Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“

Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“ налази се на Дунавској падини, непосредно уз југоисточни фронт Београдске тврђаве, у природном, парковски решеном амбијенту Малог Калемегдана. Историја зидања Павиљона носи у себи слику културног развоја наше средине, док његово обликовање сведочи о напредним архитектонским идејама међу београдским градитељима крајем треће деценије 20. века. Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“, чије је име чувало сећање на дубровачку песникињу и љубитељку уметности из 16. века, 1923. године дошло је на идеју да се у Београду, као престоници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, подигне павиљон у којем би се искључиво излагала дела. До тада, она су излагана најчешће у гимназијским салама и свечаној сали Капетан Мишиног здања, будући да није постојао простор посебно предвиђен за ову врсту концепта и садржаја. У циљу прикупљања прилога за изградњу уметничког павиљона, у фебруару 1923. године, приређен је бал у „Касини“ под називом „Хиљаду и друга ноћ“, у организацији Бранислава Нушића, тада начелника Уметничког одељења Министарства просвете. У наредним годинама настављено је са даљим прикупљањем прилога од имућних и истакнутих личности и установа. И краљ Александар Карађорђевић је поводом освећења камена темељца 1927. године даровао већу новчану помоћ Удружењу, док је Михаило Пупин у два наврата помогао приликом отплате дугова.

Крајем 1925. године Уметничко одељење Министарства Просвете расписало је конкурс за подизање новог изложбеног простора. Првобитно, павиљон је требало да буде подигнут на терену преко пута Саборне цркве, у непосредној близини Конака кнегиње Љубице. Архитекти су при пројектовању морали да воде рачуна о теренским условима и о оријенталном стилу зграде конака. Прву награду на конкурсу добио је Бранисав Којић, другу Милан Злоковић, а трећу Михаило Радовановић. Овај првонаграђени пројекат никада није изведен, будући да је убрзо по завршетку конкурса Београдска општина уступила Удружењу „Цвијета Зузорић“ земљиште на Малом Калемегдану. У вези с потребом да се пројекат прилагоди новом терену архитекта Којић израдио је нов план. Свечано полагање камена темељца и узиђивање повеље обављено је 6. новембра 1927. године, а објекат је завршен крајем наредне године.

Прва јесења изложба београдских сликара и вајара отворена је 30. децембра 1928. године у тек довршеном павиљону „Цвијета Зузорић“. То је била прва редовна годишња изложба, која је прерасла у традиционалну смотру београдских уметника. Година 1929. постала је прекретница у уметничком животу Београда, јер су изложбе у Павиљону показале јавности и уметницима различите могућности изражавања.


Архитекта је објекат компоновао као симетричну, волуметријски разуђену масу. Оса симетрије, међутим, не пролази кроз вестибил, како би посетилац очекивао, већ кроз терасу оријентисану према падини. Хоризонтални венци су наглашени, али на зидним површинама готово да нема никакве декорације. Прозорски отвори представљају чисте пробоје у масама, без посебног акцентовања. Монументални јонски стубови без канелура фланкирају улаз у вестибил, а исти мотив поновљен је и испред мале сале. Елементи класичне архитектуре употребљени су тако у једном сасвим новом духу. Третман фасада указује на модерну сведеност, али декоративност је остварена степеновањем маса. Сви ови аспекти Павиљона указују на окретање европским узорима и пре свега ар деко архитектури.

До велике реконструкције Павиљона седамдесетих година 20. века, изнад главних улазних врата налазила се алегоријска представа уметности, израђена у техници витража, дело сликара Васе Поморишца. Испред Павиљона је 1936. године постављена фонтана под називом „Буђење“ у виду наге женске фигуре са голубовима из чијих кљунова избијају млазеви воде, рад вајара Драгомира Арамбашића. Након неколико деценија функционисања, у циљу прилагођавања савременим захтевима, урађена је велика адаптација ентеријера Павиљона према пројекту архитекте Градимира Медаковића. Радови завршени 1975. године обухватили су изградњу нове галерије, изложбених сала, уклањање стакленог крова, увођење покретних паноа који омогућавају више паралелних и потпуно издвојених изложби, као и увођење најсавременије климатизације и расвете. Док је ентеријер претрпео велике измене, у спољном обликовању задржан је аутентичан архитектонски концепт Бранислава Којића, који и данас сведочи о отворености београдских аутора за напредне идеје њихових европских савременика. Данас се овде налази седиште Удружења ликовних уметника Србије.

Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“ као репрезентативан пример једног времена, како са становишта архитектонског развоја тако и са становишта општих појава у друштвеним и уметничким кретањима, проглашен је за споменик културе 1973. године.

„Наслеђе“ број XX

nasledje XX naslovna za cip
Јубиларни двадесети број часописа Наслеђе објављен је за Сајам књига октобра месеца 2019. године. Успешно је одржана и промоција Наслеђа XX у оквиру Сајма књига са освртом на дугогодишње трајање и излажење часописа на којој су говорили дугогодишњи уредник др Марко Поповић, члан редакције Вера Павловић Лончарски и садашња уредница часописа  др Марина Павловић. У овом броју објављено је тринаест радова, са радом др Нађе Куртовић Фолић посвећеним управо овом јубилеју док је  рад на тему Типологија јавне фигуралне скулптуре у Краљевини Србији (1882-1914) аутора др Игора Борозана објављен и на енглеском језику. Објављено је осам приказа актуелних књига и изложби. Такође објављена је библиографија од првог до двадесетог броја часописа. Афилијације еминентних аутора преведени су на енглески језик. Такође, на енглески језик преведено је Упутство ауторима за припрему и предају радова.

Journal Heritage XX

САДРЖАЈ

НАЂА КУРТОВИЋ ФОЛИЋ
ВАЖАН ЈУБИЛЕЈ – ДВАДЕСЕТ БРОЈЕВА ЧАСОПИСА
НАСЛЕЂЕ И РАД ЗАВОДА ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА
КУЛТУРЕ ГРАДА БЕОГРАДА У ПЕРИОДУ 1999–2019. ГОДИНЕ

споменичко наслеђе
МАРКО ПОПОВИЋ – ИСТРАЖИВАЊА ЈУГОИСТОЧНОГ БЕДЕМА ГОРЊЕГ ГРАДА
ПРОЛОМ – СЕКТОР СРЕДЊОВЕКОВНЕ КУЛЕ II ГОРЊЕГ ГРАДА
ИГОР БОРОЗАН – ТИПОЛОГИЈА ЈАВНЕ ФИГУРАЛНЕ СКУЛПТУРЕ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ (1882–1914)
ЉИЉАНА ЂУКАНОВИЋ – ТЕХНИКЕ ГРАЂЕЊА И РАЗВОЈ ГРАЂЕВИНСКЕ
ДЕЛАТНОСТИ У СТАМБЕНОЈ АРХИТЕКТУРИ БЕОГРАДА У МЕЂУРAТНОМ ПЕРИОДУ
ДРАГАНА МЕЦАНОВ – УРБАНИСТИЧКО НАСЛЕЂЕ: БЛОК 28 НА НОВОМ БЕОГРАДУ

погледи и мишљења
АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ – ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО РЕСТРИКТИВНА КУЛТУРНА
ПРАКСА И ЕЛЕМЕНТИ ЊЕНЕ ПРЕДИСТОРИЈЕ У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ

истраживања
ВЛАДАНА ПУТНИК ПРИЦА – ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ СТАМБЕНЕ АРХИТЕКТУРЕ
АЛФРЕДА МЕЛАМЕДА У БЕОГРАДУ
МАРИЈА ПОКРАЈАЦ – ИНЖЕЊЕР СТЕВАН САВКОВИЋ (1883–1939)
ЈЕЛЕНА ГАЧИЋ – БЕОГРАДСКИ ОПУС АРХИТЕКТЕ ЈОВАНКЕ ЈЕФТАНОВИЋ
АЛЕКСАНДРА УГРИНОВИЋ – НЕРЕАЛИЗОВАНА ПРВОНАГРАЂЕНА КОНКУРСНА
РЕШЕЊА ЗДЕНКА КОЛАЦИЈА И МАРКА МУШИЋА ЗА СПОМЕН-ПАРК ЈАЈИНЦИ

конзерваторски приступ
АЛЕКСАНДРА ШЕВИЋ – РЕСТАУРАЦИЈА, САНАЦИЈА И АДАПТАЦИЈА ЗГРАДЕ
НАРОДНОГ МУЗЕЈА

критички осврт
РАДЕ МРЉЕШ, АЛЕКСА ЦИГАНОВИЋ – ДИЈАГРАМАТСКИ ПРИСТУП СИНТЕЗИ У ЗАШТИТИ СВОЈСТВА ОБЈЕКАТА – ИСПИТИВАЊЕ ДВА СТУДИЈСКА
ПОСТУПКА ДИМИТРИЈА М. ЛЕКА ИЗ 1947–1948. ГОДИНЕ

