Зграда Патријаршије

Зграда Патријаршије је грађена у периоду од 1933. до 1935. године, на основу пројекта из 1932. године. Зграда је подигнута на месту старог, порушеног митрополијског двора. Аутор пројекта је архитекта руског порекла Виктор Лукомски. По завршетку градње зграда Патријаршије је добила веома повољне оцене од стране тадашње јавности, а у штампи је описана као: импозантна великолепна грађевина, чији упрошћени неовизантијски стил одговара свештеном делу Београда.

Услед знатног пада терена према Савској тераси грађевина је добила неједнак број спратова на бочним подужним странама. У сутерену и приземљу су смештене установе СПЦ, канцеларије, архиве и сала за духовни суд. Први спрат је у целини резервисан за патријарха и обухвата апартман, кабинет, капелу, библиотеку, трпезарију, салу за пријем и апартман за високе госте. На другом спрату су радне просторије – сале за седнице, дворана за сабор архијереја, Синод и Патријаршијски савет. Уз источни блок здања прислоњен је депаданс са апартманима за црквене великодостојнике. У унутрањем дворишту смештена је капела посвећена Светом Симеону Мироточивом изнад које се уздиже монументално кубе. Поред фунције седишта СПЦ у оквиру зграде Патријаршије су смештене и две веома значајне културне институције: Музеј Српске православне цркве и Библиотека Патријаршије.

Архитектура зграде Патријаршије представља веома комплексно и хетерогено решење. По својим стилским одликама она је требало да задовољи конзервативне наручиоце, па је стога и конципирана као слободна реинтерпретација градитељског наслеђа византијског културног круга. Национални стил је презентован пре свега у пирамидалној структури степенасто суперпонираних маса, аркадним нишама, луковима, конзолама и детаљима пластичне и сликане декорације. Ипак дух академизма је видљив у самој диспозицији основе и решењу распореда просторија, у троделној водоравној подели зона фасада, правилним облицима отвора и истицању подеоних венаца и строгој употреби другостепене пластике. Утицај тада доминантних модернистичких схватања препознаје се у једноставним неутралним површинама зидног платна и карактеристичним правоугаоним прозорима највишег спрата бочних трактова. Ентеријер је обликован репрезентативно, али са извесном строгошћу, сходно његовој функцији.

Поред зграде Патријаршије, Виктор Лукомски је остварио изванредан спој византијских реминисценција и модернистичког третмана у пројекту за хотел „Авалу”, који је подигнут 1931. године. Модернистички утицај се у овом случају, пре свега, огледао у сведеном третману фасадних површина, системом отвора и функционалним распоредом у ентеријеру.

Архитектонски концепт зграде Патријаршије представља хибридан и хетероген модел, настао као потреба да се презентује монументалност кроз употребу традиционалних стилских форми националног стила и академизма у који су вешто укомпоновани елементи модернистичке архитектуре која је у доба подизања објекта представљала општеприхваћену архитектонску тенденцију.

Објекат је утврђен за споменик културе 1984. године.

Палата „Албанија“

Палата „Албанија” подигнута је на месту старе истоимене кафане из прве половине XIX века, за потребе Хипотекарне банке Трговачког фонда Краљевине Југославије. У конкурсу за изградњу палате су учествовала 84 кандидата, али прва награда није додељена. Пројекат архитеката Бранка Бона и Милана Гракалића из Загреба је изазвао највећу пажњу, али га је по мишљењу инвеститора било потребно разрадити и допунити. Посао је поверен архитекти Миладину Прљевићу. Посебно значајну улогу је имао инжењер статичар Ђорђе Лазаревић, са решењем конструктивног система од висококвалитетних материјала, о чему говори податак да савезничка бомба од пола тоне која је пала на зграду током Другог светског рата, није успела да је сруши.

Градња је започета 16. јула 1938. године, а завршена 20. октобра 1939. године. Монументалног изгледа, са значајним конструктивним и архитектонским новинама, палата „Албанија” је представљала изузетан грађевински подухват на Балкану и до подизања Београђанке била највиша зграда у Београду. По много чему ремек дело свог времена, саграђена је за само 15 месеци, што је за тадашњу грађевинску праксу био изузетно брз период.

