Занатски дом

Подизање зграде Занатског дома, Хиландарска улица бр. 2, по угледу на друге друштвене домове, имало је за циљ да се на једном месту окупе све до тада основане занатске установе. Таква могућност указала се 1914. године, када су различити занатски фондови прикупили средства и започели зидање дома према пројекту архитекте Данила Владисављевића из 1912. године. Рат и неповољни услови одложили су изградњу Занатског дома све до 1931. године, када је пројектовање поверено архитекти Богдану Несторовићу, истакнутом поборнику модернистичке безорнаменталне архитектуре. Зграда је завршена 1. маја 1933. године. Поред просторија које су служиле за смештај различитих занатских удружења и савеза, имала је хотел и биоскопску салу. Од 1947. године у згради се налази Радио Београд.
Објекат је конципиран као угаона грађевина са два бочна крила дуж улица Хиландарске и Светогорске. Однос залученог централног и равних бочних делова потенциран је средишњом двостепеном кулом. Масивност угаоног дела зграде олакшана је колонадом у приземљу и завршном спрату. Над главним улазом налази се скулптура „Ковач“, рад каменоресца Н. Лукачека.
Посебан акценат на фасадама представљају низови ритмично распоређених прозора дуж виших етажа, оригиналних дрвених рамова, профилације и карактеристичне поделе. Пратећи материјализацију и начин стилизације, аутор је истим третманом вешто спојио приземну зону објекта и спратне делове, остварујући јединствен ликовни ефекат у општем сагледавању зграде.
У делу објекта дуж прометне Светогорске улице доминирају велике површине транспарентних тзв. дуплих излога, у чијем делу зиданог парапета су смештене вентилације, као и спорадично постављени улази у локале. Изузев масивних, декоративно обликован дуплих врата помоћних улаза у објекат дуж бочних фасада и раскошног, главног портала на чеоној фасади, која су наменски направљена од метала, аутор је свуда употребио природни материјал – дрво, што представља оригиналну замисао архитекте Богдана Несторовића, која мора бити и очувана. За разлику од овог приземног дела објекта, зона приземља дуж Хиландарске улице је у складу са унутрашњом наменом простора добила другачији изглед, са наглашеним сегментним површинима сачињеним од мат призми.
Као ауторско дело изразитих архитектонско – урбанистичких и културно – историјских вредности, Занатски дом је проглашен за споменик културе 1984. године.