грађа
МИЛОЈКО ГОРДИЋ – СПОМЕН-ЧЕСМА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ПРВОГ КАРАЂОРЂЕВИЋА, БЕОГРАД, ЛИСИЧЈИ ПОТОК

прикази
АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ – ПРИКАЗ МОНОГРАФИЈЕ: АНТОЊИНА А. ШАХАНОВА, ЛЕОНИД МИХАЙЛОВИЧ БРАИЛОВСКИЙ. ЛИЧНОСТ
ЬХУДОЖНИКА СЕРЕБРЯНОГО ВЕКА
ИГОР БОРОЗАН – ПРИКАЗ КЊИГЕ: ВЕСНА БИКИЋ (УР.), БАРОКНИ БЕОГРАД.
ПРЕОБРАЖАЈИ 1717−1739.
ДРАГАНА МЕЦАНОВ – ПРИКАЗ МОНОГРАФИЈЕ: ДР ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ
МАЦУРА, АНГЕЛИНА БАНКОВИЋ, МЕРЕ ГРАДА. КАРТЕ И ПЛАНОВИ ИЗ ЗБИРКЕ ЗА АРХИТЕКТУРУ И УРБАНИЗАМ МУЗЕЈА ГРАДА БЕОГРАДА
МАРКО НИКОЛИЋ – ПРИКАЗ МОНОГРАФИЈЕ: МИРЈАНА РОТЕР БЛАГОЈЕВИЋ,
ХАРИС ДАЈЧ: КУЋЕ БЕОГРАДСКИХ ЈЕВРЕЈА 1920–1941.
МАКСИМИЛИЈАН ДОРОСЛОВАЧКИ – ПРИКАЗ МОНОГРАФИЈЕ: БРАНИСЛАВ Љ. ФОЛИЋ, НОВА ШКОЛА АРХИТЕКТУРЕ У БЕОГРАДУ
ДУЊА АНДРИЋ – ПРИКАЗ ЗБОРНИКА РАДОВА НАУЧНОГ СКУПА: СМЕДЕРЕВСКИ КРАЈ 1918–1941.
МИЛАН ПРОСЕН – ПРИКАЗ ИЗЛОЖБЕ: МОДЕРНА БЕОГРАДА: АРХИТЕКТОНСКА БАШТИНА ПРЕСТОНИЦЕ
ИВАНА ВЕСКОВИЋ – ПРИКАЗ IX КОНФЕРЕНЦИЈЕ О КУЛТУРНОМ НАСЛЕЂУ
И ЗБОРНИКА РАДОВА: КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ И ДРУШТВО – (НЕ)РАВНОТЕЖА ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ У КОНТЕКСТУ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА, ЕКОЛОГИЈЕ И ЗДРАВЉА

in memoriam
АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ – ЗОРАН МАНЕВИЋ (1937–2019)
ВЕРА ПАВЛОВИЋ ЛОНЧАРСКИ – АЛЕКСАНДРА БАНОВИЋ (1935–2019)

Завршена синтезна мапа непокретних културних добара и споменика у јавном простору

Имајући у виду да непокретна културна добра, као и споменици у јавном простору, представљају материјални траг наше прошлости, које смо добили у наслеђе да их сачувамо и као залог предамо наредним генерацијама, презентација наслеђа представља један од начина очувања ових трагова. С том идејом, Завод за заштиту споменика културе града Београда покренуо је 2018. године трогодишњи пројекат мапирања непокретног културног наслеђа београдских општина и јавних споменик, са циљем да се наслеђе презентује и путем картографије. На географско-топографским мапама презентована су културна добра са својом локацијом, визуелним приказом и сажетим описом.

STARI GRAD za web

Током прве године реализације пројекта урађени су картографски прикази шест централних градских општина: Стари град, Савски венац, Врачар, Палилула, Земун и Лазаревац са унетим непокретним културним добрима и јавним споменицима. Исте године Завод за заштиту споменика културе града Београда је свечано презентовао пројекат јавности у оквиру Сајма књига 2018. Током наредне године су урађене мапе општина: Сурчин, Сопот, Младеновац, Вождовац, Звездара и Нови Београд, а трећа и завршна фаза пројекта реализована је 2020. године израдом преосталих пет мапа за општине: Гроцка, Барајево, Чукарица, Раковица и Обреновац.

