Универзитетска дечја клиника

Дечја клиника је основана почетком 1924. године, а са радом је почела 1925. године. Први професор и шеф катедре за дечје болести био је Франц Грејер из Лавова тадашње Пољске (данас Украјина). Као управник дечјег одељења и професор на Медицинском факултету у Београду био је свега годину дана. Њега је убрзо заменио ванредни професор др Матија Амброжић, ђак бечке педијатријске школе. Клиника је по оснивању била смештена у приземљу једне приватне куће, у улици Милоша Великог па је 1928. године премештена у нешто већу адаптирану кућу на Губеревцу, у саставу тадашње Опште државне болнице. Кућа је пружала тек основне услове. Места није било довољно за мале пацијенте па тако ни за клинички рад и предавања из ове области.

Имајући у виду значај наставе из педијатрије Универзитетски сенат и ректорат су 1932/1933. предузели акцију да се изгради Дечја клиника. Од Београдске општине добијено је земљиште у близини Медицинског факултета. Скице будуће зграде урадио је др Матија Амброжић, који је имао прилике да обиђе и види рад високостандардних дечијих болница у Европи. Обишао је Швајцарску, Немачку и Холандију „студирајући клинике изграђене на најмодернији начин”, како би пронашао најбоље архитектонско решење за дечју клинику у Београду.

Пројекат зграде Дечје клинике и Дечје хирургије урадио је архитекта Милан Злоковић. Изградња је коначно започета 04. октобра 1936. године Указом Краља Петра II Kарађорђевића и под највишом заштитом Њеног величанства краљице Марије, а завршена 1940. године. Форма и позиција објекта прилагођени су форми парцеле и терена, па је зато реч о издуженој правоугаоној основи болнице која је подељена на три неједнаке целине, улазну партију са амбулантама и чекаоницом из Тиршове улице, стационар у средњем делу са широким главним степеништем и улазом из парка, и наставни део са улазом из Пастерове улице. Функција и организација простора заснива се на познатим светским моделима „соларијума” па је дугачка хоризонтала главног брода оживљена терасама које болесној деци омогућавају излазак на чист ваздух, сунчање и непосредан контакт са природом. Овде су примењени сви елементи модерног пројектовања: слободан аранжман основе, равне безорнаменталне фасаде, стубови у приземљу, наглашене геометријске форме, прозори у низу, равне кровне терасе.

Јасан просторни функционализам, у технолошком и конструктувном смислу примена нових материјала и вештина пропорцијски осмишљених детаља крупне пластике резултат су целовите градитељске студије архитекте Злоковића због чега се сматра ретким примером структуралних грађевина српског модернизма. Објекат Универзитетске дечје клинике сматра се најчистијим обликом и стожером београдске модерне архитектуре између два светска рата. Архитекта Милан Злоковића био је водећа личност београдског модерног покрета чија је професионална делатност досегла врхунац управо на примеру Дечје клинике. Пројектована и грађена у време када је модерна Београда коначно прокрчила пут и изнела „победу” над домаћим еклектицизмом и историјским стиловима.

Њена изградња посебно је значајна с аспекта развоја здравствене заштите деце у Србији у периоду између два светска рата када су српски лекари својим знањем и залагањима основали Медицински факултет, бројне катедре али и болнице што би се могло сматрати почетком коначног осамостаљивања српске медицинске струке. Међу њима истакнуто место има др Амброжић који је преузео историјску одговорност за развој југословенске педијатрије, објединивши дечију педијатрију и хирургију.

Универзитетска дечја клиника утврђена је за споменик културе 1992. године.

Докторова кула

Корени институционалног збрињавања и смештаја душевних болесника у Србији везују се за породичну кућу лекара Вита Ромите, познатијом као Докторова кула која се налази у залеђу данашње Клинике др Лаза Лазаревић. Др Вито Ромита био је други по реду дипломирани лекар у Кнежевини Србији (први је био Грк др Константин Александриди). Пореклом Италијан из Напуља након службовања у Цариграду и Букурешту, 1823. године дошао је у Београд као политички емигрант. Стекавши поверење и углед као лекар, од београдског везира је добио шест и по хектара земље да у Београду изгради кућу за своју породицу. Др Ромита је изабрао плац на тада пустом и ненасељеном месту ван Вароши у шанцу, али са погледом на Топчидерско брдо, Бежанијску косу и ушће Саве у Дунав, познатом као Губеревац.

