграде подигнути су и други објекти потребни за несметано функционисање Завода: електрокалорична централа, гаража, дванаест зграда за становање особља, затим две портирске куће за обезбеђење испред погонске зграде, кућа за „три жандарма“ и модерна штенара за псе чуваре у ужем фабричком кругу. Најрепрезентативнији пратећи објекти биле су виле за управника и помоћника управника изведене у духу архитектуре академизма, док су преостале виле и зграде за становање радника изведене једноставнијим архитектонским изразом.
Централни положај у комплексу има главна, погонска зграда, са одељењима за штампање и трезорима за чување новчаница. Изграђена у конструкцији од армираног бетона великих распона, имала је најсавременију опрему и инсталације попут централног грејања и уређаја за топлу воду, телефонске централе, централног пријемног апарата за јављање пожара, прислушних апарата и апарата за влажење ваздуха, лифтова, а најмодерније машине за штампање банкнота набављене су у иностранству. Приликом пројектовања архитектонске композиције главног фабричког здања, архитекта Најман водио је рачуна о што већој доследности унутрашњег распореда и конструкције, што је уочљиво и на самој фасади изведеној у вештачком камену. Експресивности фасаде доприносе и две куле уз северни тракт, истакнуте посебним распоредом и обликом отвора, од којих она западна, завршена кубичном куполом, истовремено служи као акценат главног улаза и као резервоар за воду. Велике стаклене површине подужних фасада, својствене објектима индустријске намене, додатно доприносе експресионистичком утиску читаве композиције.
Сви објекти и инсталације Завода за израду новчаница завршени су октобра 1929. године, а израда банкнота почела је два месеца касније. Како се процес производње стално усавршавао, септембра 1937. године извршено је и инсталирање одељења за израду металног новца и од тада до данас сав редовни оптицајни новац Југославије, а потом Србије, искован је у Заводу у Топчидеру. Завод за израду новчаница и кованог новца током више од осам деценија постојања усавршавао је технолошке процесе, а сходно напретку технологије и графичке индустрије и урбанистичка и архитектонска структура комплекса доживела је извесне промене које су се, уважавајући првобитни ауторски концепт архитекте Јосифа Најмана. Ковница новца, назив који је током времена постао топоним читавог комплекса, у историји новије српске архитектуре заузима важно место као један од првих модерних индустријских објеката чистог ауторског израза и један од изузетних примера експресионистичке архитектуре код нас у периоду између два светска рата. Главна фабричка зграда комплекса, под називом Зграда Ковнице новца, због својих културно-историјских, архитектонских и естетских вредности, утврђена је 2007. године за културно добро.

Манакова кућа

У предграђу некадашње Савамале, на углу улица Краљевића Марка и Гаврила Принципа, налази се Манакова кућа. Савамала је почетком деветнаестог века, поред Палилуле, била једино предграђе насељено углавном Србима. Када је кнез Милош Обреновић у првој половини деветнаестог века од турског паше добио на поклон Савско приобаље, оно је имало изглед сеоског насеља са сиротињским приземљушама, трошним рибарским колибама и понеком циганском чергом. У жељи да од Београда направи модеран град, Милош је започео радове на регулацији и трансформацији овог подручја.
Регулисање нове вароши, није разуме се извршено онако како су то замишљали кнез и његови саветници. Приватна лица куповала су плацеве и зидала куће где и како су хтела. Манакова кућа управо сведочи о стању пре регулисања и настанка, нове, српске Савамале. Њу су, по наредби кнеза, „инџилири“ морали да чувају док су рушили Савамалу и просецали нове улице. Не зна се тачно време изградње ове куће. Претпоставља се да је подигнута у време када су подизани Кафана „?“ или нешто каснији Конак кнегиње Љубице. Постоји више легенди које се везују за ову кућу. По неким предањима, у њој је био смештен татар (пошта) кнеза Милоша Обреновића. У време Милоша Обреновића нису постојале уређене поште, нити поштанске линије са одређеним правцем и временом одласка и доласка пошиљки. Пренос поште вршиле су, према потреби, писмоноше на коњима који су се звали татари. Носећи пошту, татари су се током пута кратко задржавали у поштанским станицама, где су мењали коње, одмарали се и јели. По њима су се називале поштанске станице, а по предању једна од њих, Манакова кућа, била је на линији на којој су татари преносили службена писма и државне документе. За ову стару градску кућу везује се и легенда да је била намењена турском аги и његовом харему.
Поуздано се зна да је кућу купио Грк Манојло Манак, који је седамдесетих година деветнаестог века у приземљу држао пекару и кафану, док је спрат користио за становање. По његовом рођаку Манаку Михаиловићу, добила је и име. У сећању старих Београђана остала је запамћена као кафана.
Манакова кућа је лоцирана на старој регулацији.. Грађена је у бондручном систему, са ћерпичем у блату. Покривена је ћерамидом. Има подрум, приземље, међуспрат и спрат. Средином педесетих година двадесетог века зграда је била руинирана и склона паду. Њено рушење је спречено, а Завод за заштиту споменика културе града Београда је од 1964. године до 1968. извео рестаурацију и конзервацију. Радови су изведени наменски за смештај етнографске збирке Христифора Црниловића (1886–1963), сликара, једног од ретких истраживача и колекционара фолклорног наслеђа, који је за собом оставио тако значајну колекцију предмета да представља својеврстан музеј народног стваралаштва.
Обновљена Манакова кућа уступљена је на коришћење Етнографском музеју за смештај, чување и излагање поменуте збирке. Данас се ту налазе и радионице за изучавање традиционалних заната и народне радиности – ручно ткање и керамику, као и школа класичних графичких техника. У приземном делу Манакове куће постоји етно-излог. Утврђена је за културно добро од великог значаја 1979. године.

