Обавештење за странке

Обавештавамо странке да сва акта издата од стране Завода за заштиту споменика културе града Београда чије је важење истекло у периоду трајања ванредног стања, од 17. марта до 07. маја 2020. године, да уколико захтев за продужење важења поднесу у наредних 30 дана, закључно са 08. јуном 2020. године, сматраће се да су поднета у законском року и биће им издат акт о продужењу важења акта (услови за предузимање мера техничке заштите, сагласност на пројекат и документацију и друго).

Завод за заштиту споменика културе града Београда (рад са странкама)

Завод за заштиту споменика културе града Београда почеће непосредан рад са странкама од понедељка 18. маја 2020. године и то сваког радног дана у периоду од 8:30 до 14:30 часова. Имајући у виду да су на снази ванредне мере у циљу спречавања ширења епидемије вируса COVID-19 рад са странкама ће се одвијати уз примену свих прописаних мера заштите: држање одстојања и уз употребу заштитне опреме – маске, рукавице, коришћење дезобаријере и дезинфекционих средстава. У писарници, осим једног запосленог Завода за заштиту споменика културе града Београда, моћиће да борави само једна странка, док ће остале сачекати свој ред испред објекта.

Своје захтеве, као и до сада, можете слати и поштом и електронском поштом на имејл zzzskgb@beotel.rsи zavod@beogradskonasledje.rs

Синагога „Сукат Шалом”

Историја насељавања и живота Јевреја Ашкеназа на простору града Београда започиње још током XVIII века, али њихов број знатно се увећава средином XIX и у првој половини XX века. Године 1869. првог октобра, основана је и засебна Ашкенаска општина у Београду. Доносе се и „Правила верозаконог скупа ашкенаских Јевреја“. У почетку је коришћена закупљена зграда у Космајској улици (данашња Улица маршала Бирјузова) за верске, управне, културне и сличне потребе општине. Изградња Синагоге почиње тек након рата, свечаним полагањем камена темељца 15. јуна 1924. године. Током периода од 1924-1926. године завршена је зграда Синагоге према пројекту архитекте Фрање Урбана, уз учешће Милана Шланга. Године 1929. изведени су накнадни радови на измени ентеријера према пројекту архитекте Милутина Јовановића. Објекат је до 1941. године служио као зграда Српско-Јеврејске црквене општине ашкенаског обреда. Током нацистичке окупације Београда, 1941-1944. године њена аутентична функција деградирана је претварањем у јавну кућу, да би након рата била враћена у функцију синагоге намењене обема верским конгрегацијама београдских Јевреја.

Зграда Синагоге конципирана је у духу архитектуре академизма, с преовлађујућим елементима неоренесансе. У елевацији се састоји од сутерена, приземља, галерије приземља и првог и другог спрата. Унутрашњост је решена вишенаменски, као простор за разноврсне активности јеврејске заједнице: верске, културне, просветне, канцеларијске и стамбене. Оваква вишенаменска концепција објекта заснована је на верском и друштвеном контексту синагоге која треба да обједини три основне функције: место религијске службе јеврејске конгрегације, место намењено едукацији и састанцима јеврејске заједнице. У сутерену је смештена кошер кухиња с трпезаријом, и помоћнемпросторије. Централни простор приземља с галеријом је у симболичном и верскомн начају примаран, као место намењено, верском обреду. Бочно, одвојене зидом од верског простора, налазе се канцеларије, учионица и сала за седнице. На првом и другом спрату распоређене су стамбене просторије. Молитвени простор подељен је са два низа стубова који носе опходну галерију.

Фронтална фасада конципирана је складно и симетрично, а декоративни акценат дат је на забату крова где је у окулусу смештен Давидов штит – шестокрака звезда. Централни део фасаде заузимају четири издужена и полукружно завршена прозора, који се простиру у зони приземља и галерије. Зона првог спрата од ниже зоне раздвојена плитким и једноставним подеоним венцем. Фасада ове зоне је повучена у односу на раван фасаде нижих зона тако да образује терасу уоквирену балустрадом. У равни фасаде ове зоне распоређен је правилно ритмован низ од четири полукружно завршена отвора. По аутентичном плану из 1923. године између ових отвора осмишљени су декоративни медаљони. Други спрат решен је најједноставније, са осам полукружно завршених прозора и одвојен је од првог спрата декоративним подеоним венцем. Поред наведених архитектонских елемената, који фронталној фасади дају утисак уравнотежене хоризонталности, вертикализам је акцентован бочним плитким ризалитима, завршеним у зони првог спрата у виду кулица олакшаних лучним отворима на три стране. Ове кулице носе јасну асоцијацију на фортификацијски облик и карактер првобитног Соломоновог храма. Такође оне представљају чест мотив синагогалне архитектуре који симболизује Jahin и Boaz, стубове Соломоновог храма. Крајњи акценат вертикалности дат је троугаоним забатом изнад другог спрата. Целокупном утиску свечаног и церемонијалног карактера Синагоге доприноси и широко трокрако приступно степениште у зони сутерена и приземља, украшено једноставном балустрадом са два канделабра.

