Зграда Аеро клуба

настао је из „Српског Аероклуба”, војног удружења авијатичара са Солунског фронта, основаног октобра 1921. године. Ова национална установа од изузетног значаја била је под покровитељством престолонаследника Петра и председништвa кнеза намесника Павла, смештена у престоници Краљевине Југославије. То је био велики друштвени центар чија је изградња започела у лето 1932, а довршена почетком 1935. године.

Пројекат Дома Аероклуба је био први реализовани пројекат јавног објекта архитекте Војина Симеоновића. Ово остварење било је достојно значаја ове институције, модерно и оригинално, са репрезентативном и декоративном спољном и унутрашњом обрадом. Објекат је потпуно захваћен европским модерним и елегантним стилом – ар декоом у коме су били коришћени облици античке класичне грчке и римске уметности и који се паралелно развијао са стилом Баухаус. Строги, али сведени класицизам, монументалност, чистота композиције и планирана фасадна скулптура упућују и на паралеле са монументализмом у примерима архитектуре тоталитарних режима Италије и Немачке, СССР-a и Јапана тог периода.

У основи је објекат Аероклуба организован око угла са Улицом краља Петра. По типу је то двотрактна основа са бочним крилима. До јавно-пословних простора у нивоу мезанина и првог спрата долази се свечаним прилазом кроз главни улаз, кружни вестибил и преко овалног простора са спиралним степеништем, осветљеним витражом и горњим светларником. На првом спрату се налази репрезентативна сала за свечаности, посебно уређена за окупљање чланова Аероклуба и пријатеља ваздухопловства, као и потенцијалних донатора. Рустичност зоне приземља и мезанина са оплатом од ромб-квадера као и општи, делимично троделни концепт фасаде успостављају ренесансне асоцијације, али су академски принципи сведени и модернизовани. Високи прозори на првом спрату обележавају свечану салу, немају профилацију оквира, а раздвојени су стилизованим плитким канелираним пиластрима, лизенама, висине три спрата. Надвишени су двема истуреним стрехама које издвајају прозоре последњег спрата, док је цео систем у облику слова „П” уоквирен равним безорнаменталним површинама зидова, што посебно истиче фасадну пластику. Архитекта је применио хармонично усклађивање вертикалног и хоризонталног, али и рустичног и плошног. Складне пропорције и употреба различито обрађених материјала две врсте вештачког камена у фасадној облози, резултирали су чистим решењем врхунске елеганције. Материјал је пажљиво одабран и у ентеријеру, у облози зидова од штофа и дрвених рамова, а понављање спиралних мотива, меандра и волуте, од спирале прилазног степеништа, гвоздених ограда за врата и радијаторских маски, све до витража (са темом грчке легенде о Дедалу и Икару), говори о тоталном дизајну који је примењен. Велики и мали салон били су обрађени у енглеском стилу, а сала и две „зимске баште” (застакљених сепареа) у француском стилу Луја XVI, док је декорација бара и трпезарије изведена у „модерном стилу”. Сматрало се да су то „најмодерније клупске просторије у Београду и највећи дом аеро клуба у Европи”. Око декорације били су ангажовани и познатији уметници: сликари Васа Поморишац, по чијим је нацртима извела витраж фирма „Станишић” из Сомбора, затим Коста Хакман и скулптор Петар Палавичини.

Зграда Аероклуба у Београду је утврђена за културно добро 2007. године.

Зграда Правног факултета

Правни факултет у Београду спада међу најстарије установе високог образовања у Србији. Изучавање правних наука почело је 1841. године, а факултет је основан 1863. године. Зграда Правног факултета грађена је у времену од 1936. до 1940. године према пројекту професора Техничког факултета у Београду архитекте Петра Бајаловића, а уз помоћ и разраду пројекта проф. арх. Петра Анагностија на локацији претходно намењеној за подизање факултетских зграда. Пројекат архитекте Петра Бајаловића изражава модерни концепт функционалног решења и безорнаменталног обликовања. Зграда је завршена 1940. године.

