ОБАВЕШТЕЊЕ од 7. јула 2020. године!

Завод за заштиту споменика културе града Београда, у циљу спречавања ширења епидемије вируса COVID-19, моли све странке да, уколико су у могућности, своје захтеве подносе електронском поштом на имејлове zzskgb@beotel.rs и zavod@beogradskonasledje.rs

Уколико нисте у могућности да захтев пошаљете електронском поштом или његов обим захтева подношење у аналогној/папирној форми, исти можете предати на привремено организованој писарници – бочни улаз десно. Приликом подношења захтева обавезно је ношење маски и држање одстојања.

Након подношења захтева о статусу предмета можете се интересовати на телефон 3287-557 локали 5124 (потврде о статусу објеката, право прече куповине, сагласност за постављање баште угоститељског објекта, дописи, мишљења и слично) и 5115 (издавање услова за предузимање мера техничке заштите, сагласност на пројекат и документацију)

Након обраде захтева, предрачун за услуге Завода за заштиту споменика културе града Београда биће достављен електронском поштом или редовном поштом у зависности од начина на који сте захтев поднели. Из тих разлога молимо да, у документацији коју подносите Заводу за заштиту споменика културе града Београда, наведете тачне податке (имејл и адресу).

Након уплате потписан и заведен акт ће вам бити достављен редовном поштом, осим када су у питању оверени пројекти уз сагласност на пројекат и документацију, које је неопходно непосредно преузети.

 

Парк пријатељства у Новом Београду

Данас вам доносимо причу о једном знаменитом месту.
Парк пријатељства се налази у делу Новог Београда, на троугаоном простору окруженом најзначајнијим новобеоградским грађевинама: зградама Савезног извршног већа, Музеја савремене уметности и Централног комитета КПЈ (данас Палата Ушће).
Идеја за формирање простора меморијалног карактера и симболике потекла је од Младих горана 1961. године, који су у име одржавања Прве конференције несврстаних у Београду донели одлуку да се оснује спомен-парк као симбол борбе за мир и једнакост свих народа у свету. Специфичност позиције јесте непосредна близина палате Савезног извршног већа, чије је свечано отварање било поводом одржавања Прве конференције несврстаних. Како су и парк и палата директно повезани са важним догађајима из послератне историје Београда и Југославије, они су и физички и симболично јединствена урбана целина.
За свечано отварање Парка сматра се Титова садња платана 7. септембра 1961. године, а последње велико сађење обављено је 1989. године приликом последњег Деветог самита несврстаних у Београду. Коначно решење парковског простора дао је архитекта Милан Палишашки у свом пројекту под називом „Потез” који је освојио прву награду на великом југословенском конкурсу 1965. године. Пројекат је заснован на једноставном геометризму без иницијалног идеолошко-политичког и симболичког контекста. Висока вегетација парка састоји се од аутохтоних врста биљака типичних за приобаље као и од сађених врста. Парк пријатељства је једини јавни парк формиран на територији Новог Београда и једини парк дуж речне обале. Чињеница да данас на уређеној површини парка постоји сто осамдесет стабала платана, претвара овај простор у својеврстан „музеј мира” на отвореном. Јединствен је у нашој земљи и потврда је мирнодопског залагања кроз новију историју почев од Прве конференције несврстаних па до данас.
Као место које се везује за први самит несврстаних одржан у Београду и место које су посетили највиши државници света и засадили своје дрво „мира” сведочи о важним догађајима и личностима за југословенску и светску историју.
Парк пријатељства је као знаменито место утврђен за културно добро 2014. године.

Патријарх српски господин Иринеј отворио изложбу Завода „Молитвена изворишта – српска православна црквена архитектура на територији Београда – очуваност и трајање“.