Међутим, избор места изазвао је сумњу код везира који је тражио да обустави градњу, о чему сведоче и архивски документи. Ромита се бранио да не зида кућу с намером да напада Београдску тврђаву јер је не би онда градио од блата са унутрашњим зидовима од дрвета. Како је у међувремену постао лични лекар кнеза Милоша, обратио му се за помоћ с објашњењем да је кућа довољно удаљена од пашиног конака, да је зида више блатом него кречом и да таква не би издржала ни детонацију једног топа. Зграда је изграђена по докторовој жељи 1824. године. У оквиру плаца др Ромита је засадио воћњак и виноград са племенитим врстама воћки и лозе које је донео из Италије и Грчке. Када су га Београђани питали зашто у тако удаљеном месту подиже кућу изјавио је „биће ово некад средина Београда”.

Судећи по прозорима може се претпоставити да је приземље имало споредну намену, а први спрат стамбену и репрезентативну. Дрвене степенице водиле су на спрат са холом из кога се двокрилним вратима приступало у шест пространих одељења. Главна и највећа просторија за пријеме, налазила се у средини спрата, окренута прилазном дворишту, док су бочне просторије биле спаваће собе. Просторија на југоисточној страни једина је имала камин. Архитектонски, иако у себи сједињује различите стилске утицаје, највише је имала одлике куле по чему је и добила назив „Докторова кула”: четвртастог облика од камена без обраде, са малим прозорима у приземљу. Иако једноставног изгледа била је репрезентативна и споља и изнутра за то доба.

Специфичност су били прозори са зашиљеним луком оријенталног карактера на спрату. Неимар куће др Ромите није познат али се претпоставља да је у питању домаћи мајстор који је познавао одлике балканске архитектуре. На западној фасади на спрату било је померања прозора, али, нажалост, аутентични цртежи изгледа нису сачувани. Након три године рада у Србији др Ромита је отпуштен из службе кнеза Милоша, а прави разлози остали су неразјашњени до краја. С обзиром на новонастале околности вратио се у Букурешт 1827. где га је затекла и смрт. У кући на Губеревцу остали су да живе његова жена Франческа, ћерка Антоанета и зет, доктор Бартоломео Куниберт родом из Пијемонта. Докторова супруга и ћерка упутиле су 1832. године писмо кнезу Милошу које је гласило: „Тако названу кулу Докторову, иначе кућу, коју је покојни мој муж оградио, насадивши око ње и виноград, ни ја, ни моја кћи, а ни мој зет, нисмо у стању више држати. Ми је сви единодушно, Вашој светлости предајемо, као ствар, која тек Вашој светлости од потребе бити може”. Тако је породица др Ромите кућу поклонила држави.

После три деценије од тада, декретом кнеза Михаила 1861. године Докторова кула постала је прва психијатријска установа у Србији под називом „Дом за с ума сишавше”. Први пацијент је примљен 26. августа 1861. године. По усвајању новог закона о уређењу санитетске службе 1881. године Дом прераста у Болницу за душевне болести. Тако је ова зграда постала једна од првих специјализованих здравствених установа у Србији. Због својих архитектонских и културно-историјских вредности као прва психијатријска болница у Србији, проглашена је за споменик културе 1965. године (Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 242/8 од 13.10.1965.), а 1975. за споменик културе од великог значаја за Републику Србију (Одлука о утврђивању, „Сл. гласник СРС” бр. 14/79). Временом је постала окосница и „камен темељац” формирања Клиничког центра Србије који се данас налази око ње.

Војна болница на Врачару

На северној страни Опште државне болнице (простор омеђен данашњом Пастеровом, Ресавском и Делиградском улицом, док је четврта страна окренута ка унутрашњости болничког круга) био је слободан простор где се налазио војни сењак на којем је 1904. године започета изградња комплекса Војне болнице. Прва Војна болница у Београду саграђена је педесетих година 19. века која је порушена због лошег бонитета градње, неадекватних услова лечења и смештајног капацитета. На њеном месту је 1891. године изграђена Трећа гимназија.

Питање подизања нове Војне болнице у Београду покренуто је на иницијативу референта санитета Дунавске Дивизијске Области др Романа Сондермајера крајем осамдесетих година 19. века, али се реализацији приступило тек 1903. године. Било је потребно десет година залагања др Сондермајера и пуковника др Герасимовића као и осталих лекара да српска војска добије болницу високог стандарда и по опремљености и по изгледу. Из аутобиографије др Сондермајер пише „Болница и прилике какве сам тамо нашао (када је из Пољске дошао у Србију) учиниле су на мене страшан утисак. Из једне нове модерне сазидане клинике пао сам наједаред у стару запуштену бараку…“.

