Црква Св. Антуна Падованског

На једном од ободних врачарских брежуљака према Звездари, у близини Црвеног крста, између улица Брегалничке и Поп Стојанове, уздиже се црква необична у Београду. Посвећена је Светом Антуну Падованском, a изграђена je између 1929. и 1932. године у спомен 700 година од упокојења. Следбеник Светог Фрање Асишког и велики проповедник, један од најпоштованијих западнохришћанских светитеља, пореклом из Лисабона, где је живео крајем 12. и у првој половини 13. века, почива у италијанском граду Падови. Пројекат ове београдске цркве израдио је истакнути словеначки и средњоевропски архитекта краја 19. и прве половине 20. века Јосип Плечник (1872–1957), ученик чувеног бечког архитекте Ота Вагнера, касније професор архитектуре на Универзитету у Прагу.

Ова монументална кружна грађевина (ротонда), импресивна по димензијама и форми, централним планом основе и бојом, односно материјализацијом – облогом од опеке – представља повратак на античке узоре, почетке хришћанства, на обрасце ранохришћанске и рановизантијске сакралне архитектуре. У облик основе – уз велику кружну форму прислоњен је мањи круг – унето је и симболично ишчитавање и повезивање са иконографским представљањем патрона храма који држи малог Христа. Трем са дрвеном надстрешницом носе по три пара витких стубова, као и стубаца квадратног пресека. Стубови се настављају и у предворју (нартексу), фланкираном мањим правоугаоним капелама. Главни простор је кружни и цилиндричан, са бочним конхама које су намењене посебним мањим олтарима и исповедаоници. Распоређене су по три конхе са северне и јужне стране, док је насупрот улаза, у апсиди, главни олтар тј. дубоки презвитеријум, под којим је крипта. Облик ротонде је наглашен и посебно постављеним подним плочама од мермера различите боје. Због велике висине цркве формиране су три галерије. Над улазом је прва мања галерија са оргуљама, друга потковичаста простире се до олтара, док је горња галерија опходна (деамбулаторијум), протеже се целим обимом ротонде и омогућава највећи продор природног светла. Изнад улаза је већи окулус у нивоу прве галерије. Ниша у нивоу друге галерије предвиђена је за још нереализовану скулптуру Светог Антуна.

Унутрашњост цркве је до Другог светског рата била делимично опремљена олтарима и црквеним мобилијаром, постепено je довршавана и касније, а монументални торањ звоника висине 52 м и пречника 9 м изграђен је 1962. године према нешто измењеним пројектима архитекте Плечника, а по упутствима његовог ученика Јанеза Валентинчича. Поред звоника, он је израдио и нацрте за улазни трем, камени под у презвитериону, клупе, оргуље и лустере. На изради ентеријера учествовали су словеначки уметници: каменоресци, ливци и столари, од којих се посебно издваја скулптор Божо Пенгов. Главни олтар Светог Антуна је у апсиди, са бронзаном скулптуром патрона храма који држи малог Исуса Христа, рад Ивана Мештровића, постављен 1935. године. Олтар Срца Исусовог и Госпин олтар (Маријине Благовести) постављени су у северној и јужној конхи гледано од главног олтара, а надаље и олтари Светог Јосипа и Светог Фрање Асишког, као и недовршен олтар Христовог страдања. У дворишту ка Брегалничкој улици налази се двоспратни објекат с необарокним забатом, у којем је мала скулптура Светог Антуна сa малим Христом, који има намену жупног двора и самостана, где борави управитељ самостана гвардијан.

Црква Светог Антуна Падованског једино је, јединствено и оригинално ауторско остварење словеначког архитекте Плечника у Београду, припада групи његових најзначајнијих сакралних дела. Ретка је по типу централне грађевине међу осталим црквама овог католичког реда, претежно базиликалних простора. Уклапа се по својој модерности у београдску архитектуру између два светска рата. По јединствености и оригиналности дизајна, ова црква превазилази оквире средњоевропске сакралне архитектуре. У храму се поред служби одржавају и концерти духовне музике. Као јединствено дело посебних и ретких архитектонских вредности, утврђена је за културно добро 2010. године.