Архитекта Бајаловић је вредновао локацију, која је била одређена за подизање зграде Правног факултета, као угаону, тако да је обратио пажњу на обликовање фасада ка обе улице, а као посебан акценат формирао је импозантну улазну партију на углу. Основа зграде има облик заобљеног троугла. Цео корпус грађевине делује веома динамично због сучељавања кубичних и заобљених форми које се непрекидно смењују, као и великог контраста мирних фасадних површина и монументалне улазне партије.

Зграда Правног факултета има равне фасаде на којима су једва наглашене хоризонтале плитких потпрозорних венаца. На ризалитима према улици истакнуте су вертикале у облику међупрозорских равних пиластера. Фасада према парку и хотелу „Метропол” је крајње функционалистички решена са равним зидним масама и прозорским отворима.

Зграда Правног факултета је дело архитектонско-урбанистичких вредности, као угаони објекат, изведен у складу са модернистичким концептом, који у значајној мери артикулише шири простор и којим започиње део комплекса факултетских објеката. Као прва грађевина наменски грађена за потребе Правног факултета, објекат има културно-историјску вредност. Утврђена је за споменик културе 2007. године.

Аграрна банка

Зграда Аграрне банке подигнута је између 1932. и 1934. године као једна од последњих банкарских палата Београда у међуратном периоду. Пројектовали су је архитекте Петар и Бранко Крстић, који спадају у ред најзачајнијих стваралаца међуратног периода у Београду. Конципирана је као репрезентативни пословни објекат са угаоном, заобљеном фасадом и монументалном улазном партијом у ар деко стилу. Врата представљају успешно занатско-уметничко остварење ар декоа и допринос високим естетским вредностима фасаде. Иако троделна подела фасаде са низом дорских стубова у приземљу и карактеристичан кровни венац указују на академско порекло, структурално зграда одражава опредељење аутора за модернистичку концепцију.

Фасада је изведена у беловодском мермеру, што је у време подизања ове палате била права реткост у Београду. Главни улаз је декоративан и монументалан, са квадратним пољима унутар којих су розете са мотивом меандра, а најзанимљивији и најлепши детаљ је метални рукохват који се састоји од спиралне цеви и крилатог лава на врху. Прозори у приземљу су прекривени гитерима од кованог гвожђа са популарним ар деко мотивом лотосовим цветом. У венцу изнад приземља између стилизованих триглифа, у метопама се налазе медаљони са представама бога Меркура заштитника банкара, мушким и женским главама са класом и мушким главама са српом, представама плодности и пољопривреде у вези са делатношћу Аграрне банке. Аутори рељефа на фасади су вајар Лојзе Долинар и архитекта Бранко Крстић.

 

Ентеријер је, такође, уређен с пажњом. Хол банке је цетрално постављен, а бочно су биле шалтерске просторије, данас преуређене за потребе Историјског музеја Србије. Зграда Аграрне банке страдала је током бомбардовања у Другом светском рату. После рата је обновљена, а након усељавања Централног комитета Комунистичке партије Југославије у зграду, добила је још један спрат према пројекту архитеката браће Крстић. Постојећи камени венац је издигнут, а архитектура нижих спратова је поновљена. Поред Историјског музеја Србије у згради Аграрне банке данас се налази и Министарство културе и информисања на првом и другом спрату, улаз из Влајковићеве улице бр. 3.

Зграда Аграрне банке у Београду је због својих несумњивих архитектонско-урбанистичких, културно-историјских и стилских вредности проглашена за споменик културе 1984. године.