Израда пројекта Војне болнице поверена је Данилу Владисављевићу, архитекти при Министарству војном. Сви објекти су били међусобно довољно удаљени са циљем да се обезбеде повољни услови инсолације и аерације као и озелењавања слободних површина. Камен темељац је постављен у присуству краља Петра I Карађорђевића и његових синова Ђорђа и Александра, 15. августа 1904. године, а изградња комплекса завршена је 1908. године. Наредне године довршене су инсталације и извршено пресељење у нове зграде. До 1909. године Војна болница је носила назив Дунавска Стална Војна болница, а од тада на предлог др Сондермајера постаје Општа Војна болница непосредно под контролом Министарства војске и морнарице, која је имала шест одељења: унутрашње, хируршко, очно, кожно-венерично, ларинголошко и зубна станица. За време Првог светског рата, тачније 16. октобра 1914. године Војну болницу је преузела Америчка мисија Црвеног крста. Главна сестра Америчке мисије Мери Гледвин, у свом дневнику је забележила да је Војна болница тада имала девет модерно саграђених и опремљених павиљона: главна зграда са две велике операционе сале, лабораторија, главна канцеларија и четири одељења; два павиљона хируршки и интерни; административна зграда; кухиња, перионица, капела, мртвачница, магацин са стовариштем.

Потом је преузима Аустријска војска 28.11/11.12.1915. године све до 19.10/1.11.1918. године. За то време у Војну болницу на Врачару се уселила резервна аустро-угарска војна болница преимeнована у „К. u К. Reservespital Brčko“, а Општа државна болница у „Брин“. Одмах по ослобођењу од аустријске окупације, у Војну болницу је усељена Пољска болница Дунавске дивизије са завојиштем, а за управника је постављен др Сондермајер. Након 1922. године по новој војној формацији постала је „Стална Војна болница I Армијске Области, а потом Главна Војна болница. У периоду између два светска рата у болничком кругу саграђене су још: Војно-Хигијенски завод, Рендгенолошко одељење, над очним одељењем подигнут је спрат са мансардом; кантина са чекаоницом за посетиоце и мањи магацин за разне апарате.

С аспекта развоја београдске архитектуре 20. века посебно у контексту изградње наменских болничких објеката у Београду, комплекс Војне болнице прва је целински остварена просторна композиција заснована на двоструком симетричном распореду зграда павиљонског типа, и архитектонско решеном главном улазу са зградом Управе која је постављена у осовину улице Светозара Марковића. Положај Војне болнице маркирао је и дао упечатљиву силуету некадашњег Врачара. У време када је саграђена представљала је висок домет архитектонско-урбанистичког пројектовања због чега је добијала признања домаће и иностране стручне јавности као најмодернија болница на Балкану. У тадашњим београдским новинама описана је: „Нова Војна болница могла би, а да се не постиди, стати у сред Берлина и Париза, јер је ту у најраскошнијем облику заступљено све што треба хигијена“. Све зграде обликоване су у стилу неоромантизма. Војна болница на Врачару утврђена је за споменик културе 1987. године.

 

Комплекс државне болнице

94098278_2918129051563890_1396808705659371520_o

Почетком 20. века Београд је имао свега неколико болница које су основане према Закону о подизању и устројству болница из 1865. године, a највећа од њих била је Варошка болница на Палилули која је 1881. године постала Општа државна болница. Међутим, иако највећа, врло брзо се суочила са проблемима смештајног капацитета и болесника и болничких служби. Из тих разлога, 1900. године одлучено је да се на простору Западног Врачара (данашњи Савски венац), уз већ постојећи круг Болнице за душевне болести у Докторовој кули, формира болнички комплекс који би испуњавао тадашње здравствене стандарде и потребе. Западни Врачар је све до почетка 20. века био периферија града, са веома повољним микроклиматским и хигијенским условима због чега је био добар избор за изградњу болница. Према урбанистичкој политици део Западног Врачара између улице Милоша Поцерца, улице Франша Д`Епереа и Булевара Ослобођења постаје први наменски организовани болнички круг у Београду.

93994300_2918129244897204_1431622048408403968_o

Примењен је павиљонски болнички систем изградње какав је дуго био доминантан у читавај Европи. Одвојене зграде за смештај и лечење оболелих сматране су најбољом заштитом од ширења интрахоспиталних инфекција, а пажња је поклањана и непосредном окружењу са уређеним зеленим површинама, стазама са дрворедима и клупама како би омогућили лечење болесника на сунцу и чистом ваздуху. Септембра 1900. године почета је градња првих павиљона. Поводом рођендана краљице Драге Обреновић, назив Општа државна болница на Западном Врачару, подигнута краљевским указом, промењен је у “Болницу Краљице Драге”. Међутим, после Мајског преврата 1903. године тај назив се задржао само за до тада једини изграђени павиљон „Женска болница Краљице Драге“ у којој се налазило Одељење гинекологије и школа за бабице, после чега је враћен у употребу првобитни назив. Овај објекат је сачуван и налази се на углу Вишеградске и Ресавске улице у којој је после Другог светског рата била Друга хируршка клиника, а данас Клиника за кардиоваскуларне болести Клиничког центра Србије.