Споменик Незнаном јунаку на Авали

У близини средњовековног утврђеног града Жрнова (12–15. в екa) на врху Авале становници околних села подигли су 1922. године камени споменик на месту гроба непознатог палог ратника из Првог светског рата. Након нешто више од једне деценије, по жељи краља Александра I Карађорђевића, а у складу са општом акцијом подизања споменика Незнаном јунаку у другим земљама савезницама у том рату (од 1920. године у Француској, Енглеској, Италији, Белгији, Канади, САД), порушени су остаци града Жрнова и на том простору изграђено је монументално спомен-обележје – маузолеј Незнаном јунаку, најмонументалнији јавни споменик на највишој коти Београда. То је постало симболично место одавања почасти свим палим ратницима у ратовима 1912–1918. године.

Ово je архитектонско-скулпторско ремек-дело изведено према нацртима Ивана Мештровића, изузетно ангажованог скулптора у Краљевини Југославији. Уметник је изабран по снази којом је требало да делује споменик таквог значаја. У осмишљавању програмског концепта, поред Мештровића, учествовао је и преломну одлуку у избору пројекта донео сâм краљ Александар. Необрађени блокови гранита, чврстог сивкастоцрног камена (габро) из државног каменолома „Јабланица“, код Мостара у долини Неретве, допремани су до железничке станице у Рипњу код Београда. Одатле су уским колосеком довожени до врха Авале, где су извођени завршни радови полирања и глачања. Изградња је почела 18. јуна 1934. и трајала је пуне четири године. Темељ и језгро споменика изграђени су од армираног бетона, а онда су на њега постављани блокови од племенитог тамног камена. На Видовдан 1934. године, краљ Александар I Карађорђевић положио је повељу о подизању меморијала у темељ споменика, који је потом освештан. При врху саркофага уклесан је натпис: „АЛЕКСАНДАР I КРАЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ“, а на супротној страни година завршетка споменика „MCMXXXVIII“ (1938).

Мештровић је припремио две варијанте изгледа споменика који треба достојанствено да представи идеју славе и одавања почасти. Да би се исказала таква идеја, изабрана је једноставна форма, која у себи чува традицију маузолеја и других очуваних споменика још из периода ране античке уметности. Коначно, у изведби није одабрана форма храма или светилишта, према првобитној замисли, већ монументални саркофаг (камени ковчег) кроз који се пролази – гробница на петостепеном постаменту, симболу петовековног ропства Србије под Турцима. Тако се у овом споменику меморијалног и гробног карактера (маузолеја) прожимају облици и значења античког храма и жртвеника, али и гробнице, а саркофаг истиче континуитет честе форме гробног обележја, нарочито владарских или значајнијих личности, од времена антике и током средњег века. Као узор за овај споменик нарочито је послужила раноантичка гробница персијског владара Кира у старој престоници Пасаргаду, у данашњем Ирану. У постаменту споменика Незнаном јунаку скривена је крипта, подземна просторија, у којој се налази ковчег са посмртним остацима непознатог ратника. До маузолеја се стиже каскадним степенишним прилазима, којима су постигнуте изузетне визуре од подножја ка врху споменика. Кроз њега се пролази по подужној оси саркофага, кроз две капије, наглашене удвојеним паровима монументалних каријатида (женских фигура у улози стубова) које су окренуте ка самом пролазу, чиме је указано на важност правца кретања посетиоца. Каријатиде високе четири метра, исклесане су из једног комада камена од истог материјала као и камени блокови споменика. То су масивне скулптуре на улазу-капији, одевене у различиту народну одећу украшену богатим накитом. У начину обраде одеће спроведена је модерна геометријска стилизација, док су лица реалистична, нека карактерисана, а нека неутрална. Монументалне босоноге чуварице, достојанственог и неемотивног израза и става, смирене и озбиљне, али нестатичне, стоје у контрапосту (једном ногом опуштено ослоњеном), са рукама прислоњеним уз тело у различитим положајима. Оне су младолике, у ствари, вечно младе жене, симболи мајки свих палих рат ника које упућују на идеје вечне, ванвременске славе и идеју југословенства, уједињавања свих националности у Краљевини Југославији, са представама „Босанке, Црногорке, Далматинке, Хрватице, Словенке, Војвођанке, Србијанке и Јужносрбијанке“. Мештровић је потпуно одговорио захтевима краља Александра, остваривши величанствено дело веома складних пропорција, изузетно прецизне и врхунске уметничке израде који изазивају дивљење. По изградњи новог монументалног споменика 1938. године, посмртни остаци непознатог српског ратника из старог спомен обележја, које је потом порушено, положени су у нову крипту. Остаци других ратника, који су ту такође били сахрањени, пренети су у костурницу код цркве Ружице на простору Београдске тврђаве, док су војнички предмети предати Војном музеју у Београду. Споменик Незнаном јунаку је 1979. године утврђен за споменик културе од изузетног значаја.