Зграда Генералштаба

Зграда генералштаба у Улици кнеза Милоша бр. 33 у Београду, саграђена је у периоду од 1924. до 1928. године према пројекту архитекте, руског емигранта, Василија Вилхелма Баумгартена. Ова изузетно монументална и декоративна зграда представља један од најбољих примера јавних грађевина подигнутих у Београду између два светска рата у духу акaдемизма. Има чврсто компоноване фасаде истакнуте ритмичким низом стубова са коринтским капителима, удвојених на угаоним ризалитима. Ови стубови заузимају три спратне висине и носе масивни архитрав који тече дуж свих фасада и знатно испада из њихове равни. На угаоним ризалитима изнад архитравног венца постављене су декоративне структуре у пуној пластици које представљају ратнике и сцене из ратничког живота. Групе су по правилу двочлане и представљају: борбу ратника, ратника и рањеника, који убија жену и себе и стрелца и ратника са мачем. Свака је група три пута поновљена, па су скупине од по четири групе постављене над угаоним ризалитима на сва три угла видљивих фасада. Аутор ових скулпрура је архитекта Иван Рик. Добар познавалац античке скулптуре класичног периода, арх Рик је израдио нацрте у којима су тематика, покрет, одећа и оружје тачно и верно интерпретирани. Ове скулптуре се могу сврстати у боља остварења декоративне пластике на фасадама зграда у Београду. На обради богато украшених фасада архитектонским елементима радила је радионица Ивана Ваника и Милана Духача.
Ентеријер Генералштаба је веома богато и са пажњом декорисан. У обради подова, зидова и таваница употребљени су разноврсни материјали и декоративни елементи који углавном воде порекло из епохе антике и ренесансе. Може се рећи да је ентеријер стилски најближи руском ампир стилу, владајућем у уметничким круговима у првој половини 19. века. Иако је зграда пројектована више од сто година касније у обради њеног ентеријера ови утицаји су више него очигледни. Претоставка је да се аутор Василиј Баумгартен инспирисао неком палатом или јавним објектом царске Русије, земље свог порекла.
Улаз, вестибил и свечана сала су најбогатије декорисани. Ценрално степениште у улазу је фланкирано парапетима из којих се уздиже по два удвојена стуба који носе касетирану таваницу. Касете су испуњене цветним розетама. Таваница у подужном ходнику украшена је штуко и сликаном декорацијом са мотивима преузетим из ренесансног декоративног програма, таваница над свечаним двокраким степеништем украшена је медаљонима и орнаментима флоралног порекла.
Централни декоративни мотив улазног дела је монументална композиција улазних врата у свечаној сали. Овај улаз је обрађен двоструким стубовима у чланковито састављеном грубо тесаном камену са тимпаноном над којим је постављена фигурална композиција у високом рељефу, а представља Самсона и лава. Композицију Самсон и лав израдио је Владимир Загородњук, аутор декоративне скулптуре и на многим другим објектима у Београду. Композиција Самсон и лав персонификују снагу и борбу. Свечана сала – „Сала ратника“ има бочно постављене прозоре, међу којима је низ ритмично распоређених стубаца са коринским капителима који носе архитравни венац. Над венцем су постављена ратничка попрсја, нага и у панциру. Таваница свечане сале декорисана је медаљонима са флоралним елементима, слично плафону у вестибилу. Над улазним вратима у свечану салу постављен је картуш са војничким инсигнацијама који носи две женске фигуре. Целокупну унутрашњу декорацију зграде извела је радионица Спасе Петровића. Веома богата декорација и употреба луксузних материјала сведоче о великој пажњи посвећеној обради и уређењу „Сале ратника“ која спада у најлепше изведене сале у Београду свога времена.
Завод за заштиту споменика културе града Београда урадио је пројекат рестаурације фасада, пројекат конзерваторско-рестаураторских радова у ентеријеру Сале ратника, као и конзерваторски надзор током извођења радова 2009. и 2010. године. Због својих историјских и архитектонских вредности зграда Генералштаба проглашена је за културно добро 1984. године.