93910157_2918129338230528_4465027685726289920_o

Комплекс Опште државне болнице пројектовао је архитекта Милан Антоновић у стилу неоренесансе и обухватао је неколико зграда павиљонског типа изграђених од 1901. до 1907. године, и то: пет павиљона Хируршког одељења, један Павиљон за дечије заразне болести и једна зграда за Просектуру. Сви павиљони обликовани су истоветно. Из економских и крајње функционалних разлога у обликовању се тежило скромности и рационалности. Реч је о примени сведене естетичности историјског стила. Поред ових болничких објеката у кругу су се налазили стан управника Опште државне болнице са апотеком, електрична централа, и кухиња са перионицом. Прва жена архитекта у Србији Јелисавета Начић, пројектовала је Павиљон за туберкулозне болеснике који је подигла Београдска општина, изграђен од 1910. до 1912. године. Зграда је бомбардована у Првом светском рату, а након рата адаптирана у Завод за Хистологију и физиологију по пројекту архитекте Светозара Јовановића. Током Другог светског рата објекат је поново погођен бомбама и након рата је задржао исту основу али стилски у потпуности измењен.

По оснивању Медицинског факултета у Београду 1920. године приступило се изградњи Универзитетских клиника и института у оквиру Опште државне болнице и њеној непосредној близини. Наиме, на западној страни Опште државне болнице био је појас зеленила, на источној страни слободан простор на коме су изграђени објекти Медицинског факултета (Анатомски институт, Институт за патологију, Интерна клиника и др). На северној страни је такође био слободан простор на којем је 1908. године завршена изградња комплекса Војне болнице који је од Опште државне болнице био одвојен путем и оградом. Како се временом војна и цивилна функција Војне болнице све више мешала тако је и ограда уклоњена.

Посебан комплекс под називом Заразна болница Министарства народног здравља данашња Инфективна клиника саграђена је 1926. године на падини Западног Врачара ка ауто-путу. Постепеним ширењем Опште државне болнице и Војне болнице наредних деценија, заједно са осталим новоформираним болницама овај простор постаје окосница формирања јединственог Клиничко-болничког центра у Србији који због својих културно историјских и архитектонско урбанистичких вредности данас има статус претходне заштите под називом „Комплекс државне болнице“.

Фотографије су из колекције Милоша Јуришића.

Прва варошка болница

Последњих недеља поново смо постали свесни тога колико велики значај у нашим животима имају здравствени радници и болнички објекти. Због тога им посвећујемо неколико наредних постова.

Прва варошка болница у Београду основана је 1841. године чији се рад у почетку одвијао у неколико нехигијенских стамбених објеката у разним деловима града, где су услови за лечење били готово неприхватљиви. Захваљујући иницијативи Кнеза Михаила да се подигне модерна болница у Београду, започето је и прикупљање новчаних средстава за њену изградњу. Тим поводом кнез Михаило откупио је плац од власника Ђорђа Ценића у ул. Џорџа Вашингтона 19 на Палилули, чији је прилог у виду земљишта придружио и велики просветни добротвор Илија М. Коларац. Свој допринос дала је и кнежева супруга Јулија Обреновић која организовала одбор за сакупљање прилога и поклона за зидање болнице. Изградња прве цивилне болнице у Београду започета је 1865. године, а завршена 1868. године. Подигнута у тада слабо изграђеном делу вароши као раскошна грађевина у пространом зеленом дворишту указивало је на степен важности организованог лечења, и на збиљност с којом се приступало у формирању модерне српске медицинске струке у освит стицања независности Србије.

Аутор објекта био је Јован Френцел, инжењер и архитекта, чији нам даљи рад и опус данас нису познати. Стога је врло могуће да је за грађење Варошке болнице, односно израду пројекта, постојао и одређени предложак. Из тог времена сачувано је и сведочење др Валенте, првог управника болнице, да је план удешен по обрасцу јеврејске болнице у Берлину. Према сведочењима савременика, Јован Френцел је умро непосредно након што је израдио план. Зграда има наглашену симетричност у основи, просторној концепцији и спољној обради. Фасаде су третиране у духу романтизма, стилизованим романо-готским мотивима, али и елементима ренесансе. Средишњи део фасаде представља и њен главни мотив. У овом сегменту измењени су ритам и величина прозорских отвора, а само поље је завршено троугаоним забатом, у чијем је врху лантерна декоративно акцентована сатом једним од најстаријих сачуваних јавних часовника у нашој престоници. Остале фасаде скромније су обликоване. У складу с тадашњим медицинским знањима, у пројектовању је веома велика пажња поклоњена проблему вентилације болесничких соба и објекта у целини, као и решавању грејања и снабдевања топлом водом.