У понедељак 12.10.2020. године у порти Вазнесењске цркве у Београду отворена је велика, студијска изложба Завода за заштиту споменика културе града Београда „Молитвена изворишта – српска православна црквена архитектура на територији Београда – очуваност и трајање“.
1 2 3 4
5 6 7 8
Велику част Заводу је учинио Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј који је званично отворио изложбу, говорећи о црквама као споменицима културе, али и духовним жариштима, подсетивши окупљене да је Београд први пут постао престоница у доба Деспота Стефана Лазаревића.
Заменик градоначелника Београда Горан Весић истакнуо је да би нам многи позавидели на осам векова аутокефалности, посебно на Законоправилу или Крмчији Светог Саве. Говорио је о значају бриге о културном наслеђу и подсетио да српски народ пуних 12 векова подиже своје храмове. Најмонументалнији међу њима, Храм Светог Саве на Врачару, биће ускоро завршен.
9 10 11
2020-10-13На отварању се бројним посетиоцима обратио и протојереј Арсеније Арсенијевић,
старешина Вазнесењске цркве. Потом је директор Завода Оливера Вучковић говорила о преданој и темељној припреми овако велике и значајне изложбе, спремане поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве, а у години у којој Завод за заштиту споменика културе града Београда обележава 60. година свог постојања и бриге о културном наслеђу престонице.
Ауторке изложбе историчарке уметности Завода Ирена Сретеновић и Хајна Туцић су представиле своје вишегодишње истраживање и рад на терену, у сарадњи са фотографом Завода Снежаном Неговановић, које је резултирало овом заиста импозантном изложбом на којој су приказане 73 цркве и каталогом са 93 цркве од којих је чак осам у оквиру манастира.
Изложба „Молитвена изворишта – српска православна црквена архитектура на територији Београда – очуваност и трајање“ отворена је у оквиру манифестације Дани европске баштине и трајаће наредних месец дана.
Фото: Снежана Неговановић и Предраг Митић

Кућа трговца Душана Лазића

Кућа трговца Душана Лазића у Булевару кнеза Александра Карађорђевића бр. 47 у Београду дело је једног од најзначајнијих протагониста модернизма код нас, архитекте Драгише Брашована. Подигнута је 1932. године за познатог београдског трговца Душана Лазића на Дедињу, у делу престонице који од типичне градске периферије са виноградима и воћњацима, временом добија резиденцијалне одлике. Својим општим стилским карактеристикама објекат припада раном модернизму међуратне београдске архитектуре. Конципирана је као слободностојећа кућа – типа виле, повучено на нешто ужој парцели са уређеним двориштем. Решена је у компaктној, скоро симетричној основи и форми, са препознатљивим ауторовим личним поимањем модерног израза.
Пратећи функционални распоред ентеријера који истиче три целине: сервисни, репрезентативни и приватни део, вила има сутерен, приземље и једну етажу. Игром повученог и предњег плана, остварена је дискретна игра маса, додатно умирена јасно одређеном и прецизном линијом. Карактеристично суочавање вертикалних и хоризонталних делова фасаде, представља оригиналан и препознатљив ауторов израз. Вила је зидана од опеке у кречном и цементном малтеру, са употребом армираног бетона за подрум и међуспратне конструкције. Елементи модернизма се јасно уочавају у компоновању главне фасаде, са асиметрично постављеним улазом у односу на степениште које је задржало место у централној оси фасаде. Кружни прозори, јарбол за заставу на врху димњака, орнаментација фасаде у вештачком камену (чест ауторов декоративни израз), део су примењених формалистичких знакова модерног стила у обликовању виле. Посебан акценат архитекта Драгиша Баршован дао је обликовању ограде са капијом од гвожђа, стилски усаглашене са изгледом виле, и такође изведеном од опеке са оплатом од вештачког камена.
Смештена у једном од најлепших делова града, у непосредној близини Дворског комплекса и низа појединачних вила које су пројектовали готово сви еминентни београдски архитекти међуратног периода, Кућа трговца Душана Лазића поред архитектонско – урбанистичког и културно – историјског значаја који има у формирању простора ком припада, заузима значајно место у развоју наше стамбене архитектуре модерног правца, као и у богатом стваралачком опусу архитекте Драгише Брашована, као један од његових првих, модернистички конципираних стамбених објеката.
Кућа трговца Душана Лазића је утврђена за споменик културе 2007. године.