Родна кућа војводе Степе Степановића

Кумодраж се кроз историјске периоде мењао вековима, насеље је срасло с градом и у потпуности изгубило карактер села. Из периода средине XIX века, нама у наслеђе остала је сеоска кућа у којој се 12. марта 1856. године родио истакнути српски војвода из Првог светског рата Степа Степановић. Према предању породица војводе Степе доселила се у Кумодраж из Херцеговине или Лике, а према другој верзији из Лесковца или Пирота.
Основа куће је правоугаона, димензија 10 x 8 m, са три просторије, „кућом“, собом и собицом. Очувано је аутентично огњиште на коме је стари сач. Са источне стране налази се архитравни трем који захвата половину главне подужне фасаде. Кућа је зидана у дрвеном бондруку са испуном од чатме док су темељи у ломљеном камену. Кровни покривач је, судећи по висини крова, првобитно био покриван шиндром. Прозори су двокрилни, а врата једнокрилна пуна дрвена. Подови су од цигле и дашчани. Кров је четворосливни са конструкцијом од дрвених рогова и греда и покривачем од бибер црепа. По својим основним карактеристикама кућа припада типу старије моравске куће. Лако је препознатљива по трему од правилних дрвених греда (од којих су код моравске куће новијег типа настали моравски луци). Карактеристике моравке су још и четворосливни кров покривен шиндром (цепаним јеловим или храстовим даскама) и дрвени костур објекта по коме овакве куће називају још и бондручарама. Унутрашња организација простора је такође карактеристична, подељена на „кућу“ у којој се налазило огњиште са совром за дневно коришћење и на „собе“ у којима се спавало. Порекло овог типа куће је из Косовског поморавља, одакле се током сеоба проширила крајем XIX века и у околину Београда.
Војводин деда Степан Степановић је као један од највиђенијих људи у Кумодражу војевао уз Карађорђа у I српском устанку против Турака, баш као што је то седамдесетак година касније чинио његов унук и имењак – успешно У I балканском рату, генерал Степа Степановић је био командант Друге савезничке армије с којом је поразио Турке на Црном врху заузевши према плану Криву паланку и Кратово. Највећи успех Друге армије у овом походу ипак је протеривање Турака из Једрена у коме је заробљена готово цела непријатељска армија. Историјске околности нису давале предах Србији. Сарајевски атентат је затекао генерала Степановића на месту заступника начелника штаба Врховне команде српске војске пошто је остарели војвода Радомир Путник био на бањском лечењу. Свестан опасности која се надвила над отаџбином, Степа Степановић је извршио веома успешну мобилизацију и распоређивање трупа за одбрану од изгледног напада, а пошто се војвода Путник вратио у земљу, генерал је поново стао на чело своје Друге. армије. Управо ова армија је имала одлучујући утицај на исход Церске битке којом је почела пропаст Аустроугарске монархије. За личне заслуге у овим тешким временима за Србију, Степа Степановић је унапређен у чин војводе.
Изузетне заслуге војвода Степа је имао и за још један легендарни тријумф српске армије у Колубарској бици, а светску славу је стекао пробојем Солунског фронта када је на Добром пољу и Козјаку 1918. пробио бугарске линије. Непуна два месеца од почетка пробоја Солунског фронта, српска Друга армија умарширала је у ослобођено Сарајево чиме је практично затворен круг војводине војне каријере који се отворио управо у престоници Босне и Херцеговине на Видовдан четири године раније. У Сарајeву је војвода провео последњу годину своје активне војне службе као командант сарајевске војне области. Степа Степановић је преминуо 27. априла 1929. године и сахрањен је у породичној гробници у Чачку. Због својих етнографских карактеристика и историјског значајa кућа у којој се родио један од највећих војсковођа модерног доба, проглашена је за културно добро од великог значаја. Tоком 2013. године у Заводу за заштиту споменика културе града Београда је израђен пројекат санације.

Спиртина кућа

Кућа у Главној улици у Земуну број 9 је подигнута средином XIX века, 1855. године, за богату и утицајну земунску трговачку породицу Спирта. Аутор пројекта био је Хајнрих Фрајхер фон Ферстл (Heinrih Freiher von Ferstel, 1828-1883), а по наруџбини Димитрија Спирте. Обликована је у духу романтизма у стилу псеудоготике. Једна је од првих високопартерних породичних кућа Старог језгра Земуна. Саграђена је у време када се Земун нагло развио у трговачку варош и када је Главна улица добила низ грађанских кућа.
Грађена је опеком у малтеру, а својом грађевинском линијом документује стару регулацију формирану у 18. веку. Архитектонским одликама издваја се од земунских кућа, чиме сведочи о посебном социјалном положају и укусу некадашњих власника. Главни део зграде висином достиже суседне једноспратне куће. Тротрактног је типа, са бочним крилом у дворишту и асиметрично постављеним колским улазом. Главна фасада компонована је у шеми непарних бројева, карактеристичној за период романтизма. Декоративна плитка пластика води порекло из готике и по својог декоративној обради Спиртина кућа представља ретко сачувани репрезент своје епохе.
Има богато опремљен ентеријер карактеристичан за богате грађанске куће. Посебно се издвајају луксузне тапете, стилски плафони, керамичке пећи, камини и раскошан стилски интарзирани паркет. У кући је сачуван покретни мобилијар, слике, украсни предмети који додатно доприносе споменичкој вредности објекта.
Након Првог светског рата у кући се налазила школа за ученике оштећеног вида од 1919. до 1920. године. Након тога у кући је једно време био смештен хотел „Гарни“. Од 1971. у кући се налази стална поставка Завичајног музеја Земуна која приказује прошлост Земуна од времена његовог настанка до 1945. Музеј је затворен за посетиоце од 2002. године. У току су завршни радови на реконструкцији, као и сталној поставци, те ће наког осамнаест година Завичаjни музеј Земуна ускоро бити поново отворен за јавност.
Објекат је проглашен за споменик културе 1965. године. Налази се у оквиру просторно културно-историјске целине „Старо језгро Земуна“ која је утврђена за културно добро од великог значаја за Републику Србију.