Према Санитетском закону из 1881. године, првобитна Општинска и окружна београдска болница претворена је у Општу државну болницу. По изградњи новог болничког круга Опште државне болнице на Западном Врачару (данашњи Савски венац) бројна одељења из Варошке болнице су се иселила у нове објекте. Задржало се једино очно одељење, све до 1983. године. Од тада се у згради налазе Српско лекарско друштво, Музеј српског лекарског друштва као одељење Музеја науке и технике и Дом здравља Стари град – Медицина рада. У оквиру Музеја српског лекарског друштва у сталној поставци налазе се бројни медицински инструменти, документација и фотографије, од античког периода па све до 20. века, који истовремено сведоче о болестима људи и о развоју здравства и медицине у Србији.

На фасадама зграде налазе се спомен-плоче на којима су исписане речи захвалности Српског лекарског друштва медицинским мисијама и појединцима који су притекли у помоћ српском народу, војсци и санитету током балканских ратова и у Првом светском рату. Прва варошка болница била је дуго година наша највећа и најбоља болница кроз коју су прошле многе генерације наших најистакнутијих лекара, попут Лазе Лазаревића, Војислава Субботића, Ђорђа Нешића, Јована Јовановића и других. Она је сведочанство могућности, домета, знања и става тек консолидованог српског друштва након обнове самосталности државе. Као прва модерна болница, њен значај за развој медицинске неге и медицине као научне дисциплине остао је неприкосновен. Истовремено, она је важан објекат за изучавање историје архитектуре и грађевинских поступака у Београду 19. века.

Саборна црква

Срећан Ускрс жели вам Завод за заштиту споменика културе града Београда. Христос васкрсе!

Београдска Саборна црква је грађена од 1837. до 1840. године на месту старе цркве из 1728. године. Још од XVI века на овом месту је постојала црква посвећена истом патрону – арханђелу Михаилу. О томе како је изгледала, драгоцено сведочи протенстански свештеник и путописац Стјепан Герлах у свом опису путовања царских посланстава у Цариград 1573–1578. године. Иако пространа, са свим потребним литургијским сасудима и мобилијаром, није могла да прими бројни хришћански живаљ београдске вароши.

Рушена и оправљана, стара црква се борила са злим временима све до 22. јуна 1836. године, када је након бројних дискусија кнез Милош Обреновић издао наредбу о њеном коначном рушењу и изградњи новог храма. Градња нове Саборне цркве започета је 28. априла 1837.године. Освећење темеља ове „катедралне београдске цркве“ 15. јула 1837. године, савременик је описао као изузетан догађај којем су присуствовали митрополит Петар Јовановић, највиши црквени великодостојници, књегиња Љубица и наследници Милан и Михаило, кметови, деца и „народ обоје пола“. Радове су, према пројекту Фридриха Адама Кверфелда, изводили панчевачки мајстори. Црква је решена као једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са високим звоником над западним прочељем и полукружном апсидом на истоку. На класицистички обликованим фасадама истиче се примена барокних елемената, нарочито видљива у изгледу звоника цркве. Преузимање овакавог типа сакралних грађевина, карактеристичних за црквено градитељство Карловачке митрополије, значило је окретање Београда ка европским архитектонским и уметничким тенденцијама.

По завршетку градње приступило се украшавању и опремању унутрашњости. Београдска црквена општина је ангажовала вајара, дрворезбара и ливца Димитрија Петровића (1799–1852), школованог на академији у Бечу, на изради нацрта за иконостас и певнице. Нажалост, због извесних несугласица са општином, Димитрије Петровић након израде архитектонског дела иконостаса и његовог монтирања у цркви 1842. године, заувек напушта Београд. Раскошно обликован, са извесним еклектичким декоративним елемeнтима, иконостас Саборне цркве у Београду свакако је најрепрезентативнији класицистички иконостас у Србији. Осликавање Саборне цркве било је поверено једном од најпознатијих српских сликара 19. века, Димитрију Аврамовићу (1815–1855), који је у периоду између 1841. И 1845. године насликао укупно осамнаест великих зидних композиција и приближно педесет икона за иконостас. Уметник је био под утицајем бечке историјске школе и немачких назарена, али се његов изразит осећај за драматични колорит и пластични – смели ритам спојио у оригинални сликарски рукопис. На зидним површинама Саборне цркве остварио је јединствене монументалне композиције религијског садржаја, високо вредноване у новијем српском сликарству. Поред сликарских и дуборезачких радова на иконостасу, певницама и предикаоници, зидних слика, посебну вредност у цркви представља ризница у којој се чувају предмети примењене уметности – златарска делa из 18. и 19. века, одежде, крстови, појединачне иконе из друге половине 19. века и други предмети од културно-историјског значаја.