Трибина „Успешни људи – матуранти Земунске гимназије“

Гост трибине „Успешни људи – матуранти Земунске гимназије“ 1. октобра 2020. у библиотеци „Свети Сава“ у Земуну била је директор Завода за заштиту споменика културе града Београда Оливера Вучковић.
120749142_3371167892926668_925592574450421441_o
Ученицима другог разреда гимназије, друштвеног смера, представила је делатност Завода и говорила о културном наслеђу Београда, али и посебно о културном наслеђу опшине Земун и бројним споменицима културе о којима се Завод за заштиту споменика културе града Београда стара. Директор Завода Оливера Вучковић упознала је ђаке и са пројектом сарадње Завода за заштиту споменика културе града Београда са београдским средњим школама „Београдска култура – БеоКул ГрадскаТура“ који се успешно реализује већ осму годину.
120754997_3371167952926662_1339714748479821398_o
120756421_3371167986259992_925430549072721786_o

Пословно-стамбена зграда Петра Јанковића

Пословно-стамбена зграда Петра Јанковића, Албанске споменице 17, по својим архитектонским и естетским карактеристикама представља значајан пример модерне архитектуре Београда, и један од најуспешније решених објеката двојне намене подигнутих у престоници током међуратног раздобља. Означила је прекретницу у третирању пословно-стамбених објеката у београдској средини, наговестивши нови однос наручиоца и пројектанта, као и окретање од владајуће академске архитектуре ка прогресивним идејама модерног покрета у градитељству приватних објеката.
Архитекта Јан Дубови (Jan Dubový, 1892–1969) заузима истакнуто место у историји српске модерне архитектуре. Он припада групи међуратних архитеката чије је деловање допринело продору свежих стваралачких идеја на тада још увек неразвијену београдску уметничку сцену. Пројектом за зграду Петра Јанковића градитељски рукопис архитекте достигао је свој стилски врхунац. Двоспратни угаони објекат чине два развијена улична крила повезана централним заобљеним сегментом.
Спољашње обликовање грађевине Дубови је спровео кроз доследну примену модернистичких архитектонских елемената. Одступање од класичне, симетричне композиције фасада последица је јасног раздвајања радних и стамбених функција у елевацији грађевине. Укупан утисак и форма објекта не одају његов комплексан садржај, већ су по својим архитектонским карактеристикама ближи моделу стамбених грађевина, какве су у Београду подизане током међуратног периода. Наглашеном хоризонталном профилацијом јасно су одвојени пословни простори приземља и првог спрата од стамбених јединица на другој етажи. Томе доприноси и контраст динамичне композиције хоризонталних и вертикалних елемената у доњим зонама са нешто смиренијим концептом пуних и празних површина у највишој зони. Истичући функцију радионице којој је грађевина намењена сви занатски радови у екстеријеру и ентеријеру објекта изведени су с посебном пажњом.
Доминантан угаони ризалит, у којем су смештени јединствени радионички простори, истакнут је хоризонталним прозорским тракама и наглашеним пиластрима који се протежу кроз зону приземља и првог спрата. Посебан акценат овог дела грађевине представља јединствена обрада највишег сегмента с прозорима повезаним хоризонталним венцем и типичним модернистичким елементом у виду јарбола за заставу, над којим је испис назива радионице „Солид“ третиран као неодвојиви формални део фасадне композиције. Исту функцију има и медаљон у облику зупчаника у горњој зони улазног ризалита с називом радионице употпуњеним чекићем и наковњем, симболима браварског заната, и годинама 1912–1937, које означавају завршетак Јанковићевог занатског образовања и крај изградње објекта.
Квалитет и одлике објекта, које је и сам архитекта Дубови посебно потенцирао у свом стваралачком опусу, уочене су и вредноване у време његовог настанка. Пројекат куће излаган је на југословенским и међународним изложбама модерне архитектуре у Београду и Прагу, као и на Једанаестој изложби „Облика“ у Софији 1934. године, а његовом представљању посебну пажњу посветили су и водећи архитектонски часописи тога доба.
Пословно-стамбена зграда Петра Јанковића утврђена је за културно добро 1992. године