Београдска задруга

Палата Београдске задруге налази се на Савској падини, на углу улица Травничке, Карађорђеве и Херцеговачке у Београду, и данас представља део последњег низа репрезентативних објеката који су на овом простору грађени у близини реке. Некада, у XIX веку, овде се налазио тзв. Мали пијац, на којем су се окупљали трговци са свих страна, док је даље према Сави било мочварно тло, тзв. Циганска бара, касније названа Бара Венеција.

Београдска задруга за међусобно помагање и штедњу основана је 1882. године на иницијативу групе утицајних београдских трговаца. Задруга је требало да помаже средњи сталеж, нарочито занатлије и мале трговце, у време кад су београдски зеленаши наплаћивали до 50 одсто камате на своје позајмице. Отпочела је грађење своје зграде у пролеће 1905. године, а завршила 1907. према пројекту тада водећих београдских архитеката, професора универзитета Андре Стевановића и Николе Несторовића. Друштвени положај Београдске задруге одредио је репрезентативност и монументалност као једини могући архитектонски концепт. Грађена је тада најмодернијим грађевинским поступком, употребом армираног бетона, први пут у Београду, и обрадом фасаде у вештачком камену. Средишња, централна партија објекта оријентисана је према Карађорђевој улици и наглашена великом сложеном куполом. У предњем делу се, према улици, препознају две етаже – улазни део и свечана сала. У средини је вестибил, који се протеже кроз обе етаже, а једноетажна шалтер сала је у задњем делу. Оба бочна крила имају приземље и два спрата. У приземљима бочних крила некада су били дућани, а на спратовима административне и управне канцеларије Београдске задруге, и то у једном крилу банкарског, а у другом осигуравајућег одељења.

Испред централне куполе, а изнад главног венца фасаде, налази се фигурална група Жена са четири детета, у оквиру које крунисана женска фигура штити дечје фигуре комадом платна, гранчицом, књигом и снопом жита. У нишама на бочним ризалитима главне фасаде постављене су фигуре Жена са кошницом и Мушкарац са свитком. Бројни рељефи у виду женских маски налазе се на врховима лезена, изнад прозора првог спрата и у висини прозора приземља на бочним фасадама, док је над улазом постављена маска Меркура. Ентеријер зграде је један од најлепших у београдској архитектури. На почетку мермерног степеништа у главном холу постављене су две пандан фигуре младе жене у виду канделабра, док се изнад галерије у главном холу налази Афродита са два амора. Украсе на фасадама и унутрашње декоратерске и штукатурске радове на зидовима и таваници извео је и израдио Фрања Валдман, грађевински ликорезац, декоративне сликарске радове главног улаза Бора Ковачевић и Андреја Доменико, док је сликарије на стаклу извео Р. Марковић. Београдска задруга се уселила у зграду непосредно по завршетку радова 1907. године и у њој је била смештена све до 1944. године, то јест до свог укидања. Касније је корисник зграде постао Геолошкогеофизички завод „Јован Жујовић“.

Током свог постојања зграда је више пута адаптирана. Најзначајније измене у њеној грађевинско-архитектонској структури настале су 1956–1957. и 1958–1959. године. Тих година је Геолошкогеофизички завод реконструисао поткровље над оба крила према Травничкој и Херцеговачкој улици, а потом надзидао три спрата на средишњем крилу у дворишту око некадашње шалтер сале. Овим интервенцијама измењен је општи изглед зграде тиме што су на крилима одстрањена кубета, атике су постале спратови, зазидани су отвори у приземљу, који су од улазних врата у локале постали прозори канцеларија, и осиромашено је кубе главне фасаде, с којег је уклоњено круниште, као и сама фасада, с које је склоњен сат. Последња реконструкција ове београдске палате извршена је 2014. године. У овим радовима бочна кубета нису враћена, као ни круниште централне куполе, али је рестаурацијом фасаде у већој мери враћен њен стари сјај.