Налази се на углу главне престоничке Улице кнез Михаилове бр. 2–4 и Коларчеве. Има четири спрата испод нивоа земље, тринаест изнад и висину од 53м. Обликована je у интернационалном духу модернизма тридесетих година XX века са оригинално решеним фасадама. Слободне основе у складу са својом карактеристичном угаоном позицијом, има наглашен вертикализам и равно завршену пету фасаду. Изразита монументалност габарита објекта је ублажена постављењем на неку врсту постамента који чине приземље и мезанин. Иако је одликује безорнаментални третман фасада, присутан је одређен ниво декоратизма у стилу ар декоа. Посебан ликовни акценат на објекту представља оплата фасаде, некада обложена зеленкастим италијанским мермером „ћиполином”, а након рата плавичасто-сивим мермером.

Карактеристичне маркантне позиције, представља просторно-урбанистичи акценат Теразија и један од препознатљивих симбола Београда. Поред њене архитектонске вредности, остаће и запамћена у историји Београда као место са чијег се врха завијорила југословенска застава, 20. октобра 1944. године као симбол победе Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије над окупатором. Палата „Албанија” је утврђена за споменик културе 1984. године.

Дом Удружења новинара Србије

Удружење новинара Србије основано је 1881. године под називом Српско новинарско друштво које све до тридесетих година XX века није имало своје стално седиште па су седнице одржаване у некадашњим београдским гостионицама попут Империјала и Коларца, а 1900. године Друштво „Свети Сава“ уступило је привремено своје просторије Српском новинарском удружењу за смештај управе, читаонице и библиотеке. После конституисања Београдске секције Југословенских новинара 1922. године, новинарско удружење се обратило тадашњој влади молбом о потреби изградње Дома новинара. Уз ангажовање бројних еминентаних личности, плац им је додељен у Ресавској улици број 28 у Београду. Изградња није започета одмах због недостатка новца, који је прикупљан путем донација током организованих уметничких вечери на којима су учествовали оперски и драмски уметници и књижевници.

Камен темељац положен је тек 1934, а зграда је завршена 1935. године према пројекту хрватског архитекте Ернеста Вајсмана. У Београдској архитектури тог доба објекат се истицао по чистоти и једноставности облика, употреби модерних материјала како у конструкцији тако и спољашњем обликовању. Реч је о изузетно модерној, потпуно безорнаменталној грађевини кубичне форме од армираног бетона, челика и стакла, са континуалним прозорским тракама на уличном фронту, док је по средини фасада прекинута транспарентном вертикалом степеништа. Зграда је акцентована завршном повученом етажом и терасом с перголом. У ентеријеру, централни мотив представља кружно степениште. Архитекта Вајсман је овде применио постулате интернационалног стила и теоријске принципе архитекте Ле Корбизјеа, доминантне фигуре европске модерне. Осим градитељских вредности значајан је и као место окупљања новинара, публициста, писаца и најистакнутијих личности из културног живота Србије.

За време нацистичке окупације у згради Новинарског дома налазила се филијала агенције ДНБ, радио-станица и редакција листа Belgrader Zeitung. После рата зграда је национализовала и у њој је до 1976.године била смештена државна агенција Тањуг.

Дом удружења новинара Србије утврђен је за споменик културе 1997. године

Кућа Здравка Ђурића

Стамбено-пословна зграда у Призренској 7 саграђена је за др Ђурића 1934. године према пројекту архитекте и академика Бранислава Којића. Угаона позиција објекта на нагибу терена, наглашених геометријских волумена ствара утисак апстрактне скулптуре, због чега представља најбољи пример зрелог модернизма у стамбеној архитектури.

Вишепартерни терен у знатном паду ка Бранковој улици и реци Сави ставио је архитекту пред сложен задатак. Проблем нагиба терена, решен је масивним постаментом до висине првог спрата који је добио извесну транспарентност смештањем дућана ка Призренској улици, док су горњи спратови стамбеног карактера знатно слободније обрађени. Све три слободне фасаде, иако имају исте архитектонске елементе, различито су конципиране што обогаћује општи утисак ликовног јединства целине. Зграда снажне геометријске композиције перфорирана је јасно издвојеним прозорским отворима и угаоним балконима. Благо повлачење маса ка средишту, кровне терасе, држач за заставу и вертикални низ округлих прозора, типични су елементи модернизма. Посебан квалитет архитектонског решења јесу балкони окренути ка реци, са којих се пружа поглед на Савску падину што је означило нов однос архитектуре према природном окружењу.