Зграда Државне штампарије

Зграда Државне штампарије, изведена у периоду од 1936. до 1940. године према пројекту једног од значајнијих српских градитеља XX века архитекте Драгише Брашована (Вршац, 1887 – Београд, 1965), представља једно од репрезентативнијих здања националне модерне архитектуре. Монументални објекат подигнут на самом почетку Булевара војводе Мишића, у непосредном окружењу важних индустријских и инфраструктурних објеката, постројења и комплекса, значајно је учествовао у формирању и развоју привредне зоне дуж ове градске саобраћајнице и обале реке Саве. Својом позицијом, волуметријом и естетиком, суверено дефинише визуре не само Булевара војводе Мишића, Сењачке падине, Мостарске петље и моста Газела, већ и ширег амбијента ка Дедињу и Топчидеру, представљајући својеврсни симбол на улазу у јужни део града. У колективној меморији Београда је познат под називом „Бигз”, по издавачкој кући која се више деценија налазила у објекту.

 

Прве иницијативе за подизање савремене, наменски пројектоване зграде јавиле су се крајем двадесетих година прошлог века. Конкурс за израду идејног пројекта за нову штампарију, на терену код пијаце „Каленића гумно“, расписан је 1933. године. Прва награда је додељена архитекти Драгиши Брашовану. Међутим, полемика око избора локације, као и смањење површине планиране парцеле услед захтева општинских власти за просецањем нових улица, утицали су на одлуку Министарства просвета да за локацију штампарије изабере имање браће Гођевац на углу Булевара војводе Мишића и Гођевчеве улице (данас Јована Ристића). Нова штампаријина зграда је конципирана као слободностојећи индустријски објекат, чији габарит проистиче из облика и величине грађевинске парцеле. Дословно модерна архитектура је оличена у форми која изражава функцију, скелетној конструкцији која омогућава високу флексибилност унутрашњег аранжмана, примењеним грађевинским техникама и материјалима, обликовном аспекту компоновања форме. Основу пројектовану у облику ћириличног слова „П”, формирају главни тракт оријентисан ка Булевару војводе Мишића и управно на њега постављена два попречна крила. Сама функционалност објекта и његова просторна организација представљали су суштину пројектантског задатка. Имајући у виду да је простор морао пре свега да задовољи комплексне захтеве процеса производње, велика пажња је усмерена на организацију штампарских одељења по етажама: простори од сутерена до петог спрата резервисани су за примарни производни процес, док су виши спратови били намењени смештању управно-административног и изложбеног сегмента, архиве, просторија за исхрану и одмор радника. Унутрашње комуникационе споне, симетрично постављене у централном делу грађевине као везе између главног и бочних крила и у дубини попречних трактова, сложену просторну организацију распоређену на више нивоа повезују у јединствену функционалну целину.

 

Индустријски објекат изузетно великих димензија у који је требало сместити значајан број штампарских машина захтевао је посебну пажњу по питању примењене конструкције. Зграда Државне штампарије представља у домаћем градитељству прву зграду са доследно спроведеним структурним оквиром у армираном бетону. Решење за велика оптерећења које је конструкција требало да носи пронађено је у армиранобетонској плочи дебљине више од метра, на коју је постављена читава зграда. Скелетна, армиранобетонска конструкција заснована на стубовима у слободном простору и армиранобетонским таваницама у облику плоча, представљала је изузетно савремено решење које је омогућавало слободан аранжман основе. Ипак, у току самог извођења радова бетонски зидови предвиђени пројектом замењени су зидом од опеке, док су метални прозори уступили место дрвеним мрко бојеним оквирима, који су изведени тако да не ремете општи естетски утисак грађевине.

У спољашњем обликовању, асиметричну архитектонску композицију формирају волумени различитих величина. Разуђени утисак грађевине, наизглед компонованe од самосталних кубичних маса, са зидовима третираним као континуалне перфориране површине, додатно је потенциран различитим распоредом и величином прозорских отвора, као и кровним терасама формираним повлачењем бочних трактова. Међусобни односи ових елемената наглашавају хоризонталне и вертикалне линије скелетне конструкције и истовремено рефлектују унутрашњу просторну организацију. Градацијским степеновањем облика од доњих партија ка највишим етажама остварена је динамична и снажна игра великих пластичних волумена.