Молитвена сала намењена верском ритуалу уједно је централни и суштински део синагоге. Хехала синагоге Сукат Шалом је лонгитудиналног облика и смештена је у нивоу приземља и галерије. Оријентисана је правцем исток–запад и подељена са два низа осмостраних слободних стубова с декоративним капителима. Ови стубови, који имају уједно естетску, симболичну и конструктивну функцију носе опходну галерију. Таваница је касетирана и декорисана флоралном бордуром. Најсветији и уједно најдекоративније изведен део је арон хакодеш смештен на источном зиду храма. У њему су смештени свици светих књига ашкенаских и сефардских тора и Библија Старог завета.

Синагога Сукат Шалом представља важно културно–историјско сведочанство живота јеврејске заједнице у Београду и Србији и утврђена је за културно добро 2013. године.

Црква Св. Антуна Падованског

На једном од ободних врачарских брежуљака према Звездари, у близини Црвеног крста, између улица Брегалничке и Поп Стојанове, уздиже се црква необична у Београду. Посвећена је Светом Антуну Падованском, a изграђена je између 1929. и 1932. године у спомен 700 година од упокојења. Следбеник Светог Фрање Асишког и велики проповедник, један од најпоштованијих западнохришћанских светитеља, пореклом из Лисабона, где је живео крајем 12. и у првој половини 13. века, почива у италијанском граду Падови. Пројекат ове београдске цркве израдио је истакнути словеначки и средњоевропски архитекта краја 19. и прве половине 20. века Јосип Плечник (1872–1957), ученик чувеног бечког архитекте Ота Вагнера, касније професор архитектуре на Универзитету у Прагу.

Ова монументална кружна грађевина (ротонда), импресивна по димензијама и форми, централним планом основе и бојом, односно материјализацијом – облогом од опеке – представља повратак на античке узоре, почетке хришћанства, на обрасце ранохришћанске и рановизантијске сакралне архитектуре. У облик основе – уз велику кружну форму прислоњен је мањи круг – унето је и симболично ишчитавање и повезивање са иконографским представљањем патрона храма који држи малог Христа. Трем са дрвеном надстрешницом носе по три пара витких стубова, као и стубаца квадратног пресека. Стубови се настављају и у предворју (нартексу), фланкираном мањим правоугаоним капелама. Главни простор је кружни и цилиндричан, са бочним конхама које су намењене посебним мањим олтарима и исповедаоници. Распоређене су по три конхе са северне и јужне стране, док је насупрот улаза, у апсиди, главни олтар тј. дубоки презвитеријум, под којим је крипта. Облик ротонде је наглашен и посебно постављеним подним плочама од мермера различите боје. Због велике висине цркве формиране су три галерије. Над улазом је прва мања галерија са оргуљама, друга потковичаста простире се до олтара, док је горња галерија опходна (деамбулаторијум), протеже се целим обимом ротонде и омогућава највећи продор природног светла. Изнад улаза је већи окулус у нивоу прве галерије. Ниша у нивоу друге галерије предвиђена је за још нереализовану скулптуру Светог Антуна.

Унутрашњост цркве је до Другог светског рата била делимично опремљена олтарима и црквеним мобилијаром, постепено je довршавана и касније, а монументални торањ звоника висине 52 м и пречника 9 м изграђен је 1962. године према нешто измењеним пројектима архитекте Плечника, а по упутствима његовог ученика Јанеза Валентинчича. Поред звоника, он је израдио и нацрте за улазни трем, камени под у презвитериону, клупе, оргуље и лустере. На изради ентеријера учествовали су словеначки уметници: каменоресци, ливци и столари, од којих се посебно издваја скулптор Божо Пенгов. Главни олтар Светог Антуна је у апсиди, са бронзаном скулптуром патрона храма који држи малог Исуса Христа, рад Ивана Мештровића, постављен 1935. године. Олтар Срца Исусовог и Госпин олтар (Маријине Благовести) постављени су у северној и јужној конхи гледано од главног олтара, а надаље и олтари Светог Јосипа и Светог Фрање Асишког, као и недовршен олтар Христовог страдања. У дворишту ка Брегалничкој улици налази се двоспратни објекат с необарокним забатом, у којем је мала скулптура Светог Антуна сa малим Христом, који има намену жупног двора и самостана, где борави управитељ самостана гвардијан.

