Zgrada Državne štamparije, izvedena u periodu od 1936. do 1940. godine prema projektu jednog od značajnijih srpskih graditelja XX veka arhitekte Dragiše Brašovana (Vršac, 1887 – Beograd, 1965), predstavlja jedno od reprezentativnijih zdanja nacionalne moderne arhitekture. Monumentalni objekat podignut na samom početku Bulevara vojvode Mišića, u neposrednom okruženju važnih industrijskih i infrastrukturnih objekata, postrojenja i kompleksa, značajno je učestvovao u formiranju i razvoju privredne zone duž ove gradske saobraćajnice i obale reke Save. Svojom pozicijom, volumetrijom i estetikom, suvereno definiše vizure ne samo Bulevara vojvode Mišića, Senjačke padine, Mostarske petlje i mosta Gazela, već i šireg ambijenta ka Dedinju i Topčideru, predstavljajući svojevrsni simbol na ulazu u južni deo grada. U kolektivnoj memoriji Beograda je poznat pod nazivom „Bigz”, po izdavačkoj kući koja se više decenija nalazila u objektu.

 

Prve inicijative za podizanje savremene, namenski projektovane zgrade javile su se krajem dvadesetih godina prošlog veka. Konkurs za izradu idejnog projekta za novu štampariju, na terenu kod pijace „Kalenića gumno“, raspisan je 1933. godine. Prva nagrada je dodeljena arhitekti Dragiši Brašovanu. Međutim, polemika oko izbora lokacije, kao i smanjenje površine planirane parcele usled zahteva opštinskih vlasti za prosecanjem novih ulica, uticali su na odluku Ministarstva prosveta da za lokaciju štamparije izabere imanje braće Gođevac na uglu Bulevara vojvode Mišića i Gođevčeve ulice (danas Jovana Ristića). Nova štamparijina zgrada je koncipirana kao slobodnostojeći industrijski objekat, čiji gabarit proističe iz oblika i veličine građevinske parcele. Doslovno moderna arhitektura je oličena u formi koja izražava funkciju, skeletnoj konstrukciji koja omogućava visoku fleksibilnost unutrašnjeg aranžmana, primenjenim građevinskim tehnikama i materijalima, oblikovnom aspektu komponovanja forme. Osnovu projektovanu u obliku ćiriličnog slova „P”, formiraju glavni trakt orijentisan ka Bulevaru vojvode Mišića i upravno na njega postavljena dva poprečna krila. Sama funkcionalnost objekta i njegova prostorna organizacija predstavljali su suštinu projektantskog zadatka. Imajući u vidu da je prostor morao pre svega da zadovolji kompleksne zahteve procesa proizvodnje, velika pažnja je usmerena na organizaciju štamparskih odeljenja po etažama: prostori od suterena do petog sprata rezervisani su za primarni proizvodni proces, dok su viši spratovi bili namenjeni smeštanju upravno-administrativnog i izložbenog segmenta, arhive, prostorija za ishranu i odmor radnika. Unutrašnje komunikacione spone, simetrično postavljene u centralnom delu građevine kao veze između glavnog i bočnih krila i u dubini poprečnih traktova, složenu prostornu organizaciju raspoređenu na više nivoa povezuju u jedinstvenu funkcionalnu celinu.

 

Industrijski objekat izuzetno velikih dimenzija u koji je trebalo smestiti značajan broj štamparskih mašina zahtevao je posebnu pažnju po pitanju primenjene konstrukcije. Zgrada Državne štamparije predstavlja u domaćem graditeljstvu prvu zgradu sa dosledno sprovedenim strukturnim okvirom u armiranom betonu. Rešenje za velika opterećenja koje je konstrukcija trebalo da nosi pronađeno je u armiranobetonskoj ploči debljine više od metra, na koju je postavljena čitava zgrada. Skeletna, armiranobetonska konstrukcija zasnovana na stubovima u slobodnom prostoru i armiranobetonskim tavanicama u obliku ploča, predstavljala je izuzetno savremeno rešenje koje je omogućavalo slobodan aranžman osnove. Ipak, u toku samog izvođenja radova betonski zidovi predviđeni projektom zamenjeni su zidom od opeke, dok su metalni prozori ustupili mesto drvenim mrko bojenim okvirima, koji su izvedeni tako da ne remete opšti estetski utisak građevine.

U spoljašnjem oblikovanju, asimetričnu arhitektonsku kompoziciju formiraju volumeni različitih veličina. Razuđeni utisak građevine, naizgled komponovane od samostalnih kubičnih masa, sa zidovima tretiranim kao kontinualne perforirane površine, dodatno je potenciran različitim rasporedom i veličinom prozorskih otvora, kao i krovnim terasama formiranim povlačenjem bočnih traktova. Međusobni odnosi ovih elemenata naglašavaju horizontalne i vertikalne linije skeletne konstrukcije i istovremeno reflektuju unutrašnju prostornu organizaciju. Gradacijskim stepenovanjem oblika od donjih partija ka najvišim etažama ostvarena je dinamična i snažna igra velikih plastičnih volumena.

 

Zgrada Državne štamparije predstavlja reprezentativno delo srpskog i jugoslovenskog graditeljstva kojim se naša arhitektura najviše približila duhu evropske moderne arhitekture. Njene vrednosti prepoznate odmah po izgradnji znatno su doprinele da ona i posle sedam decenija istim, visokim ocenama zaokuplja pažnju naučne i stručne javnosti i ljubitelja moderne arhitekture. Zgrada Državne štamparije, spomenik kulture od 1992. godine, predstavlja trajnu materijalnu i duhovnu vrednost graditeljskog nasleđa Beograda.