 

Зграда Државне штампарије представља репрезентативно дело српског и југословенског градитељства којим се наша архитектура највише приближила духу европске модерне архитектуре. Њене вредности препознате одмах по изградњи знатно су допринеле да она и после седам деценија истим, високим оценама заокупља пажњу научне и стручне јавности и љубитеља модерне архитектуре. Зграда Државне штампарије, споменик културе од 1992. године, представља трајну материјалну и духовну вредност градитељског наслеђа Београда.

Зграда ПРИЗАД-а

Административна зграда Привилегованог извозног акционарског друштва – ПРИЗАД (данас је у њој ТАНЈУГ), Обилићев венац 2, подигнута је на основу конкурса спроведеног 1937. године. Архитекта Богдан Несторовић пројектовао је монументалан објекат, који се својим изузетним карактеристикама сврстава међу антологијске примере касног модернизма у међуратној архитектури Београда.
Конкурс за архитектонско решење расписан је крајем 1937. године, прва награда није додељена, а другу је добио рад Богдана Несторовића. Композицију фасада другонаграђеног рада жири је неповољно оценио, оправдавајући то неприродним склопом вертикалних и хоризонталних маса које је аутор желео да усклади аплицирањем снажних стубова на прочељу и монументалним венцем са фигурама, као карактеристичним детаљем преузетим из фашистичке архитектуре. Разрадом конкурсног пројекта направљене су битне измене. Задржана је основна идеја о распореду маса и монументалној форми, али је волумен конципиран као целина, без јасно наглашене поделе на хоризонтални и вертикални део. Градња објекта је започета средином 1938. године, а завршена је крајем 1939. године.
Композиција фасада заснивала се на разуђености маса и ритмичном низању прозорских трака раздвојених пиластрима. Монументални карактер објекта, осим одабиром белих камених плоча за облогу фасада, требало је да буде остварен и репрезентативним скулптурама на конзолома бочних фасада. Фронтална фасада кренута ка Обилићевом венцу је сведено третирана и просторно акцентована вишим бочним зонама. Фенестрација је спроведена кроз правилан ортогонални систем отвора, са наглашеним танким пиластрима, као јединим елементом декоративне пластике. Портал је конципиран у лучној форми и благо избачен из равни фасаде. Знатно динамичније је изведена фасада из правца улице Царице Милице, која је конципиорана у лучној форми, понављајући систем фенестрације и пиластара као и друга фасада. Централно је позициониран монументални портал изнад кога су изведени вертикално наглашени отвори који се простиру у пет етажа.
Посебна пажња је посвећена и уређењу ентеријера, чијој наглашеној репрезентативности доприноси и употреба природног камена као облоге. Складним односом форме и прочишћених безорнаменталних фасада објекат се издваја као значајно остварење београдског градитељства четврте деценије прошлог века и заузима истакнуто место у стваралачком опусу архитекте Несторовића. Успешно решење смештања на парцели између три улице, које је резултовало засецањем кружне основе објекта, издваја га као значајан урбанистички репер овог дела града.
Зграда ПРИЗАД-а заузима посебно место у оквиру богатог ауторског опуса архитекте Богдана Несторовића и утврђена је за културно добро 1984. године.

ИЗВОЂЕЊЕ РАДОВА НА САНАЦИЈИ И РЕСТАУРАЦИЈИ ФАСАДA ЗГРАДЕ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ СТАНИЦЕ У БЕОГРАДУ

Средином јула месеца 2020. године завршени су радови на рестаурацији фасада и санацији објекта  Железничке станице у Београду, на Савском тргу бр. 2, према пројекту Завода за заштиту споменика културе града Београда,  архитекте Татјане Виденовић. Средства за израду пројектне документације обезбедило је Министарство културе и информисања Републике Србије, а средства за извођење радова обезбедила је Републичка дирекција за имовину Републике Србије. Конзерваторски надзор вршио је Завод за заштиту споменика културе града Београда, архитекта Татјана Виденовић и архитекта др Марина Павловић.