STARI GRAD za web

У уверењу да заједничким деловањем и напорима Завода за заштиту споменика културе града Београда, општина и њених туристичких центара, можемо да остваримо  постављене циљеве, прва нам се придружила општина Савски венац која је уједно и прва штампала мапу општине са приказом непокретног културног наслеђа. Потом се нашем позиву за сарадњу одазвала и општина Земун, а ми се надамо да ће се ускоро нашем циљу у реализацији овог пројекта придружити и остале беоргадске општине.

Осим израде мапе у штампаном облику у сарадњи са локалним самоуправама, предвиђена је и њихова интерактивна веб презентација на интернет страници Завода за заштиту споменика културе града Београда. Круну трогодишњег пројекта представља јединствена синтезна мапа са приказом административног предела Београда чији је циљ упознавање локалне заједнице са споменичким наслеђем у непосредном окружењу, истицање значајних културно-историјских тачака на територији свих седамнаест београдских општина, указивање на могуће итинерере у области културног туризма и употреба мапа у туристичке сврхе.

 

 

Јубилеј Завода за заштиту споменика културе града Београда – 60 година од оснивања

naslovza
Завод за заштиту споменика културе града Београда овога маја обележава 60 година свог постојања. Наиме, Народни одбор града Београда основао је Завод 27. маја 1960. године, са идејом да се стара о културном наслеђу главног града, да проучава, документује и штити непокретна културна добра. Бројни стручњаци – архитекте, археолози, историчари уметности, етнолози, историчари, архитектонски и грађевински техничари вредно су, кроз конзерваторско-рестаураторске пројекте, археолошка истраживања, студије, елаборате, часописе, књиге и изложбе, указивали и указују на богатство материјалног и нематеријалног наслеђа насталог на тлу наше престонице. Рад Завода најбоље се препознаје кроз 434 утврђена културна добра на територији града Београда, међу којима су споменици културе, археолошка налазишта и знаменита места и 12 просторно културно историјских целина које су сведоци историје и трајања нашег града. Богато и бројно споменичко наслеђе презентовано је и популаризовано кроз низ изложби, монографија, студија, каталога и научни часопис „Наслеђе“ који је претходне године угледао свој двадесети број.

narodni muzejj

Учествујући у обликовању града, стручњаци Завода су вршили надзор над извођењем радова на фасадама и уличним засторима на Косанчићевом венцу, Скадарлији, Тргу Републике, ужем језгру Београда и Земуна. Кроз све ове године трајања урађени су бројни конзерваторски пројекти и изведени радови на небројено много културних добара. Само у последњих неколико година изведене су реконструкција и рестаурација Споменика захвалности Француској, Малог и Великог степеништа у парку Калемегдан, Чесми Мехмед паше Соколовића и Дамад Али пашиног турбета на Београдској тврђави, Земунској тврђави, фасади Зграде главне железничке станице. У току су радови на рестаурацији осматрачких павиљона Астрономске опсерваторије на Звездари, а надамо се и скорој рестаурацији Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ и Гробља ослободилаца Београда. Током свих претходних година и деценија Завод је будно пратио извођење радова на Народном музеју, Музеју савремене уметности, Дому народне скупштине, Народном позоришту и другим културним добрима. У години у којој обележавамо шездесет година од оснивања завршена је санација и рестаурација споменика Победник, симбола нашег града.

veliko stepeniste

Поводом свог јубилеја Завод за заштиту споменика културе града Београда је планирао презентацију свих сегмената рада службе заштите непокретног културног наслеђа, филмом, монографијом, изложбом и свечаном академијом, како би стручној и широј јавности представио шест деценија делатности. Околности на које нисмо имали утицај, довеле су до тога да предвиђено обележавање значајног датума за нашу кућу померимо за јесен. Овај рођендан прославићемо окончањем великог и значајног пројекта на нашој интернет страници представљањем јединствене, синтезне мапе непокретних културних добара и споменика у јавном простору, као круну трогодишњег рада на представљању културног наслеђа сваке појединачне општине Београда.

IMG-9009b6fcc63e1614709e5d8f02ad5e65-V

Пројекат је покренут 2018. године у циљу презентације споменичке баштине, упознавања локалне заједнице са историјом и културом свог непосредног окружења, истицања значајних културно-историјских тачака, указивања на могуће итинерере у области културног туризма, као и употреба мапа у туристичке сврхе. Узимајући у обзир територијалну распрострањеност и бројност непокретних културних добара Београда, потом њихову јединственост, посебност и туристички потенцијал, од 2018. до данас представили смо наслеђе свих седамнаест општина. На географско-топографским картама мапирана је споменичка баштина са својом локацијом, визуелним приказом и сажетим описом. Осим израде мапа у штампаном облику у сарадњи са 17 београдских општина, предвиђена је и њихова интерактивна веб презентација на интернет страници наше куће.