У самој цркви налазе се мошти св. цара Уроша и св. деспота Стевана Штиљановића, гробнице српских владара кнеза Милоша и Михаила Обреновића и гробнице црквених поглавара. Пред главним улазом у цркву сахрањени су српски књижевник и просветитељ Доситеј Обрадовић и реформатор српског језика и сакупљач народног блага Вук Караџић (1787–1864).

Саборна црква у Београду је својом архитектуром, уметничким делима и богатом ризницом непроцењива историјска баштина везана за судбину српског Београда прве половине 19. века, који се управо формирао на простору око Саборне цркве, поставши његов црквени, управни и културни центар. Одлуком из 1979. године утврђена је за културно добро од изузетног значаја за Републику Србију.

Богородичина црква

На западном делу Старог језгра Земуна развијаном од почетка XVIII века, положен је лета 1776. године камен темељац за нову православну цркву чије je грађење финансирало становништво Земуна, српске, грчке и цинцарске националности.

Црква је завршена 1780. године, као једнобродна каснобарокна грађевина са полуобличастом апсидом и плитким певницама, а крајем XVIII века, 1794-1795. добила је високи звоник на западној страни. Извори наводе да је „нова“ црква како је названа у народу, служила верским потребама једноверних Грка, Цинцара и Срба који су давали допринос за њено издржавање. Обреди су се вршили на црквенословенском, а у одређеним данима, до 1914. године, и на грчком језику.

Храм са портом био је центар у коме се организује црквена, просветна и културна делатност земунских Срба у току 19. века. Школска слава Св. Сава се обележава први пут у Земуну 1812. године. Гради се српска школа 1822. у којој се 1825. оснива библиотека. Дом Српске православне црквене општине се гради као репрезентативно здање 1909. године, према пројекту земунског архитекте Косте Атанацковића Станишића. У цркви се налази богати барокни иконостас који је 1788. године резао пилтор Аксентије из познате занатске породице Марковић. Иконе су рад Арсенија Теодоровића врсног и продуктивног иконописца и сликара барокно-рокајног стила, који 1815. године на земунском иконостасу примењује постулате класицизма. Исте године постављено је велико црквено звоно.
Арсеније Теодоровић је осликао зидне слике на првом своду испод иконостаса и првом луку испред олтара. Осликао је и архијерејски трон са представом Св. Сава над очевим гробом измирује браћу, уводећи ову историјску сцену у нашу новију уметност. Икона Заштитнице са златном позадином и барокним орнаментима, на Богородичином престолу, је рађена крајем 18. века. Базис Богородичиног престола је украшен иконом „Живоприемни источник“ коју је 1864. године извео сликар Живко Петровић, син родољубивог земунског ковача Јована, окивача устаничких топова. Уље на платну, Св. Сава благосиља Српчад, рад истог аутора из 1841. године, налази се у Дому српске црквене православне општине. Руски сликар Андреј Биценко је 1937. године осликао у “al seco” техници сцене Христовог живота у припрати, наосу, хору и олтару. У хору на монументалној композицији „Беседа на гори“ представио је лик трагично страдалог руског цара Николаја II.

Црква поседује богату ризницу и збирку књишкоархивског материјала из којег се издваја московско Јеванђеље из 1782. године, са цртежима архимандрита манастира Боговађе и Вољавче Хаџи Рувима, из 1788. године. Црква је више пута рестаурисана: 1880, 1944-1947, 1958, 1979-1980 и недавно 2000-2001. године, када је обновљено зидно сликарство, постављен нови под и подно грејање. Радови на обнови надгробних плоча на којима су натписи на грчком и црквенословенском, на јужној и северној фасади, изведени су 2010. године.

Богородичина црква је највећи храм лоциран у просторно културно-историјској целини Старо језгро Земуна, маркантна вертикла која се помаља из равни земунских кровова и учествује у формирању силуете града с Дунава, Гардоша и Ћуковца. Проглашена је за споменик културе 1992. године и представља целину са Домом Српске православне црквене општине, са којим се налази на истој парцели.

 

Црква Св. Марка

93378147_2902334739809988_106283956491517952_n

Црква Св. Марка подигнута је на старом култном месту. Првобитна црква саграђена је тридесетих година XIX века, као гробљанска црква. Ова једнобродна, скромно декорисана црква без кубета, срушена је у Другом светском рату. Нова црква изведена је по пројекту архитеката браће Петра и Бранка Крстића који су на конкурсу добили прву награду. Уз монументални и прегледни простор, конкурсом је тражен стил старовизантијски, слободан, али најсличнији цркви манастира Грачанице, задужбини краља Милутина из 1315. године, која представља врхунско достигнуће не само српске средњовековне архитектуре већ и византијске архитектуре петокуполних цркава.