Пројектним задатком обухваћена је рестаурација свих фасадних површина, укључујући кров као пету фасаду и санација перонске надстрешнице, у габариту дворишног тракта.

1

Непосредно након успостављања прве железничке везе у Србији 1884. године подигнута је и зграда главне железничке станице у Београду, према идејном решењу – скици Аустријанца Вилхелма фон Флатиха, а разраду пројекта који је обухватио специфичан архитектонски програм и садржаје прилагођене европским техничким достигнућима, извео је архитекта Драгутин Милутиновић, професор Велике школе и чиновник Министарства грађевина. Једна је од првих железничких станица у Србији чији је програм објединио не само савремене тенденције у функционалној организацији простора  већ и  техничко – технолошка достигнућа тадашњег времена.

Зграда је обликована у духу академизма, разуђене основе, као репрезентативно историјско здање и архитектонско остварење. Као станица чеоног типа, била је изразито урбаног карактера, попут оних у највећим европским градовима, а њеним
обликовањем умногоме је обогаћена архитектура Београда.

2

Прва намера за проширење железничке станице покренута је пред први светски рат, али није реализована. Највећа разарања станица је доживела током савезничког бомбардовања 1944, када је погођен централни део главне путничке зграде.
Приликом реконструкције 1944-45. године проширен је приземни ниво између централног и десног павиљона, на делу објекта ка Савском тргу. Током педесетих година двадесетог века, у време последње реконструкције, уклоњене су бочне куле са фасаде у Карађорђевој улици.

Стање објекта Железничке станице у Београду пре извођења радова било је изузетно девастирано. Изразито јака фреквентност саобраћаја, перманентно дејство атмосферилија, као и запуштеност, односно неодржавање зграде, довели су до свеукупног пропадања објекта. Узроци насталих оштећења базирају се и на чињеници да је зграда подигнута – темељена на мочварном тлу (Бара Венеција) које је у неколико наврата отимано од реке Саве, формирањем насипа и наношењем земљишта.

3

На фасадама зграде Железничке станице употребљни су разнолики материјали. Равне и профилисане зидне површине у завршној обради малтерисане су и бојене, док су соклене површине, чија је рустична обрада утицала на подизање утиска монументалности објекта, изведене од природног (уличне фасаде) и вештачког камена (делимично дворишне фасаде и вестибил чеоног крила).

Фасадне површине које су изведене у продужном малтеру биле су видно оштећене са  појавом мрежасте структуре ситних напрслина на површинском слоју. Љуспање фасадне боје и недостајући малтерски слој указивали су на перманентно дејство атмосферилија, проузроковано оштећеном фасадном и кровном лимаријом. На сокленом делу репрезентативних уличних фасада обрађеном у природном камену, због лоше отпорности на мраз и услед површинског дејства соли, на каменим блоковима су се појавиле многобројене пукотине, које су се временом шириле, док су профилисани камени венци били разграђени на појединим местима до степена непрепознавања основне форме. Недостајући фрагменти венаца и равних површина крпљени су и вештачким каменом непознатог састава. Фасадна декоративна пластика у неким сегментима била је релативно добро очувана.

4

5

6

7

 

9

101213
11

 

 

Двоводна перонска надстрешница од челичних носача, паралено постављена са дворишним крилом и везана за објекат у зони првог спрата употпуњена декоративним елементима у зони капитела и базе стубова, осим што је у појединим деловима била статички небезбедна и оштећена, него је била и девастирана затварањем подгледа надстрешнице и профилисаних челичних елемената пластифицираним летвицама.

Пројектним задатком није предвиђена промена габарита и волумена зграде (враћање кула на фасади из Карађорђеве улице), него рестаурација целокупних фасада објекта, у затеченом стању, са враћањем одлика државности Краљевине Србије у форми декоративних елемената на дворишној и главној фасади.