Свечано откривен споменик „Слепом гуслару“ на Калемегдану

На иницијативу Завода за заштиту споменика културе града Београда, а по одлуци Скупштине града Београда и Комисије за споменике и називе тргова и улица града Београда, у среду 11. новембра 2020. године откривена је скулптура „Слепи гуслар“ Паскија Пашка Вучетића, једини сачувани део споменичке композиције Споменика Карађорђу који је био на Калемегдану у периоду од 1913. до 1916. године. Постављање скулптуре је део активности на завршном уређењу простора у околини Споменика захвалности Француској, у зеленој површини са југозападне стране истог.

124568957_3485586404818149_4627046295682791695_n 2 3
Скулптуру су свечано открили заменик градоначелика града Београда Горан Весић и директор Завода за заштиту споменика културе града Београда Оливера Вучковић, у присуству секретара за културу, представника Скупштине града, директора Јавног предузећа Београдска тврђава, директора Музеја града Београда и представника Завода за заштиту споменика културе града Београда.
Идеја о враћању скулптуре Слепи гуслар, пре више од двадесет година, потекла је од недавно преминулог археолога др Марка Поповића који је заједно са ЈП „Београдска тврђава“ и Музејом града Београда скулптуру пронашао. Скулптуру „Слепи гусар“ у оригинално стање вратио је вајар Зоран Кузманoвић, а изливени су делови који су недостајали – део малог прста, део гусала и штап. Бронзана скулптура „Слепи гуслар“ висока је 200 цм и налази се на постаменту од камена висине 40 цм.

4 5 6 7
Бронзана скулптура „Слепи гуслар“, рад вајара Паскије Пашка Вучетића, је једини сачувани део споменичке композиције Споменика Карађорђу на Калемегдану, подигнутог 13. августа 1913. године, а срушеног 1916. године од стране аустроугарских окупационих снага, које су на том месту намеравале да подигну споменик сопственом владару Фрањи Јосифу. Стицајем познатих историјских околности, услед аустроугарског и немачког војног слома и пораза у Првом светском рату – до тога није дошло.

8 9
Након завршетка Првог светског рата, на месту демонтираног Споменика Карађорђу, 1930. године подигнут је Споменик захвалности Француској, који је 2018. године средствима Влада Републике Србије и Републике Француске у целини обновљен. Исте године, у склопу радова на санацији и рестаурацији, изведени су и опсежни радови на уређењу парковских површина парка Велики Калемегдан у прилазним зонама и непосредној близини Споменика захвалности Француској, које су отвориле могућност да се овај простор у својој историјској слојевитост адекватно обележи.

фото: Предраг Митић
Јавно предузеће Београдска Тврђава

Продужено трајање изложбе „Молитвена изворишта – српска православна црквена архитектура на територији Београда – очуваност и трајање“

Велико нам је задовољство да најавимо да је трајање изложбе Завода за заштиту споменика културе града Београда „Молитвена изворишта – српска православна црквена архитектура на територији Београда – очуваност и трајање“, у порти Вазнесењске цркве у Београду продужено од 9-19. новембра 2020. године.