Бајракли џамија

Београд је увек био мултикултурни и мултиконфесионални град. У наредних неколико постова упознаћемо вас са богомољама различитих конфесија која су као културна добра наше престонице заштићена. Од понедељка 18.5.2020. приче о кутурним добрима ћемо на друштвеним мрежама објављивати понедељком и петком

Од некадашњих више од 60 џамија и бројних мањих исламских богомоља месџида, Бајракли џамија у Господар Јевремовој улици број 11 једини је сачувани и активни објекат исламске верскe архитектуре у Београду. Налази се на падини према Дунаву, у близини раскршћа са улицом Краља Петра. Некада је доминирала у амбијенту претежно ниских приземних кућа прометне трговачке и занатлијске четврти београдске вароши – Зејрека. Претпоставља се да је данашња Бајракли џамија изграђена на месту старијег месџида, највероватније у другој половини 17. века, као задужбина турског владара султана Сулејмана II (1687–1691). У њој као главној џамији боравио је и мувекит, човек који је прорачунавао тачно хиџретско време према исламском календару ради одређивања светих дана, који је такође регулисао и механизам сата и истицао заставу на минарету, у знак истовременог почетка молитве у свим осталим исламским богомољама у београдској вароши.


За време аустријске владавине 1717–1739. године, служила је као катедрална католичка црква, a са повратком Турака 1741. године обновљена је првобитна намена. Кнез Михаило Обреновић наложио је 1868. године министру просвете и црквених дела да изабере једну од постојећих џамија и оспособи је за обављање муслиманских верских обреда. Тада је изабрана као најцелисходнија ’Бајрак’ џамија. Између два светска рата џамију је обнављала и Општина града Београда, када је 1935. године први пут заштићена Уредбом о заштити београдских старина. Рестаурација је извођена неколико пута и након Другог светског рата од стране Народног одбора града Београда и Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе, а од средине шездесетих година 20. века и Завода за заштиту споменика културе града Београда. После новијих оштећења 2004. године, изведени су конзерваторски радови на санацији и рестаурацији камене фасаде са обновом прозорских отвора.

Архитектура џамије припада типу једнопросторне кубичне грађевине са куполом и минаретом. Масивних зидова и са мало отвора, грађена је од камена, а неки сегменти изведени су у опеци и камену. Грађевина је квадратне основе, док осмострану куполу носе источњачки поткуполни лукови и нише – тромпе, са скромном декорацијом конзола. Неуједначен је број прозорских отвора на фасадама, док се по један налази на свакој страни тамбура куполе. Поткуполни носачи и сви отвори на грађевини завршавају се карактеристично оријенталним преломљеним луцима. Са спољне северозападне стране постављено је минаре – уска кула купастог крова, с кружном терасом при врху, са које мујезин позива вернике на молитву. Наспрам улаза, у унутрашњости џамије налази се најсветији простор – михраб, плитка ниша са раскошним украсом свода, постављена у правцу светог града Меке ка југоистоку, док је уздигнута дрвена проповедаоница (минбер или мимбар) постављена десно од михраба, у југозападном углу. Над улазом је дрвена галерија (махфил), са које се доспева и до шерефе, терасе на минарету.

Унутрашња декорација џамије је веома скромна. Зидови су немалтерисани, са плитким профилацијама, ретким стилизованим флоралним и геометризованим мотивима и калиграфским натписима стихова из муслиманске свете књиге Курана, затим именима првих праведних верских поглавара калифа, као и Божјих, тј. Алахових величанствених особина и имена, исписаних арапским писмом на посебно украшеним резбареним плочама левхама. Пред улазом у џамију је постојао и засведени аркадни трем са три мање куполе. У дворишту се налази чесма за молитвено умивање, као и недовршена верска школа (медреса) са библиотеком.

Бајракли џамија представља главно исламско културно средиште у Београду. Данас је помало скривена у амбијенту виших стамбених објеката у Господар Јевремовој улици. Због старине, реткости, очуваности изворне намене, као и репрезентативности верске архитектуре и исламске културе, стављена је 1946. године под заштиту државе као споменик културе, а 1979. године утврђена за културно добро од великог значаја.