Пројектним задатком није предвиђена промена габарита и волумена зграде (враћање кула на фасади из Карађорђеве улице), него рестаурација целокупних фасада објекта, у затеченом стању, са враћањем одлика државности Краљевине Србије у форми декоративних елемената на дворишној и главној фасади.

Радови на рестаурацији фасада почели су истраживачким радовима који су требали да дају тачно стање завршног малтерског слоја. Методом утапања мрежице у малтер утврђено је да је на знатној површини малтер доброг квалитета и да је адекватно везан за зидну подлогу. Сходно испитивачким радовима, утврђене су две методе рада и примене материјала. Једна која је обухватала површине које се обијају, а друга оне које се задржавају на објекту. У оба случаја коришћени су компатибилни материјали: силикатни дубински грунт за минералне и акрилне подлоге, кречни малтер са микровлакнима  и микроармирани кречни малтер, а све према упутима и сагласности технолога, који је пропратио сваку фазу рада. У коначној обради преко подлоге за бојење,  силикатног дубинског грунта, нанета је завршна боја на силикатно – силиконској бази микро sisi технологије.

Лабораторијским испитивањем камена утврђено је да је он кречњачког порекла из Топчидерског мајдана. Како исти више није у експлоатацији набављен је нов камен који је по својим карактеристикама највише одговарао постојећем на објекту (Матка – Република Северна Македонија). Камени блокови су сечени машински, а потом је сваки део ручно финално обрађен, при чему је пажња посебно била усмерена на извлачење профилације потпрозорних и венаца у бази сокле. У финалној обради, ради трајности и отпорности, камен је заштићен премазима против атмосферских утицаja. Вештачки камен на дворишној фасади је очишћен од наслага смога и прљавштине, потом рестауриран или је израђен нов ( према постојећем узорку) на местима великих оштећења.

Кровна и фасадна лимарија замењене су у потпуности. Кровна лимарија је искројена и постављена преко замењених прописаних подслојева, док су дрвени елементи заштићени су противпожарним премазима и биоцидом.

Перонска челична надстрешница у дужини габарита дворишне фасаде, статички је санирана и рестаурирана са посебним освртом на богато декорисане коринтске капителе. У коначној обради је бојена бојом за метал, са примењеним свим фазама рада  које претходе овом поступку. Подужна конструкција и попречни носачи су учвршћени и санирани и остали су видни, као и у првобитном решењу. Одводњавање је решено на затечени начин, преко олучних цеви у оквиру гвоздених стубова, до планираног развода.

Столарски елементи на објекту били су мењани у различитим периодима, углавном због дотрајалости, али и према потреби крајњег корисника. Шаренило различито обликоване столарије заменила је унифицирна столарија у пројектованим грађевинским отворима, са побољшаним термичким карактеристикама. Задржана је постојећа профилација и прозорска подела.

Посебна пажња и велики ангажман свих актера на предметним радовима био је на враћању недостајуће скуптуралне композиције у оквиру тимпанона централног ризалита главне фасаде. Према ранијем истраживању Железничке станице у Београду, архитекта Зоран Јаковљевић и археолог Марко Поповић израдили су нацрте грифона који држе картуш са грбом Краљевине Србије. За време извођења радова, исти су модификовани према новопронађеној архивској грађи. Композиција је постављена на сачуваном постољу, уз све претходне провере укључујући димензиону и статичку. Изведена је и додатна веза (ојачање) са фасадним носећим зидом.

Наспрам уличног ризалита са дворишне стране објекта, изнад перонске надстрешнице, урађен је декоративан картуш са грбом Краљевине Србије са бочним гирландама и декоративном плочом са натписом – Београд. За везу са фасадним зидом израђена је, према статичком прорачуну, посебна челична конструкција.

Обе наведене композиције израдио је вајар Милош Комад.