Пре пуштања моста ка Земуну 1934. године, многе зграде на Савском амфитеатру окретале су леђа Сави најчешће необрађеном задњом фасадом првенствено због недостатка визуре са друге стране реке. Изградњом објекта у Призренској 7 дошло је до помака у пројектовању и уређењу старог језгра Београда, чему је допринело и доношење прописа да све фасаде окренуте ка Сави и Дунаву морају бити архитектонски обликоване.

По свежини, оригиналности и квалитету архитектонске обраде, стамбена зграда др Ђурића сматра се антологијским делом београдске стамбене архитектуре у периоду између два светска рата. Годину дана по изградњи, задња фасада награђена је као најлепшa фасада Београда од стране стручне јавности.

Кућа др Ђурића утврђена је за споменик културе 2001. године.

Зграда Команде ваздухопловства

Зграда Команде ваздухопловства у Земуну саграђена је 1936. године, према пројекту архитекте Драгише Брашована, на месту зграда некадашње Војне команде. Представља једно од значајнијих дела модерне југословенске и српске архитектуре. Аутор је широким потезима и игром маса решио јединствен архитектонски програм, истовремено изразивши симболичном просторном композицијом специфичан садржај објекта. По свом волумену, била је то једна од највећих зграда у Земуну, а и данас представља доминантан објекат у оквиру просторне културно-историјске целине Старо језгро Земуна. Има приземље и четири спрата изнад којих се уздиже пропорционално усклађена кула чији је волумен такође разуђен и акцентован средишњом доминантом. Зграда је изграђена с основом у облику четвороугаоника с унутрашњим двориштем и предбаштом. Постављена је као самостална блок-зграда, конципирана и као део зграде Земунске војне команде у Главној улици бр. 5, са којом чини урбанистичку целину. Симетричан волумен главне фасаде, наглашен бочним заобљеним ризалитима приземља и прва два спрата даје акценат Авијатичарском тргу. Фасаду оријентисану ка ништа мање значајној Главној улици, карактерише уједначен ритам грађевинских отвора и дискретно и одмерено постављена волуминозна фигура Икара – рад новосадске вајарке Злате Марков, која је својом митолошком симболиком чврсто везана за значење и намену објекта. Волуминозност скулптуралног израза прожета је декоративношћу, сведеним уједначеним и ритмично постављеним праменовима крила која надвисују скулптуру и акцентују патос и драматику страдања првога лета. Фигура иако везана за фасаду има све одлике и одаје утисак слободне скулптуралне форме. Изведен према најбољим постулатима модернистичке скулптуре и ар декоа, Икар је дат у експресивном изразу.

На овом објекту архитекта Брашован тражи и налази оригиналан израз у моделацији облика модерне архитектуре ка ар декоу. Он одступа од чистих начела доследне функционалности и прибегава у одређеној мери декоративности и симболици. Након првих позивања на језик експресионистичке традиције Брашованов модернистички израз достиже врхунац у делима Команде ратног ваздухопловства у Земуну, Дунавске бановине у Новом Саду и Државне штампарије у Београду. На згради Команде ваздухопловства пројектант изражава динамичан однос хоризонталних и вертикалних маса. Ово дело носи печат његовог препознатљивог ауторства. Оно поседује оригиналност, ликовну изражајност, композициону равнотежу делова и целине, унутрашњу динамику и склоност ка детаљу. Ентеријер је дат пуристички у крајње прочишћеном модернистичком концепту.

 

Током бомбардовања 5. априла 1999. године, зграда је оштећена у НАТО нападу, са два пројектила која су погодила средишњи сегмент из Главне улице и кулу са дворишне стране. Јуна 2000. године је испред десног ризалита чеоне фасаде постављено спомен обележје страдалим припадницима снага РВ и ПВО, током ваздушних напада 1999. године. Реконструкција дела зграде је изведена према оригиналним плановима у периоду од  2000. до 2001. године. Зграда Команде ваздухопловства и противваздушне одбране је утврђена за споменик културе 2007. године.

