Зграда Државне штампарије

Зграда Државне штампарије, изведена у периоду од 1936. до 1940. године према пројекту једног од значајнијих српских градитеља XX века архитекте Драгише Брашована (Вршац, 1887 – Београд, 1965), представља једно од репрезентативнијих здања националне модерне архитектуре. Монументални објекат подигнут на самом почетку Булевара војводе Мишића, у непосредном окружењу важних индустријских и инфраструктурних објеката, постројења и комплекса, значајно је учествовао у формирању и развоју привредне зоне дуж ове градске саобраћајнице и обале реке Саве. Својом позицијом, волуметријом и естетиком, суверено дефинише визуре не само Булевара војводе Мишића, Сењачке падине, Мостарске петље и моста Газела, већ и ширег амбијента ка Дедињу и Топчидеру, представљајући својеврсни симбол на улазу у јужни део града. У колективној меморији Београда је познат под називом „Бигз”, по издавачкој кући која се више деценија налазила у објекту.

 

Прве иницијативе за подизање савремене, наменски пројектоване зграде јавиле су се крајем двадесетих година прошлог века. Конкурс за израду идејног пројекта за нову штампарију, на терену код пијаце „Каленића гумно“, расписан је 1933. године. Прва награда је додељена архитекти Драгиши Брашовану. Међутим, полемика око избора локације, као и смањење површине планиране парцеле услед захтева општинских власти за просецањем нових улица, утицали су на одлуку Министарства просвета да за локацију штампарије изабере имање браће Гођевац на углу Булевара војводе Мишића и Гођевчеве улице (данас Јована Ристића). Нова штампаријина зграда је конципирана као слободностојећи индустријски објекат, чији габарит проистиче из облика и величине грађевинске парцеле. Дословно модерна архитектура је оличена у форми која изражава функцију, скелетној конструкцији која омогућава високу флексибилност унутрашњег аранжмана, примењеним грађевинским техникама и материјалима, обликовном аспекту компоновања форме. Основу пројектовану у облику ћириличног слова „П”, формирају главни тракт оријентисан ка Булевару војводе Мишића и управно на њега постављена два попречна крила. Сама функционалност објекта и његова просторна организација представљали су суштину пројектантског задатка. Имајући у виду да је простор морао пре свега да задовољи комплексне захтеве процеса производње, велика пажња је усмерена на организацију штампарских одељења по етажама: простори од сутерена до петог спрата резервисани су за примарни производни процес, док су виши спратови били намењени смештању управно-административног и изложбеног сегмента, архиве, просторија за исхрану и одмор радника. Унутрашње комуникационе споне, симетрично постављене у централном делу грађевине као везе између главног и бочних крила и у дубини попречних трактова, сложену просторну организацију распоређену на више нивоа повезују у јединствену функционалну целину.

 

Индустријски објекат изузетно великих димензија у који је требало сместити значајан број штампарских машина захтевао је посебну пажњу по питању примењене конструкције. Зграда Државне штампарије представља у домаћем градитељству прву зграду са доследно спроведеним структурним оквиром у армираном бетону. Решење за велика оптерећења које је конструкција требало да носи пронађено је у армиранобетонској плочи дебљине више од метра, на коју је постављена читава зграда. Скелетна, армиранобетонска конструкција заснована на стубовима у слободном простору и армиранобетонским таваницама у облику плоча, представљала је изузетно савремено решење које је омогућавало слободан аранжман основе. Ипак, у току самог извођења радова бетонски зидови предвиђени пројектом замењени су зидом од опеке, док су метални прозори уступили место дрвеним мрко бојеним оквирима, који су изведени тако да не ремете општи естетски утисак грађевине.

У спољашњем обликовању, асиметричну архитектонску композицију формирају волумени различитих величина. Разуђени утисак грађевине, наизглед компонованe од самосталних кубичних маса, са зидовима третираним као континуалне перфориране површине, додатно је потенциран различитим распоредом и величином прозорских отвора, као и кровним терасама формираним повлачењем бочних трактова. Међусобни односи ових елемената наглашавају хоризонталне и вертикалне линије скелетне конструкције и истовремено рефлектују унутрашњу просторну организацију. Градацијским степеновањем облика од доњих партија ка највишим етажама остварена је динамична и снажна игра великих пластичних волумена.

 

Зграда Државне штампарије представља репрезентативно дело српског и југословенског градитељства којим се наша архитектура највише приближила духу европске модерне архитектуре. Њене вредности препознате одмах по изградњи знатно су допринеле да она и после седам деценија истим, високим оценама заокупља пажњу научне и стручне јавности и љубитеља модерне архитектуре. Зграда Државне штампарије, споменик културе од 1992. године, представља трајну материјалну и духовну вредност градитељског наслеђа Београда.