Због својих архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности Београдска задруга проглашена је за споменик културе – културно добро од великог значаја

Грађанске куће у Кнез Михаиловој улици,

Занимљиву архитектонско-просторну појаву чини блок грађанских кућа Кнез Михаилова 46, 48 и 50, настао седамдесетих година ХIX века подизањем спојених зграда јединственог садржаја, намене и стилске обраде. Ове зграде представљају прво језгро новопројектоване Улице кнеза Михаила, непосредно по усвајању првог модерног урбанистичког плана Емилијана Јосимовића из 1867. године, у исто време и први материјализовани резултат плански спроведене регуилације старе вароши након одвајања од турске управе и оријенталне организације живота. Подизањем овог блока грађанских кућа означава се почетак прекида са традиционалном балканском архитектуром. Ове три зграде, с обзиром да су настале у исто време, репрезентују истоветне историјске, архитектонске и урбанистичке вредности.

Све три зграде имају јединствену обраду, изведену на стилском прелазу од романтизма ка ренесансним формама, подигнуте су у низу, са главним деловима према улици и крилима у дворишту, имају исти број етажа, изграђене су истим грађевинским поступцима и материјалима, истих су намена и садржаја: стамбено-пословне куће. Пластична декорација, поред улоге украса, има функцију одвајања или наглашавања фасада, док их венцима и фризовима спаја. Овај тип биће касније узор изградњи истих или сличних зграда у архитектонској делатности у Београду.

Кућа у Кнез Михаиловој 46 је саграђена 1869. године као стамбена кућа (спрат) са трговачким радњама (приземље) за београдског трговца Вељка Савића. Са суседном зградом број 48, једна је од првих које су изграђене у Кнез Михаиловој улици одмах по усвајању првог регулационог плана 1867. Првобитни изглед зграде претрпео је извесне измене, поправкама и доградњом које су почеле 1912. године у дворишном делу, на фасадама и у међуспратној конструкцији (архитекта Д. Владисављевић). Рестаурацијом 1977. године у знатној мери је враћен некадашњи изглед фасаде.

Крстина механа, Кнез Михаилова 48, изграђена је 1869. године, одмах по регулацији Кнез Михаилове улице, као административно-трговачка зграда у којој су браћа Крстић, њени власници, отворили гостионицу и хотел. Ову репрезентативну једноспратницу, обликовану елементима романтизма и академизма, без обзира на утицај Европе, власници су ипак називали Крстина механа. С обзиром да је хотел поседовао велику салу на првом спрату у њој су се, до изградње Народне скупштине 1882. године у Улици Народног фронта, одржавале скупштинске седнице. Ова сала и данас постоји у левом крилу спрата, а лучно засведеним прозорима издвојена је и на спољној фасади зграде. Године 1921. почето је надзиђивање спрата према плану архитекте Данила Владисављевића. До 1926. године задржала је аутентичан изглед репрезентативне фасаде према Кнез Михаиловој улици, а у току исте године, по пројекту архитекте Милана Секулића извршена је промена отвора у приземљу. Каснијом реконструкцијом враћен је првобитни изглед фасаде према Кнез Михаиловој улици.

 

Кућа Хрисанде Кумануди, Кнез Михаилова 50, изграђена је 1870/71. године, као угаона репрезентативна грађанска зграда и имала је двојаку намену: стамбене просторије на спрату, пословне и трговачке у приземљу. Зграда је до краја XIX века задржала свој првобитни изглед, а од краја века почеле су преправке на рачун интегралног изгледа. У згради је једно време била смештена Француско-српска банка, затим белгијски и енглески конзулат. Преласком у власништво породице Кики кућа је завештана Београдској трговачкој омладини. Тада су предузете измене целокупне фасаде у приземљу. Последњом реконструкцијом изведеном 1975-1977. године враћен је првобитни изглед фасаде. Декоративни радови су оригинални, само су променом структуре материјала добили нову пресвлаку, а тиме донекле, јасноћу и пластичност.

Грађанске куће су утврђене за културно добро 1966. године.

Завод добио на поклон Породичну библиотеку Владимира и Вукосаве Бргуљан

Данас, 12. јуна 2020. године, је између госпође Вукосаве Бргуљан и Завода за заштиту споменика културе града Београда потписан Уговор о поклону Породичне библиотеке Владимира и Вукосаве Бргуљан.