Завод је током 2019. године израдио техничку документацију за Зграду Команде ваздухопловства у Земуну која је дала податке да је зграда  статички стабилна и да може да се приступи пројекту потпуне реконструкције, рестаурације и санације који се планира у 2021. години. Након израде пројекта стећи ће се услови за извођење радова.

 

Хотел „Праг”

На углу улица Краљице Наталије и Балканске изграђен је 1929. године хотел „Праг”, који је стилским решењем архитекте Ђуре Борошића унео нови елемент и дух модерне европске архитектуре у трговачко-занатлијски амбијент некадашње београдске Абаџијске чаршије. Пројекат овог хотела Борошић је представио на изложбама модерне архитектуре у Београду и у Прагу. Извесно је да је нови хотел „Праг” био је место окупљања чешких досељеника и љубитеља чешке културе у Београду. Првобитно изграђен објекат имао је четири спрата и издвајао се у окружењу старих, приземних и једноспратних кућа и свега неколико виших, академски конципираних објеката. Изграђен по тада најмодернијим стандардима, имао је првобитно 28 прилично малих гостинских соба, инсталације централног грејања, топле и хладне воде, лифт, у приземљу модеран бифе-бар, одвојену кафану, касније и ресторан.

Хотел је грађен од опеке у кречном и цементном малтеру, са армиранобетонским међуспратним конструкцијама. Фасада је обложена вештачким каменом и племенитим малтером. Непрекинута вертикала угаоне фасаде, степеноване безорнаменталне зидне масе и архитектонска пластика, у комбинацији са сегментима рустичне и сведене хоризонталне артикулације, као и фасадна скулптура у виду рељефа, остварују нијансе у полихромији и јединствен ар деко ефекат, уз још један детаљ при самом врху – октогонални призматични стаклени медаљон над кружним прозором са бакарном конструкцијом, који је ноћу осветљен. Висок и степенован угаони фронт асоцира на прамац брода, што је једна од карактеристичних тема у ар декоу, у коме се асоцијативним архитектонским приказом великих превозних средстава симболише индустријски напредак. Први спрат хотела је преко свих фасада у континуитету истакнут рустичном хоризонталном артикулацијом цик-цак профилације. Између прозора другог спрата на обе уличне фасаде понављају се два рељефна панела скулптора Светомира Почека – са геометријски стилизованим алегоријским фигуралним представама: мушког акта са драперијом који држи кутију и женског акта, такође огрнутог драперијом са гроздом у руци, у пратњи девојчице, које се у овом контексту могу тумачити као алегорије Гостопримства.

Приликом надоградњи 1936. и 1978. године, по пројекту истог архитекте, увећан је број лежаја за две стотине, а поновљена је финализација елевације првобитног објекта. Притом није значајно измењен његов изглед, нити му је одузета суштина концепта, чак је овај специфичан стил добијањем на висини још више наглашен. Хотел „Праг” је значајан у контексту целокупног, претежно модернистичког опуса архитекте Борошића, као и у односу на друге објекте у стилу ар декоа у Београду, с краја треће и прве половине четврте деценије ХХ века, посебно међу делима које су реализовали архитекте браћа Крстић, Душан Бабић, Милан Злоковић, Светомир Лазић, Јан Дубови. Као први и један од ретких хотелских објеката изведених у стилу ар декоа у Београду, заузима угледну позицију међу најизражајнијим примерима овог стила, посебно као објекат јавне угоститељске намене. Како се налази на траси улице која од железничке станице води ка Теразијама, и најужем језгру града, примао је претежно госте из пословних кругова Србије и Европе и имао значајну улогу у друштвено-пословном, али и културно-забавном животу, а његова архитектура показује како је у периоду између два светска рата Београд пратио савремене токове у култури великих европских градова. Хотел „Праг” је утврђен за културно добро 2013. године.