93425184_2902333923143403_120785200601890816_n

Зидање Цркве Светог Марка је започето за време владавине Александра Првог Карађорђевића, а грађење је трајало дуго и са одлагањима у периоду 1931–1939. године. Обликована је у српско-византијском стилу, који чува традиције српске сакралне средњовековне архитектуре. Камен темељац за нову цркву постављен је 8. маја 1931, када је и освештана (патријарх Варнава), али је зидање настављено тек јула 1932. године. Крајем 1933. године, црква је већ била покривена, док су њено облагање и каменарско-клесарски радови завршени тек 1938, због нове полемике о употреби одговарајуће врсте камена, мермера или пешчара. Годину дана касније, спољашњост грађевине је била довршена, али је Други светски рат прекинуо опремање ентеријера и довео до страдања и уклањања мале Цркве Светог Марка. Након санирања оштећења, велика црква је наново освећена 1948. године.

93244131_2902334433143352_5403235146616799232_n

Црква Светог Марка је основе развијеног уписаног крста и то двоструко уписаног, видљивог у сводовима, има олтарску апсиду и пет купола. На западу је припрата са галеријом и високим звоником. Главна купола је над централним простором, а четири мање куполе нису постављене у угловима кракова уписаног крста, као на Грачаници, већ над бочним просторима међу аркадним тремовима. Постављене су као завршеци кула, тако да источни пар купола стоји уз олтарски простор, проскомидију и ђаконикон, а западне куполе уз западни травеј цркве. Цркву Светог Марка обухватају четири аркадна трема, два испред бочних улаза, са севера и југа, а друга два угаона трема фланкирају главни улаз у грађевину, који је формиран кроз звоник и којем се прилази широким степеништем.

93481583_2902333243143471_304156376878284800_n

Фасаде цркве су оживљене облогом од две врсте камена: светлог беловодског пешчара (Беле воде, Крушевац) и црвеног грзанског камена (Грзе, Параћин) – али је облога изведена имитацијом средњовековног начина зидања опеком и каменом, при чему је блок камена уоквирен опекама (cloisonne). На бочним фасадама цркве архиволтама су поред једноделних истакнути дводелни и троделни прозори – бифоре и трифоре. Декорацију, уз контрастне боје камена, чине и колонете на куполама и апсиди, као и двоструки зупчасти поткровни венци од камена. Куполе имају коцкаста постоља (tambur carré). У тремовима је присутан још богатији контраст црвеног и светлоокер камена, а издвајају се стубови са импост-капителима, који имају плитке рељефе симбола јеванђелиста.

93794821_2902335046476624_1042353034769727488_n

У распореду простора, елементима елевације и градацији маса архитекти Петар и Бранко Крстић су постигли инспирацију Грачаницом, али грандиознe димензијe и пропорцијe биле су у складу са идејом о намени ове цркве као нове престоне цркве главног града Краљевине Југославије, која би могла да прими велики број људи приликом приређивања свечаности поводом државних празника.

93835521_2902335909809871_7200645235909591040_n

У опусу браће Крстић претежно модернистичког концепта, Црква Светог Марка у Београду је једини реализовани сакрални објекат, изведен у традиционалној архитектури.
Уз јужни зид западног травеја, са десне стране улазећи из припрате, који је према српској средњовековној традицији одређен као место за гроб владара, постављена је шездесетих година ХХ века мермерна гробница цара Душана (1308–1355), дело скулптора Драгомира Тадића, у коју су пренети посмртни остаци овог српског владара из призренске задужбине Светих архангела. Наспрамно, са северне стране, налази се гробница патријарха Германа. У крипти Цркве Светог Марка сахрањени су краљ Александар и краљица Драга Обреновић, истакнути епископи и први ктитор мале цркве, трговац Лазар Панча.

Због посебних архитектонских и урбанистичких квалитета, Црква Светог Марка у Београду утврђена је за споменик културе 1975. године.

Црква брвнара у Вранићу

У недељи пред Ускрс доносимо вам приче о сакралним културним добрима.

Црква брвнара у Вранићу, посвећена Св. 40 великомученика (Младенци), саграђена је 1823. године на темељима старије цркве из XVIII века, о чему сведочи запис на западним вратима. Крајем XVIII и почетком XIX века око цркве су се збивали догађаји везани за Кочину крајину и припремање Првог српског устанка.

Црква има правоугаону основу која се завршава вишеугаоном апсидом. Грађена је од храстових брвана. Кров је покривен бибер црепом. Првобитно је била покривена шиндром. Са западне стране се завршавала тремом, а унутрашњи простор је био засведен лажним коритастим сводом од шашоваца. Црква је подељена у три дела – преградом у припрати и иконостасом. Из припрате степениште води у поткровље, некад вероватно одређено за хор. На цркви се по начину обраде посебно истичу западна врата, резбарена и бојена.