Црква Светог Антуна Падованског једино је, јединствено и оригинално ауторско остварење словеначког архитекте Плечника у Београду, припада групи његових најзначајнијих сакралних дела. Ретка је по типу централне грађевине међу осталим црквама овог католичког реда, претежно базиликалних простора. Уклапа се по својој модерности у београдску архитектуру између два светска рата. По јединствености и оригиналности дизајна, ова црква превазилази оквире средњоевропске сакралне архитектуре. У храму се поред служби одржавају и концерти духовне музике. Као јединствено дело посебних и ретких архитектонских вредности, утврђена је за културно добро 2010. године.

др Марина Павловић

Aрхитекта виши конзерватор, помоћник директора

Образовање:дипломирала на Архитектонском факултету Универзитета у Београду и докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Београду на Одељењу историје уметности.
marina.pavlovic@beogradskonasledje.rs

Радно искуство:

  • Од 2002. до 2007. године запослена у Заводу за заштиту споменика културе града Београда. Као архитекта конзерватор у овој институцији је израдила велики број конзерваторско рестаураторских пројеката у оквиру заштићене целине Београдска тврђава. Руководила истраживачким пројектима и водила конзерваторски и стручни надзор.
  • У периоду од 2008. до 2012. као суоснивач и сувласник Студија за истраживање, конзервацију и рестаурацију архитектонског наслеђа ReArch, израђује рестаураторско конзерваторске пројекте, пројекте постојећег стања као и студије за споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију.
  • Од 2009. до 2011. године ангажована као сарадник предавач на Факултету за грађевински менаџмент, Универзитета Унион у Београду на предметима: Историја архитектуре Старог века и Историја архитектуре Новог века.
  • Током 2017-2018. године запослена на Факултету Херитологија Алфа БК Универзитета у Београду у статусу доцента.
  • У циљу општег усавршавања из области очувања културног наслеђа током 2012/2013 у Централном институту за конзервацију прошла је обуку и стекла интернационалну диплому Менаџера за управљање музејским збиркама(Collection manager certificat). Поред практичног рада објавила je већи број научних радова у зборницима и часописима и учествовала на домаћим и међународним научним скуповима.Аутор је монографије „Никола Несторовић“ чије публиковање је суфинансирало Министарство културе и Инжењерска комора 2017. године, за коју је 2018. године добила Годишњу награду Друштва конзерватора Србије.
  • Аутор је изложбе Завода за заштиту споменика културе града Београда „Никола Несторовић – дух једне епохе“ одржане у галерији УЛУС-а 2019. године.
  • Уредник је часописа „Наслеђе“ и члан редакције Гласника Друштва конзерватора Србије.

Референце

Истраживачки пројекти:

  • Програм истраживачких радова на Зиндан капији Београдске тврђаве 2004
  • Програм наставка истраживачких радова на Зиндан капији Београдске тврђаве 2006
  • Програм истраживачких радова на Бастиону II 2005
  • Програм истраживачких радова на пролому Југоисточног‐Корнаровог бедема Београдске тврђаве 2007

Пројекти (Као одговорни пројектант, пројектант, коаутор):