Етнографски музеј

Палата на адреси Узун Миркова бр. 2 у Београду је изграђена 1933–1934. године за потребе Београдске берзе Краљевине Југославије, према пројекту архитекте Александра M. Ђорђевића. Грађевински предузимачи ове шестоспратнице били су инжењери Милош Савчић и Александар Ацовић. Ова монументална грађевина која заузима доминантан угаони положај у оквиру амбијента Студентског, некада Краљевог трга, „зидана је у најмодернијем стилу” и након изградње описана је као једна од најлепших грађевина престонице. Пројекат је на конкурсу награђен највишом другом наградом, а монументалном архитектуром палате на најбољи начин је репрезентовао Берзу, модерни центар привреде и финансија као у свим светским метрополама, симболично означавајући успон привреде, стабилност и просперитет државе. Повољна ситуација се стекла организовањем три узастопна конкурса за суседне објекте на овом простору: за Аероклуб, Београдску берзу и убрзо Трговинску комору, што је резултирало добрим уклапањем ових објеката наспрам зграда универзитета и Београдске општине.

По архитектонским особинама зграда Берзе припада зрелом модернизму, са утицајима архитектуре Петера Беренса, али и елемената америчког ар декоа. Палата Берзе представља изузетак у стилском погледу у опусу архитекте Ђорђевића у коме преовлађује академски репертоар. Објекат је био мешовите пословно-стамбене намене, са просторијама Берзе у приземљу, мезанину и првом спрату, док су на осталим спратовима били станови. Монументалност и модерност објекта постигнути су троделном вертикалном композицијом полихромне фасаде, постигнуте употребом две врсте камена, као и вертикалним елементима у оквиру ње. Прозорски отвори су распоређени у правилном ритму наизменично са чистим, безорнаменталним парапетима. Угаони ризалити обликовани су као куле, а наглашене вертикале витких пиластара у средишњем регистру повезују све нивое и при врху су каскадиране. Улаз у некадашњу Берзу је изразито репрезентативан, иако повучен и са надстрешницом, монументализован је масивним стубовима, честим ар деко мотивом. Зона приземља широких и високих отвора наглашено је одвојена од спратова, такође са степенастим ар деко мотивима на угловима. Стилској доследности доприносе и линеарни аеродинамични декоративни елементи од кованог гвожђа на порталима и у ентеријеру на степеништу од мермера и од вештачког камена.

До краја Другог светског рата у објекту је било смештено Председништво владе НР Србије и Секретаријат антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, а накратко у периоду 1948–1950. и Народни музеј. Од 1951. године у палату је усељен Етнографски музеј, када је реализована прва, а након 1983. и друга реконструкција ентеријера објекта, чиме је зграда прилагођена новој намени и потребама Етнографског музеја. У овој националној институцији у оквиру сталне поставке и путем тематских изложби чувају се и презентују богато српско и југословенско етнографско наслеђе.

Етнографски музеј у Београду је због посебних културно-историјских и архитектонско-урбанистичких вредности утврђен за културно добро 1984. године.

Професорска колонија у Београду утврђена за просторно културно-историјску целину

На предлог Завода за заштиту споменика културе града Београда  „Професорска колонија у Београду“, је утврђено за културно добро – просторно културно-историјску целину Одлуком владе Републике Србије од 30.07.2020. године, објављеном у „Службеном гласнику Републике Србије” број 104, од 31.07.2020.  

Граница просторне културно-историјске целине са заштићеном околином обухвата следећи простор: од улице Митрополита Петра, преко улице Чарли Чаплина, затим улицом Браће Грима, па улицом Љубомира Стојановића (обухвата у оквиру блока објекте уз улицу Љубомира Стојановића и Јаше Продановића), све до Цијићеве улице. Наставља се Ђушином улицом (обухватајући објекте блока уз ову улицу), до улице Драже Павловића, затим Таковском улицом (обухватајући објекте уз улицу Јаше Продановића), настављајући се дуж Цвијићеве улице до укрштања са улицом Чарли Чаплина, а затим Булеваром деспота Стефана до укрштања са Стеријином улицом.

Osmana Đikića 24 - Sterijina 10 Čarli Čaplina 17 Draže Pavlovića 17 - ugao sa Djušinom - izgled iz Djušine - IMG_0936 Stojana Novakovića 25 (2) Jaše Prodanovića 29

Простор Професорске колоније представља целовиту и јединствену урбану целину која је у највећем делу изведена у складу са теоријом и праксом изградње вртних градова. За историјат изградње посебно је значајна структура становништва, односно оснивачи Професорске колоније који су били професори и асистенти Београдског универзитета, од којих су 23-је били доктори наука и 15 академика.