14

15

16 17 18 19

20 21 22 23 24 25

26 27 28 29 30 31 32Паралелно са извођењем архитектонско – грађевиснких радова изведени су и радови на декоративном освељењу зграде железничке станице у Београду, како би се монументалности и репрезентативност објекта истакла и у вечерњим часовима.

Као објекат веома истакнутих архитектонско – урбанистичких и културно – историјских вредност, Железничка станица проглашена је за споменик културе 1981. године, да би две године касније, 1983, била утврђена за културно добро од великог значаја (Одлука о утврђивању, “Сл. гласник СРС“ бр. 28/83)

Палата Пензионог фонда

Палата Пензионог фонда чиновника и служитеља Народне банке краљевине Југославије подигнута је на месту некадашње Урошеве пивнице и Шишкове кафане на Теразијама. Ова зграда је међу старим Београђанима позната као палата „Београд“ због назива биоскопа који је тада функционисао у оквиру палате, а чији простор данас заузима „Позориште на Теразијама“.

Палата је подигнута према пројекту руског архитекте Григорија Самојлова. Године подизања палате, од 1938-1940, припадају времену када је академизам у великој мери уступио место прочишћеном модернизму и када се под утицајем западних центара у Београдској архитектури већ увелико установио ар деко.

На залученој континуалној фасади према Теразијама доследно је спроведена академска, строга хијерархија зона. Фасада је перфорирана мирним и уједначеним ритмом прозорских отвора. Низ локала у приземљу надкривен је јако избаченом и осветљеном надстрешницом. На фасади према Тргу Николе Пашића налази се квадратно поље некада намењено  излагању биоскопског, а данас позоришног репертоара. Фасаде у камену су мирне, прочишћене и модернизоване. Али оно што изненађује јесте главни улаз у биоскоп и ентеријер пространих холова палате. Овде се очитава декоративни, лагани, заводљиви ар деко стил.

Улаз у виду вестибила, у данашње позориште са трга Теразије има наглашену висину. И данас својом обрадом, са мозаички украшеним подом, стакленим витринама за репертоар и декоративним порталом представља јединствено решење у Београду. Портал је украшен  декоративном решетком у комбинацији бронзе и кованог гвожђа, са медаљоном у средини који носи представу нагог пара у игри. Аутор бронзане скулптуре плесног пара, био је руски уметник Владимир Загородњук.

У ентеријеру централни мотив представља хол где се од приземља широким полукружним степеништем силази у сутерен, односно партер биоскопа – позоришта. Хол је засведен куполом на којој је у штуку изведена декоративна рељефна композиција – „Игра у води“.

Горње партије полукружног фоајеа у сутерену, чију таваницу носи пет пари стубова распоређених у полукруг, декорисане су рељефним фризом „Одмор“. Рељефни фриз се понавља у траци огледала изнад улазних врата у салу, чинећи са њим затворен круг.

Ове композиције је, према нацртима самог Самојлова, извео скулптор Ристо Стијовић.

У време подизања палате „Београд“ није била планирана изградња Трга Николе Пашића, већ је на том месту била пробијена Нова улица. Обекат преко пута – зграда Окружног суда бомбардована је за време рата што је отворило могућност за изградњу трга. Тек формирањем трга и изградњом зграде Дома синдиката 1955. године појачан је значај те фасаде пројектоване као споредне. Визуелно, она је добила место нижег бочног крила Дома синдиката учествујући тако у стварању нове композиције јединственог конкавног прочеља.

Палата Пензионог фонда на Теразијама данас се може сматрати најзначајнијим остварењем архитекте Григорија Самојлова у домену профане архитектуре и истовремено једним од најзначајнијих примера београдске архитектуре у годинама пред II светски рат. У обликовном смислу она представља успешан спој различитих стилских тенденција карактеристичних за период у коме је настала.

Објекат је утврђен за културно добро 2007. године.