  • Пројекат заштите, презентације и ревитализације Сектора Југоисточног бедема Горњег града Београдске тврђаве са уређењем ентеријера у циљу формирања визиторског центра комплекс Сахат и Барокне капије (2015-19)
  • Пројекат рестаурације фасада зграде Народног музеја у Београду (2012)
  • Пројекат постојећег стања сеоских кућа и амбара у селима у Војводини са планом демонтаже ради дислокације(2012)
  • Техничкa документацијa за пројекат рестаурације тврђаве Рам, Рам село (2011)
  • Студијa скулптура и епиграфских споменика на Београдској тврђави(2011)
  • Пројекат санације и реконструкције Јужне капије, Горњи град Београдске тврђаве(2011)
  • Пројекат санације Чесме лавић са Малим степеништем (2011)
  • Пројекат рестаурације и ревитализације комплекса Сахат капије и Барокне капије, Горњи град Београдске тврђаве Сектор 1 и 2 (2010)
  • Елаборат историјске анализе и пројекат постојећег стања зграде касарне и жандармеријске станице у Дворском комплексу Карађорђевића на Дедињу (2010)
  • Израда техничке документације за пројекат рестаурације куле манастира Бања прибојска (2010)
  • Пројекат рестаурације и ревитализације Југоисточног фронта, Горњег града Београдске тврђаве, Пројекат рестаурације, конзервације и ревитализације Сале I и II и обнова приступног ходника Великог барутног магацина (2009)
  • Студија доступности Београдске тврђаве – проблеми и препоруке (2009)
  • Техничка документација за пројекат конзервације, рестаурације и ревитализације Куле Небојше на Београдској тврђави и Техничку документацију за пројекат рестаурације комплекса Водене капије 2 на Београдској тврђави (2009)
  • Већи број истраживања и техничке документације за палате у Перасту, Котору и Херцег Новом у Црној Гори (2009-10)
  • Главни пројекат прве фазе радова на комплексу Зиндан капије (2006)
  • Главни пројекат рестаурације вратница на Сахат капији (2006)
  • Главни пројекат рестаурације вратница на Зиндан капији (2006)
  • Главни пројекат рестаурације вратница на Краљ капији (2006)
  • Главни пројекат стазе и степеништа код цркве Св. Петке (2006)
  • Главни пројекат стазе у Доњем граду Београдске тврђаве (2006)
  • Главни пројекат рестаурације Краљ капије фаза 1 (2007)
  • Главни пројекат рестаурације топарница на Бастиону I источног фронта.(2006)
  • Главни пројекат рестаурације топарница на Бастиону II југоисточног фронта са куртином 6. (2006)
  • Главни пројекат рестаурације Контраескарпе Бастиона I југоисточног фронта. (2007)
  • Главни пројекат заштите од влаге Унутрашње Стамбол капије (2003).
  • Главни пројекат заштите од влаге Сахат капије (2003).
  • Пројекат изведеног стања фасаде Унутрашње Стамбол капије (2003).

 

Стручни и конзерваторски надзор над радовима на:

  • Великом степенишном силазу, Београдска тврђава (2005)
  • Пешачкој стази у Доњем граду, Београдска тврђава (2006)
  • Пешачкој стази код цркве Св. Петке, Београдска тврђава (2006)
  • Вратницама на Краљ капији,Београдска тврђава (2006)
  • Вратницама на Сахат капији,Београдска тврђава (2006)
  • Првој фази рестаураторских радова на Зиндан капији, Београдска тврђава (2006)
  • Контраескарпи Североисточног бедема, Београдска тврђава (2007)

 