12.06.4

Владимир Бргуљан је био дипломирани правник, стручњак у области правне заштите споменика културе, који је у Завод за заштиту споменика културе града Београда дошао на место секретара годину дана по његовом оснивању, априла 1961. године. Аутор је бројних публикација из области правне заштите културних добара, као што су „Међународни систем заштите културних и природних добара“, „Систем заштите споменика културе у СР Србији“, али и збирки песама „Заборављена лука“ и др. Госпођа Вукосава Бргуљан, дипломирани филолог, након повратка са специјализације из Париза, радила је као секретар за Заштиту споменика културе Црне Горе на Цетињу, потом као директор и главни уредник Стручне књиге, а затим је до пензионисања радила као руководилац издавачког сектора Народне библиотеке Србије.

12.06.5

Породична библиотека Владимира и Вукосаве Бргуљан састоји се из значајних, у неким случајевима и ретких, публикација из разних области – правних наука, области споменичког права и заштите споменика културе, како код нас, тако и у свету, историје уметности, историје, филозофије, публикација везаних за подручје Боке Которске, речника, енциклопедија као и белетристике. Библиотеци су прикључене и две копије фресака из манастира Сопоћани, рад Зденке Живковић, као и захвалнице, повеље, плакете и медаље.

12.06.3

12.06.2

12.06.1

Књиге су сложене у одвојени део библиотеке Завода, водећи рачуна о тематским и другим условима чувања. С обзиром на своје богатство и разноврсност, нема сумње да ће библиотека породице Бргуљан послужити како стручњацима запосленим у Заводу, тако и осталим научним радницима.

Свечано представљен јавности обновљени Споменик кнезу Михаилу

knezM1

Јуче је свечано представљен јавности обновљени Споменик кнезу Михаилу. Завод за заштиту споменика културе града Београда је вршио конзерваторски надзор над радовима на чишћењу, рестаурацији и санацији Споменика. Сами радови су спроведени у две фазе, због ванредне ситуације.

KnezM2

У првој фази која је трајала од 02.03. до 23.03.2020, изведено је чишћење, односно отпрашивање споменика, прање деминерализованом водом и чишћење благим раствором сапуна. У периоду прекида радова, када је било и неповољних временских услова, вршен је обилазак Споменика, обављен је излазак статичара на терен и додатно прање деминерализованом водом.

KnezM3

Друга фаза настављена је 13.04.2020, када се приступило радовима на рестаурацији, који су комплексни, са великим бројем различитих захвата. Деликатност и сложеност ових радова изискивала је највише времена за извођење, нарочито узимајући у обзир константно праћење промена које се дешавају при раду. То се конкретно односи на све позиције предвиђене рестаураторским радовима, од уклањања црних кора и непостојане зелене патине, преко заваривања оштећења до ретуша црне и зелене патине.
Историјска, природно стечена зелена патина Споменика кнезу Михаилу која га чини аутентичним и део је његове споменичке вредности, сачувана је у максималној мери. У ликовном смислу, на површинама где је зелена патина формирана неправилно и где присуство пренаглашене зелене патине (трагови цурења) поништава анатомску логику, враћена је црна патина са меким прелазима до зелене.

KnezM5

Пројекат је финансирао Град Београд, а носилац је била Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда.

KnezM6 KnezM7 KnezM8

Споменик кнезу Михаилу, подигнут 1882. године, дело фирентинског вајара Енрика Пација, први je јавни фигурални споменик и једини коњанички споменик подигнут у Београду. Утврђен је за утврђен је за културно добро од великог значаја (Одлука о утврђивању, Сл. гласник СРС, бр. 14/79).

Доносимо вам фотографије након радова и пре радова. Како вам се чини?