 

 

 

 

Вила Рајх

Вила Рајх, Сање Живановића бр.2а, подигнута је 1931. године према пројекту истакнутог београдског архитекте Душана Бабића, у духу модерних архитектонских стремљења. Конципирана је као издужени паралелопипед, са две етаже са нивоа улице Сање Живановић и три етаже у дубини парцеле.
Форма куће изведена је одузимањем појединачних волумена из масе паралелопипеда, а граничне линије основне форме паралелопипеда задржане су као стубови и плоча равног крова препуштени слободно, ван масе куће, на ободним ивицама полазне форме. Оваквом манипулацијом геометријске форме, Бабић постиже функционалност и архитектонску архитикулацију објекта. Вештом комбинацијом конструкције масивних зидова и стубова на ободним ивицама, постигнут је ефекат лакоће и динамике. Доследно спровођење принципа отварања великих тераса према башти, у комбинацији са функционалистички примењеним геометријским принципом одузимања масе и увођења стубова, чини ову вилу једним од најистакнутијих примера београдске модерне архитектуре, а у обради пуних зидних маса препознају се уобичајени мотиви ар деко архитектуре архитектонском покрету који се широм Европе одржао све до почетка Другог светског рата.
Наглашеним хоризонталним тракама приземне партије и стубова остварују се светло-тамни контрасти толико типични за ар деко архитектуру, а оно што још чвршће везује Вилу Рајх за ар деко, јесу фигурални рељефи на чистом фасадном платну, бочно од прозора првог спрата уличне фасаде куће, уоквирени опет заједничком траком. Ова врста декоративности среће се често на приватним вилама али и стамбеним зградама које су наши модернисти пројектовали крајем 20-тих и 30-тих година 20. века.
Вила Рајх представља изузетан пример модерног архитектонског размишљања и значајно ауторско остварење Душана Бабића који спада у ред водећих српских архитеката тридесетих година 20. века и утврђена је за културно добро 2013. године.

Зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента

Зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента на углу Булевара деспота Стефана бр. 10, Улица браће Југовића бр. 21 и Скадарске у Београду, саграђена је 1934. године по плановима архитекте Драгише Брашована, једног од најзначајнијих стваралаца у области нашег модерног градитељства. Дела архитекте Драгише Брашована карактеришу оригиналност, ликовну изражајност, унутрашњу динамику и типичну ауторову склоност према детаљу. У време изградње објекта, које истовремено представља и прву функционалистичку фазу уметниковог рада, настаје низ великих стамбених зграда модернистичког стилског израза које су пројектовали активни чланови групе архитеката модерног правца Милан Злоковић, Бранислав Којић и Јан Дубови.
Зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента се сматра најзначајним остварењем архитекте Драгише Брашована из области стамбене архитектуре, који је постао својеврстан образац за грађење стамбеног блока, прилагођеног архитектури Београда. Безорнаментална архитектура зграде оригиналан је пример ауторовог тумачења модерне архитектуре. Објекат је конципиран као монументална колективно – стамбена вишеспратница, која својим изразитим габаритом учествује у формирању три улична фронта.
Маркантни угаони положај објекта истакнут је вишим корпусом и балконима дуж етажа, а приземље и последњи спрат су повучени са фронталне стране. Динамичан однос маса са укомпонованим вертикалним и хоризонталним прозорским тракама и балконима, ритмично се нижу на чеоном платну зграде. Пластичност објекта допуњује завршна кровна тераса са извученим серклажом и стубовима. Окулуси као типичан модернистички ликовни елемент на фасади се налазе у поткровљу, док је на крову као и обично постављен носач за заставу. Зона приземља је изразито пословног садржаја са наглашеним стакленим излозима, чија је завршна стилизација условљена специфичном наменом одређеног пословног простора. Својом целокупним третманом, односима делова и целина, формом као примарним елементом у спољашњем изразу са посебним акцентом на детаљу као препознатљивој ауторској склоности, представља изузетно дело у развоју новије српске архитектуре.
Зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента је утврђена за културно добро 2007. године.