Библиографија

  • Каталог изложбе „Никола Несторовић – портрет једне епохе“, Завод за заштиту споменика културе града Београда (Београд: 2019).
  • „Симболика наратива профане архитектуре Немачког Београда“ Тематски зборник Барокни Београд преображаји 1717-1739, ед. Бикић Весна, Археолошки Институт (Београд: 2019) 130-147
  • Никола Несторовић, (Београд: Orion Art, 2017).
  • „Нови универзитетски центар међуратног Београда“, КУЛТУРА, бр. 154, (Београд: Завод за проучавање културног развитка, 2017), 93-108.
  • „Културни туризам ‒ изазови за културно наслеђе“ Модерна Конзервација, бр. 5, (Београд: ICOMOS Србија, 2017).
  • „Мало степениште Београдске тврђаве“, Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 39, (Београд:Друштво конзерватора Србије, 2016), 174-179.
  • „Трансформације историјских објеката кроз време-Пројекти државних здања архитекте Николе Несторовића“, Модерна Конзервација, бр. 4, (Београд: ICOMOS Србија, 2016), 243-253.
  • „Revitalizacija industrijskog nasleđa- Magacin Banke Bošković“, izlaganje na naučnoj regionalnoj konferenciji ICOMSEE „Rezultati revitalizacije kulturnog i prirodnog nasleđa u regionu Jugoistočne Evrope“, (Beograd: 2016), 53-55.
  • Михајлов, Саша, Мишић, Биљана, Павловић, Марина. „Од Велике пијаце до Трга Републике – трагање за сталном кућом Народног музеја у Београду, Зборник Народног музеја XXII/2. (Београд: Народни Музеј, 2016), 365-387.
  • „Први петогодишњи план развоја Београда 1947-1951, три нереализована пројекта у Булевару Краља Александра“, Наслеђе бр.XVII, (Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2016) 125-138.
  • „Reuse of bastion complex – project for Sahat and Baroque gate in Belgrade fortress“ izlaganje na međunarodnoj konferenciji REUSO PAVIA 2016, IV Convengo internationale sulla documentacione, conservazione e recupero del patrimonio architecttonico e sulla tutela paesaggistica,(Firenze: 2016), 656-664.
  • Mihajlov, Saša, Pavlović, Marina. „Belgrade Danube river bank – Industrial heritage worth saving“ Tematski zbornik međunarodne naučne konferencije Architettura e Cittá, (La Spezia 27-28 novembar, Italija: 2015), 369-378.
  • „Девет деценија здања Српске академије наука и уметности“, Наслеђе бр.XVI, (Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2015) 27-42.
  • „Прилог познавању опуса архитекте Николе Несторовића – зграда Милоша Петронијевића“, Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 39, (Београд:Друштво конзерватора Србије, 2015), 147-149.
  • „Architectural activity of Nikola Nestorović between the conservative academism and secession reform”, Зборник Матице српске за ликовне уметности бр. 42, (Нови Сад: 2014), 197-208.
  • „Скулптуре Ивана Мештровића на Београдској тврђави-трансформација значења кроз простор и време“, Зборник радова конференције Јавни споменици и спомен обележја, колективно памћење и/или заборав, (Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2014) 85-100.
  • „Комплекс Зиндан капије”, Наслеђе бр. XIV, (Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда 2013), 29 ‐
  • Павловић, Марина, Вечански, Снежана. „Између истока и запада: транспозиција културних система и војне технологије утврђених пејзажа”, Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 37, (Београд: Друштво конзерватора Србије, 2013), 219-220.
  • „Прилог проучавању архитектонске камене пластике са Београдске тврђаве”, Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 31, (Београд: Друштво конзерватора Србије, 2007), 106‐
  • „Семинар „Одрживи развој културне баштине“ у Бату (Bath) у Уједињеном краљевству Велике Британије и Северне Ирске”, Гласник Друштва Конзерватора Србије бр. 31, (Београд: Друштво конзерватора Србије, 2007), 251‐
  • „Степенишна комуникација у рову Савске падине на Београдској тврђави”, Наслеђе бр. VIII, (Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда 2007), 29 ‐
  • Nešković, Marina, Pavlović, Marina. „Zaštita od vlage bastionih fortifikacija na primeru Unutrašnje Stambol kapije i Sahat kapije na Beogradskoj tvrđavi”, Zbornik radova naučnostručnog skupa „Metode utvrđivanja i otklanjanja posledica dejstva vlage na kulturna dobra“,(Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, 2004), 196‐204

 

Излагања на конференцијама

  • „А new understanding of the national style of Dragutin Inkiostri Medenjak – secession or tradition, design or architecture” Међународна научно стручна конференција Факултетa примењених уметности у Београду SmartArt – уметност и наука у примени „Од инспирације до интеракције“Српска академија наука и уметности, Београд, 28–30. 11. 2019.
  • „Katalog Kluba studenata arhitekture – refleksija društvenog konteksta”Међународна научна конференција „Архитектонске установе и удружења, уметничке групе и часописи у Краљевини СХС/Југославији (1918-1941), организатор Институт за историју уметности, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 12-13. 12. 2019. Београд.
  • „Cultural and historical values of Belgrade fortress“ Јубиларна 30. Међународна научна конференција „Дунав – Река сарадње“, организатор: Међународни научни форум Дунав река сарадње.
  • Mihajlov, Saša, Pavlović, Marina. „Belgrade Danube river bank – Industrial heritage worth saving“ Naučnameđunarodna konferencija Architettura e Cittá, (La Spezia 27-28 novembar, Italija: 2015)
  • „Reuse of bastion complex – project for Sahat and Baroque gate in Belgrade fortress“ izlaganje na međunarodnoj konferenciji REUSO PAVIA 2016, IV Convengo internationale sulla documentacione, conservazione e recupero del patrimonio architecttonico e sulla tutela paesaggistica,(Firenze: 2016)
  • „Revitalizacija industrijskog nasleđa- Magacin Banke Bošković“, izlaganje na naučnoj regionalnoj konferenciji ICOMSEE „Rezultati revitalizacije kulturnog i prirodnog nasleđa u regionu Jugoistočne Evrope“, (Beograd: 2016)
  • Nešković, Marina, Pavlović, Marina. „Zaštita od vlage bastionih fortifikacija na primeru Unutrašnje Stambol kapije i Sahat kapije na Beogradskoj tvrđavi”, izlaganje na naučnostručnom skupu „Metode utvrđivanja i otklanjanja posledica dejstva vlage na kulturna dobra“,(Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, 2004)
  • „Скулптуре Ивана Мештровића на Београдској тврђави-трансформација значења кроз простор и време“ Kонференцијa Јавни споменици и спомен обележја, колективно памћење и/или заборав, (Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2014)
  • „Нови универзитетски центар међуратног Београда“ излагање по позиву на Конференцији ,,Од османског града до ,,Београда на води“: Критичка историја визуелног преиначавања јавних простора Београда (19-21 век)’‘ 6. јула 2015. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду

Чланство у научним и стручним организацијама

  • Од 2004. члан је Инжењерске коморе Србије и поседује лиценцу одговорног пројектанта и одговорног извођача радова.
  • Од 2005. члан је Друштва од конзерватора Србије, са положеним конзерваторским испитом, а 2016-17. године члан председништва овог друштва.
  • Од 2010. члан је ICOMOS-а Србија.
  • 2011/2013. члан DOCOMOMO Србија.
  • члан Женског архитектонског друштва ЖАД.

Важно саопштење

На основу препоруке Владе Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе града Београда до даљег неће радити са странкама. Молимо вас да све захтеве упућујете електронским путем на следеће е-маил адресе:
zavod@beogradskonasledje.rs
zzskgb@beotel.rs

Ранчићева кућа

Поводом недавне посете представника Завода за заштиту споменика културе града Београда Гроцкој и Центру за културу Гроцка, данас вам доносимо причу о Ранчићевој кући.

Ранчићева кућа налази се у Мајевичкој улици, у непосредној близини Грочанске чаршије, на узвишици, на пространој парцели, слободно постављена у односу на уличну регулацију. Кућа је првобитно формирана као дводелна косовска приземљуша зидана у бондручној конструкцији са испуном од чатме, и покривена четворосливним ћерамидним кровом с великим кровним испустима – стрејама. Испред главне фасаде протезао се изразито дубок архитравни трем у равни с тереном. С трема се кроз посебна врата улазило у „кућу”, односно у собу, док је интерна комуникација „куће” и собе изостављена. Средином 19. века извршене су промене у обликовно–грађевинској форми, које доминирају у варошици већ тридесетих година 19. века и резултирају појавом тзв. грочанске варошке куће тако да и Ранчићева, у свом завршном архитектонском изразу припада групи ових кућа.

Основа се нешто проширује и зграда добија више издужени габарит и нову просторну организацију. Као и већина варошких кућа у Гроцкој и Ранчићева кућа се након промена састоји од четири просторије строго наменски дефинисане: оџаклије, дневне собе, две спаваће собе, подрума и трема који се према углу проширује у доксат. Зидана је у бондручној конструкцији, с костуром од храстових греда и испуном од чатме или ћерпича. Темељи су од притесаног камена с храстовим гредама. Кров је низак, четворосливан и покривен ћерамидом. Испусти крова (стрехе) који штите фасаде достижу ширину до једног метра. У унутрашњости куће, на трему и доксату подови су патосани опеком или даскама.

И поред својих особености, пре свега у распореду и намени просторија, варошка кућа у Гроцкој, односно Ранчићева кућа, не стоји изоловано, већ се везује за исти тип куће у варошицама Подунавља и Поморавља. Са аспекта архитектонских и етнографских вредности Ранчићева кућа представља један од ретких сачуваних примерака народног неимарства на подручју града Београда, чије одлике значе високи домет грађевинске, стамбене и ликовне културе. Конзерваторско–рестаураторски радови први пут су изведени 1970, након чега је Ранчићева кућа постала Завичајни музеј у који је смештена Дубочајска збирка др Костића. Током 2000. године извршена је санација оштећења и уређен околни простор. У Ранчићевој кући данас се налази Центар за културу општине Гроцка. Године 1979. Ранчићева кућа је утврђена за културно добро од великог значаја.