Споменик кнезу Михаилу

На Тргу Републике у Београду, 1882. године подигнут је први јавни монументални споменик са представом коњаничке фигуре владара у српској средини, посвећен кнезу Михиалу. Аутор споменика је италијански скулптор Енрико Паци, а рељефи на споменику рађени су према цртежима архитекте Константина Јовановића.
Споменик кнезу Михаилу подигнут је у непосредној близини Народног позоришта, које је саграђено 1869. године на месту некадашње Стамбол капије и тада је представљало прво модерно српско позориште и најмонументалније здање престонице. Након убиства кнеза Михаила у Кошутњаку, 29. маја 1868, а после више полемика и конкурса одлучено је да се подигне споменик, који би био постављен на тргу испред Народног позоришта. Поводом ове одлуке објављен је међународни конкурс 1873. године. Тада је пристигло 17 радова, углавном страних уметника, међу којима је био и пројекат сликара Стеве Тодоровића. Међутим, првонаграђени рад бечког скулптора Винченца Пилца није остварен због снажних критика које је упутила српска стручна јавност, посебно Михаило Валтровић. Ново решење кнежевог споменика је поверено истакнутом фирентинском мајстору Енрику Пацију, представнику веризма. Пацијев предлог је био новина у српској средини јер је представљао владара на коњу.

Рад на споменику започет је 1874, а настављен 1878. године, када Србија стиче државну независност, те је и подизање оваквог споменика победи и ослобођењу поново постало актуелно. Коњаничка статуа у Београду рађена је у духу класичних италијанских представа владара на коњу које су имале узор у античкој уметности. Свечано откривање споменика уприличено је 6. (19.) децембра 1882. године, на Светог Николу, крсну славу Обреновића. Догађај је замишљен као велики ефемерни спектакл поводом проглашења Краљевине Србије.
Споменик кнезу Михаилу је представљао велики стваралачки изазов и идеолошко-политички подухват.

Изведен је у бронзи и састоји се из три дела: постамента, пиједестала и коњаничке статуе. Посвећен је ослобођењу Србије од вишевековног турског ропства, о чему највише говори кнежева десна рука подигнута и уперена према још неослобођеним градовима Србије. Пиједестал је овалног типа са рељефним фризом. Представе предњег и задњег фриза су преузете из круга династичке митологије. На задњој северној страни је сцена Српски гуслар, На предњој јужној страни налази се представа Књаз Милош на Такову, a два бочна рељефа приказују Народну депутацију пред књазом Михаилом, и Србе како полажу заклетву над гробом књаза Михаила. У средини сцене је антички саркофаг с натписом на француском језику „Michel III prince de Serbie“. На чеоној јужној страни постамента је грб Обреновића, а на бочним странама су по три велика бронзана фестона на којима су позлаћеним словима исписани називи градова, ослобођених 1867: Београд, Смедерево, Кладово, Соко, Ужице и Шабац. На задњој, северној страни исписан је текст: „Књазу Михаилу М. Обреновићу III. благородна Србија“. Споменик кнезу Михаилу утврђен је за културно добро од великог значаја (Одлука о утврђивању, Сл. гласник СРС, бр. 14/79).

Journal Heritage


The journal Heritageis the brainchild of the Cultural Heritage Preservation Institute of Belgrade. It publishes and makes available to the specialist and general public the results of research into, and evaluation and conservation of structures with cultural and historical significance. It aims to promote cultural heritage, bolstering the Institute’s efforts to preserve and present it. The journal columns titled Monumental Heritage, Conservationist Approach, Lost Legacy, Critical Eyeand Reviews feature historical, archaeological, art-historical, architectural and other types of research, as well as evaluations of cultural heritage.

The first issue of the journal was published in 1997, followed by a total of eighteen further issues. The editor-in-chief is Dr Marina Pavlović, who has a PhD in art history and a BA in Architectural Engineering – Conservation. The following experts sit on its editorial board: Dr Aleksandar Kadijević, Dr Nađa Kurtović Folić, Dr Marina Nešković, Dr Igor Borozan, Dr Vesna Bikić, Saša Mihajlov, Vera Pavlović Lončarski, and Nada Živković, supported by Bojana Ibrajter Gazibara and Ana Sibinović assecretaries.

 

The Rulebook on the Publication of the Heritagejournalby the Cultural Heritage Preservation Institute of Belgrade was adopted, regulating the publication procedure for the journal;the reviewing process; evaluating and selecting submissions; the invalid submission procedure – submission correction and retraction; author responsibility; the price and distribution of the journal; the financing, editing and printing of the journal; and other issues that may arise in the journal publication process.

 

упутство ауторима

изјава о ауторству

правилник о издавању часописа „Наслеђе“

еISSN 2560-3264