Основа за реализацију урбнистичког концепта и каснију изградњу Професорске колоније је био Генерални урбанистички план Београда из 1923. године. Архитектонско-урбанистички развој простора Професорска колонија можемо пратити кроз две фазе. Првој фази припадају објекти подигнути током 1926-27. године, већином рађени по типским пројектима архитеката С. Јовановића, М. Радовановића и П. Крстића. Намењени су индивидуалном становању. Представљају хетероген архитектонски фонд, еклектички конципирани у духу архитектуре историцизма са елементима традиционалне архитектуре и академизма. Ови објекти, саграђени у највећем делу дуж главне осе комуникације, улице Јаше Продановића, чине историјско језгро простора Професорске колоније. Другој фази припадају објекти подигнути у периоду 1927-41. године у склопу архитектонско-урбанистичког развоја простора. Намењени су индивидуалном становању и у ређим случајевима су колективно-стамбени објекти. Реализовани су у духу академске архитектуре, модернизма, као и у сведенијим формама са сумарним стилским одликама или без стилских одлика.

Професорска колонија представља јединиствен градски простор који поседује културно-историјске, урбанистичке, архитектонске и социолошке вредности. Основна својства овог подручја представљају очуваност урбанистичке матрице и грађевинског фонда, са карактеристичном урбанистичком концепцијом која је представљала новину у оквиру урбаног развоја града Београда. Такође овај простор је аутентичан пример примене концепта вртног града у оквиру града Београда. У просторно културно-историјској целини очуван је низ значајних објеката који се истичу својим архитектонским карактеристикама, стилским и типским посебностима. Социолошка, културно-историјска и меморијална вредност Професорске колоније везана је са знаменитим личностима из области српске науке и образовања, који су имали велики утицај на друштвени, културни и просветни развој Београда и Србије, а који су били оснивачи и становници овог простора.

Хотел „Мажестик“

Хотел „Мажестик” саграђен је према пројекту архитекте, предузимача и власника Милана С. Минића. Хотел чине два објекта која формирају јединствену целину. Први је подигнут 1936. године окренут ка Обилићевом венцу, са приземљем и четири спрата за госте, док је пети спрат имао два велика апартмана, а шести два атељеа, терасу и зимску башту за становање брачног пара Минић. Други хотелски објекат са гаражом, у који се улази из улице Маршала Бирјузова изграђен је 1940. године, и у нивоима сутерена, приземља и галерије повезан је са првим. Обе зграде су пројектоване и изведене на највишем естетском и занатском нивоу. Хотел је имао своју пекару, касапницу и штампарију у којој jе штампан „мени” за ручак и вечеру.

С архитектонског аспекта хотел „Мажестик” обликован је у стилу модернизма и представља најзначајније остварење архитекте Минића. Зидан је у масивном конструктивном склопу, са носећим зидовима од пуне опеке и армирано-бетонским, хоризонталним и вертикалним серклажима. Пројектант конструкције био је инж. Ђорђе Лазаревић, професoр Грађевинског факултета у Београду. Фасаду одликује смиреност и једноставност без украса и геометријске игре којом доминирају хоризонтале прозора и вертикални стубићи у правилном распореду. Ентеријер хотела је дизајниран према идејама самог пројектанта који је завршио Ликовну академију у Паризу и свој уметнички стил изградио на сликарству импресионизма. Самим тим, архитектонско решење и дизајн ентеријера представља спој аутора као сликара и архитекте. Минић је дизајнирао намештај и све детаље попут квака, чаша и завеса, а зидове соба и ходника украшавали су његови акварели. Због високо луксузног и модерног уређења припадао је рангу хотела прве категорије у којем су одседали и долазили угледни и виђенији људи тог доба. Током Другог светског рата у „Мажестику” су били немачки официри, а 1945/46. године хотел је национализован и под управом Министарства трговине и за снабдевање владе ФНРЈ.

С аспекта заштите културног наслеђа, хотел „Мажестик” данас представља синтезу архитектуре, ликовне и примењене уметности на којем су примењени високи стандарди у пројектовању, конструкцији и дизајну ентеријера због чега је оригинално остварење модерног правца у периоду између два светска рата у Београду.

Хотел „Мажестик” утврђен је за споменик културе 1997. године.