Место предаје кључева 1867. године

Данас вам представљамо једно знаменито место – Место предаје кључева 1867. У претходном посту смо описали догађаје који су претходили предаји градова кнезу Михаилу. Према Закону о културним добрима знаменито место је простор везан за догађај од посебног значаја за историју, подручје с израженим елементима природних и радом створених вредности као јединствене целине, као и спомен гробови или гробља и друга спомен обележја која су подигнута ради трајног очувања успомене на значајне догађаје, личности и места из националне историје (меморијали), од посебног културног и историјског значаја.
Спомен-обележје симболичне предаје кључева подигнуто је на месту где је 6. априла по старом, а 19. априла по новом календару 1867. године прочитан ферман Абдула Азиса, 32. султана Отоманског царства, којим су Београдска, Шабачка, Смедеревска и Кладовска тврђава предате на управу кнезу Михаилу Обреновићу и српском народу.

Према историјским изворима, то место се налази са десне стране главне калемегданске алеје, педесетак метара по уласку у парк. Овим догађајем почела је нова етапа у развоју Кнежeвине Србије, која је водила ка стицању државне самосталности. Споменик је подигнут 1967. године поводом стогодишњице овог историјског догађаја. Израђен је у виду каменог блока, на коме је вајар Михаило Пауновић израдио рељеф с представом предаје кључева, према цртежу Адама Стефановића, савременика овог догађаја. На рељефу је приказан турски паша како предаје кључеве Тврђаве кнезу Михаилу, док се у позадини види Сахат кула и минаре џамије, која је у то време постојала у Горњем граду.

Године 1968. ово знаменито место утврђено је за културно добро.

Чукур чесма

У близини раскршћа улица Добрачине и Господар Јевремове, налази се споменик „Чукур чесма“, дело скулптора Симеона Роксандића, подигнут 1931. године. На том месту налазила се стара Чукур чесма, која је до 1892. године, када је у Београду уведен водовод, снабдевала становнике овог краја водом. Чукур је турска реч и значи рупа која је била озидана дубоко у земљи. Поред тога што данас овај споменик чува успомену на једну од најстаријих чесама, својим скулпторским решењем симболично чува сећање на „догађај код Чукур чесме“, који се претворио у легенду, једну од малобројних које постоје о Београду.

Шта се заправо десило 15. јуна 1862. године, до данас није у потпуности расветљено. Постоји више верзија о личностима и узроцима догађаја, али је само исход поуздан и поткрепљен документима. Последица овог догађаја довела је до прекретнице у историји Београда и Србије. Прича о Чукур чесми почиње безазлено, једноставним речима изговореним дечаку шегрту: „Саво, ајд` трк донеси воде са Чукур чесме“. Један турски војник је отео Сави тестију из руку и он је почео да се брани, што је веома наљутило Турчина, који га је убио бајонетом, а по другој верзији га је ударио тестијом у главу и Сава је пао окрвављен поред чесме. Убрзо након тога је наишао српски полицајац, који је убио турског низама или, по другачијој верзији, наишла је српска патрола и заробила три турска низама. Потом је наишла и турска патрола те је дошло до оштрог вербалног обрачуна. Да би разрешио цео догађај, стигао је терџoман (тумач турског језика) београдске полиције Сима Нешић у пратњи жандара, али из мазгале турске страже је почела пуцњава и Сима Нешић бива убијен. То је био повод за велику тучу између Срба и Турака, где су Срби опколили Турке. Међутим, заповедник српске страже Ивко Прокић је ослободио Турке и, да би избегао веће последице, лично је испратио турског официра до капије тврђаве и ту се пријатељски с њим поздравио, али следећег тренутка Ивк и његови пратиоци су убијени. Вест о догађају прострујала је Београдом, на све стране чули су се пуцњи и борба на улицама је почела да се распламсава. Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих.

Тада су Срби заузели Варош капију и Сава капију, а вест је стигла и до осталих градова у Србији. Кнез Михаило је, из Шапца где се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Следећи дан 16.(4) јун протекао је у миру, већ наредни 17. (5) био је судбоносан за Београд, почело је бомбардовање Београда из 56 тврђавских топова. У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су преговори о независности Србије, на којима су учествовале Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско становништво исели из Србије. Након дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају градове на „чување кнезу Михаилу“, прво Београд па Кладово, Смедерево и Шабац, а затим и многе друге. Године 1867. Кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6. априла на Калемегдану.