Покретни фонд чини око 50 уметничких предмета – иконе непознатих зографа, иконописаца Илије Петровића и Николе Јанковића, предмети уметничког занатства и старе књиге (из XVII-XIX века), који су настали углавном у периоду од краја XVIII до краја XIX века. Међу овим предметима налази се и велики резбарени крст Хаџи Рувима из 1800. године.

Црква је више пута реконструисана, а последњом реконструкцијом почетком 21.века враћен јој је оригинални изглед.

Године 1979. Црква брвнара у Вранићу утврђена је за културно добро од великог значаја.

Покретни фонд чини око 50 уметничких предмета – иконе непознатих зографа, иконописаца Илије Петровића и Николе Јанковића, предмети уметничког занатства и старе књиге (из XVII-XIX века), који су настали углавном у периоду од краја XVIII до краја XIX века. Међу овим предметима налази се и велики резбарени крст Хаџи Рувима из 1800. године.

Црква је више пута реконструисана, а последњом реконструкцијом почетком 21.века враћен јој је оригинални изглед.

Године 1979. Црква брвнара у Вранићу утврђена је за културно добро од великог значаја.

Зграда Новог двора

Нови двор, грађен као нова резиденција династије Карађорђевић и последње подигнуто здање дворског комплекса на Теразијама, заједно са суседном палатом Старог двора, којој уједно представља архитектонско-ликовни пандан, и Народном скупштином, чини ансамбл најзначајнијих јавних грађевина Београда и Србије.

Према првобитној замисли архитекте Александра Бугарског из осамдесетих година 19. века, Нови двор за престолонаследника је требало да представља једно крило амбициозно замишљеног дворског комплекса. Према том просторном решењу централни део комплекса заузимао би краљев двор, који је требало да буде изграђен на месту Старог конака (некадашњег Симићевог здања).

92790163_2891256514251144_9016541886646583296_n

Лево крило комплекса чинио би Стари двор подигнут 1884. године, док би десно крило представљало дворац престолонаследника подигнут на месту на којем се још од средине седме деценије 19. века налазио дворац Михаила Обреновић.

92989817_2891257550917707_54057940151173120_n

Идеја о изградњи Новог двора иницирана је након мајских догађаја 1903, и рушења Старог конака наредне године, где се до тада налазила владарска резиденција. Краљ Петар I Карађорђевић, по доласку на власт, боравио је у Старом двору Обреновића, који у претходном раздобљу није коришћен за становање, већ за репрезентативне потребе владара. Како је простор Старог двора био неподесан за стални боравак краљевске породице, наметала се потреба да се решење потражи у изградњи нове резиденције. Подизању Новог двора за престолонаследника Александра I Карађорђевића приступило се 1911. године, према пројекту Стојана Тителбаха (1877-1916), истакнутог српског градитеља као његово најзначајније остварење.

Грађевина је конципирана у духу академизма и у знатној мери се ослања на архитектуру Старог двора из 1882. године, са којим чини јединствену архитектонско-урбанистичку и стилску целину. Грађење двора прекидано је у току Балканских и Првог светског рата, а здање започето у време краља Петра I, завршено је у време владавине краља Александра, који се у њега уселио 1922. године. Зграда Новог двора се састоји од подрума, сутерена и два спрата, са кубетом на углу двеју улица. Уличне фасаде делују строго и мирно, док је главна фасада, окренута ка врту, разигранија и отворенија.

Зграда је знатно оштећена у току бомбардовања у Првом светском рату, у фази када још увек грађевински није била у потпуности довршена. Године 1918. обновљена је и дограђена, под надзором архитекте Момира Коруновића. Током наредне две године извршени су унутрашњи декоративни радови и опремање ентеријера. До 1934. године, када је краљ Александар убијен у Марсељу, Нови двор је био званична краљевска резиденција. Након тога, двор је адаптиран за потребе Музеја кнеза Павла. Друга реконструкција изведена је 1952. године, по пројекту архитекте Милана Минића. Тада је зграда проширена према Старом двору, урађене су нове фасаде, нови улаз и свечана сала.

93166728_2891256894251106_3779368433599119360_o

Здање Новог двора од 1953. године до данас намењено је смештају највиших републичких органа. У њему се налазило Извршно веће НРС, Скупштина НРС, Председништво СРС а најдуже је седиште председника Републике Србије. Данас Нови двор заједно са споменичким здањима која га окружују представља део једног од највреднијих амбијената историјског језгра Београда. Због својих историјских, културолошких, друштвених и архитектонско урбанистичких вредности утврђен је за културно добро 1983.