124163136_3480403212003135_392393328083910227_o

Споменик захвалности Француској

Споменик захвалности Француској је монументални споменик националног карактера. Ток његовог настанка можемо пратити од 1921. године. Тада се у српском народу јавља потреба за исказивањем захвалности француској браћи по оружју и њиховој помоћи у ратном периоду. Добровољни прилози за подизање споменика који ће симболисати захвалност српског народа су скупљани на територији целе државе, а сваки приход је сматран великом чашћу. Изградња је у великој мери финансирана добровољним прилозима Друштва пријатеља Француске као и Друштва некадашњих ђака француских школа.
Споменик Захвалности Француској, рад Ивана Мештровића је 11. новембра 1930. године свечано откривен на крају главне алеје Калемегданског парка. Споменик чине високи камени постамент и бронзана фигура. Централна женска фигура, изведена у бронзи, представља симбол Француске која својим експресивним покретом у тренутку рата јуриша у помоћ Србији. У доњој зони постамента налазе се две барељефне композиције. На источној страни постављена је барељефна композиција “Сорбона”, са истакнутом представом седеће женске фигуре која симболише просветну помоћ Француске српској омладини у току и после Првог светског рата, док се на западној страни налази барељефна композиција “Ратници“,
која представља сарадњу српских и француских војника током Првог светског рата. Барељефе су према Мештровићевим цртежима извели његови ученици, вајари: Франо Кршинић, Антун Аугустинчић, Грга Антунац, Шиме Дујмић и Орландини; радове на изради ових рељефа водио је Франо Кршинић. Прву студију фигуре у бронзи Мештровић је поклонио француском Министарству просвете. На преостале две стране постамента стоје натписи Волимо Француску као што је она нас волела и A la France.
Споменик захвалности Француској, карактеристичном концепцијом експресивности и симболиком, заузима значајно место у развоју јавних споменика у Србији.
Обнову Споменика захвалности Француској, која је реализована 2018. године према пројекту архитекте Завода за заштиту споменика културе града Београда Зорана Туцића, обезбедиле су владе Републике Србије и Републике Француске.
Због наведеног културног-уметничког и друштвено-историјског значаја, као и естетских и уметничких вредности. Споменик захвалности Француској утврђен је за културно добро 1965. године, а 1983. године утврђен је за добро од великог значаја за Републику Србију.

Споменик и гробље ослободилаца Београда 1806. године, Карађорђев парк

У централном делу Карађорђевог парка налази се скроман зидани споменик, који је Александар Карађорђевић подигао 1848. године у славу устаника изгинулих 1806. године у борбама за ослобођење Београда од Турака. Четрдесет једну годину касније, 1889, за време владе Александра Обреновића, овај споменик је обновљен. У XIX веку, са уобличавањем националне идеологије, традиционални хришћански идеал жртвовања за веру допуњава се идеалом жртвовања за отаџбину. Од Првог српског устанка у Србији почиње да се конституише мит о победоносним биткама и вођама устанка, чије поштовање прераста у култ националних хероја. Један од симбола овако конципираног националног идентитета постаје народна војска, а један од најранијих примера споменика и прекретница у подизању новог типа меморијалних обележја у оквиру којих се прожимају верска и национална симболика јесте меморијални споменик устаницима палим за ослобођење Београда 1806. године.
Форма Споменика ослободиоцима Београда 1806. године изведена је из традиције јавних верских споменика подизаних у оквиру Карловачке митрополије током XVIII века. Карактеристика оваквих спомен-обележја јесте акцентовање верске симболике путем крста. Недалеко од споменика данас се налази 12 надгробних плоча постављених на гробовима устаника. То су последњи остаци устаничког гробља које се пружало на великом делу терена који покрива данашњи Карађорђев парк. На овом гробљу сахрањени су устаници изгинули у освајању Београда 1806. године, изузев Васе Чарапића, који је, према сопственој жељи, сахрањен код манастира Раковица. Надгробни споменици устаничког гробља по типу и орнаментици немају никакву специфичност. На само једном надгробнику у Карађорђевом парку налази се текст и он казује да је ту сахрањен Драгутин Милутиновић, који је погинуо првог дана борбе за Београд.
Споменик који је подигао Александар Карађорђевић био је у суштини споменик на гробљу устаника. Тиме се и објашњава чињеница да је споменик јунацима који су изгинули на Тврђави подигнут далеко од Тврђаве и вароши, на месту које је било ненасељено поље. Стари Београђани памте да је почетком XX века број споменика био далеко већи него данас, и да су се, као што Баталака пише, налазили расејани по терену. Уврштавање гробова у низ, како их данас видимо, извршено је током неког каснијег уређења парка. Ограда око споменика постојала је до 1956. године, кад је с дозволом Републичког завода за заштиту споменика културе уклоњена у преуређењу парка. Споменик у Карађорђевом парку има вишестепену квадратну основу. Стубови у зони венца украшени су хералдичким амблемом: крстом са четири оцила. На самом врху у средишту споменика налази се крст са уписаном годином 1806. Обложен је вештачким каменом. Плоче на којима је урезан текст и постамент крста израђене су од белог мермера, изузев камених мермерних плоча сa исписима, које се налазе у нишама горњег сегмента споменика.
Актом Уметничког музеја 1946. године споменик је стављен под заштиту државе. Споменик и спомен гробље ослободилаца Београда 1806. утврђени су за знаменито место од великог значаја 1979. године.