Ванђел Тома је тестаментом завештао одређену суму новца за подизање споменика који ће чувати сећање на догађај на Чукур чесми. Пројекат за скулптуру од бронзе на мермерном постаменту урадио је Симеон Роксандић, један од најпознатијих скулптора реалистичког правца у српској уметности. Чесма са скулптуром на врху представља дечака Саву шегрта настрадалог на овом месту, на мермерном постаменту са базенчићем, где се сливала вода из крчага, био је повезан на водовод и уличну канализацију. а поред је постављена и мермерна клупа. Овај споменик, уметничко дело вајара Роксандића, обележава аутентично место једног историјског догађаја, као и место једне од најстаријих јавних чесама у Београду. Због својих уметничких и историјских вредности, проглашен је за споменик културе 1965. године.

Ново гробље

Ново гробље је, на месту на којем се и данас налази, први пут убележено на плану Београда из 1884. године. Правила за службу на новом градском гробљу усвојена су 1885, а уређење је завршено 16. августа 1886. године. Са сахрањивањем се отпочело већ сутрадан. Тако је Ново гробље постало и први плански регулисан простор те врсте у Београду. Почетак његовог функционисања означава велику прекретницу у савременом комуналном уређењу и животу града. Настало као потреба града и грађанства за уређеним и хигијенским простором за сахрањивање, гробље је имало правоугаони облик с јасно омеђеним парцелама. „На плану града из 1910. године, јасно се уочава да је простор гробља геометријски испарцелисан са три уздужне стазе, које пресецају дванаест попречних стаза. Тако дефинисан простор, обликује тринаест парцела. У складу са модерним потребама гробље је добило капелу, објекат за потребе одржавања гробља у оквиру којег је била и просторија за испраћај, као и простор за вршење секција. Налазила се десно од данашњег главног улаза у гробље. На гробљу су установљене четири врсте породичних гробница, за дванаест, осам, шест и четири ковчега, односно гробнице првог, другог, трећег и четвртог реда. Такође, у складу са европским стандардима, гробље је морало да има и зелене површине у оквиру комплекса.

Само седам година од оснивања Новог гробља подигнута је,по пројекту архитекте Светозара Ивачковића, гробљанска црква посвећена Светом Николи. Ктитори цркве, саграђене у традицији српске средњовековне архитектуре, били су Драгиња и Станојло Петровић. Ново гробље формирано је као српско православно гробље и у периоду до Првог светског рата није имало парцеле за друге конфесије. Између два светска рата, додељивањем посебних парцела, било је решено сахрањивање грађана осталих вероисповести: католика, протестаната, Јевреја, муслимана… Такође, Русима који су дошли у Србију након Октобарске револуције додељене су посебне парцеле.

Међутим, никада није постојала строга подела међу припадницима различитих конфесија и народа. Сахрањивање је вршено у другим парцелама и у време када те посебне парцеле нису биле попуњене. У истом периоду формирана су и војничка савезничка гробља: енглеско, француско, италијанско. Такође, формирано је и аустроугарско војничко гробље. Током 1931. године, по пројекту архитекте Рајка Татића, отпочело је зидање ограде око Новог гробља. Најпре су изграђени портал и део ограде испред Француског војног гробља, али нажалост пројекат није реализован у целини. По пројекту истог архитекте, 1935. године изграђена је капела за испраћај опремљена по највишим стандардима за такве објекте. У продужетку, лево од главног улаза, 1937. године саграђена је капела за испраћај ашкенаских Јевреја, за чије је сахрањивање одређена и посебна парцела. После Другог светског рата, настале су још две целине: Спомен-гробље борцима у окупираном Београду из 1959. године, аутора архитекте Богдана Богдановића и архитекте Светислава Личине, и Гробље заслужних грађана из 1965. године, рад архитекте Светислава Личине. Након оснивања крематоријума 1965. године, у складу с новим начином сахрањивања, на Новом гробљу се подижу колумбаријуми и розаријуми, али и посебна целина Врт сећања. Ова парковска површина с ружичњаком, по којој се посипа пепео земних остатака, уређена је према пројекту архитекте М. Момчиловића.

Од оснивања крајем деветнаестог века до данас, на Новом гробљу непрекидно су се таложиле многе вредности и знаменитости, генерације Београђана су овде сахрањиване, а међу њима и бројне знамените личности из свих области живота. Због готово немерљивих свеукупних вредности, Ново гробље у Београду има статус културног добра од великог значаја за Републику Србију.