Чесни дом породице Михаиловић

Данас вам представљамо бисер народне архитектуре Чесни дом породице Михаиловић у Обреновцу.

91003313_2867790013264461_4211868895822217216_n

Обреновац, некадашњи Палеж, насеље у данашњој општини Обреновац, једној од седамнаест београдских општина, први пут се помиње у историјским изворима 1718. године, у аустријском државном попису Ваљевског дистрикта, као насеље са 11 домова. Археолошки налази показују да је насеље много старије и да вуче корене још из периода римске владавине. Природни услови, богата околина, повољан положај на раскршћу путева и прелаза преко река утицали су на брзи развој насеља и његове чаршије током XIX века. Палеж је постао значајан привредни и трговачко-занатски центар и важно извозничко место преко којег се одвијала трговина овог дела Србије са Аустријом. Због свог привредног, управног и просветно-културног значаја, 1859. године, у част повратка Милоша Обреновића у Србију, место је добило статус вароши и ново име Обреновац. Кроз урбано-архитектонску структуру обреновачке чаршије могуће је пратити не само економски просперитет већ и социјалну и културну еволуцију српског друштва, које се у кратком временском периоду трансформише од патријархално-руралног у грађанско друштво.

91038680_2867790369931092_6033044825870172160_n

Чесни дом породице Михаиловић, најзначајнија и несумњиво најлепша варошка кућа у Обреновцу, настао је већ почетком деветнаестог века. Немамо тачних података о години градње објекта, али посредним путем, на основу записа које нам је оставио српски књижевник Јоаким Вујић, који је на свом путовању кроз Србију 1826. године прошао кроз Обреновац и записао следеће: „По пришетвију мојему овамо на преношчије дођем код г. Димитрија Михаиловића, купца здешнаго, који ме учтиво и радосно прими у свој чесни дом, потом донесе ми добру вечеру и кафу“, можемо закључити да је кућа те 1826. године већ била изграђена. Кућа је основе издуженог правоугаоника са двосливним кровом. Састоји се од приземља, спрата и подрума испод дела зграде. Зидана је дрвеним бондруком са испуном од опеке. Кров је двосливан, са конструкцијом од дрвених рогова и греда и покривачем од бибер црепа.

91011506_2867791053264357_7596001128739766272_n

Од централног колског пролаза у источном делу зграде налазе се три међусобно повезане просторије у којима су биле смештене радње. Западно од централног пролаза налази се једна већа просторија којa има улаз и са улице. Ова просторија, повезана с мањом оставом, била је такође намењена трговини. Све просторије у дворишном делу приземља биле су намењене становању.
Главна улична фасада је равна, с пиластрима плитко изведеним у малтеру. Источни део имао је у приземљу архитравни трем, данас затворен. На фасади је карактеристичан хоризонтални венац са плитко извученим профилима. Венац је омалтерисан читавом ширином. Дворишна фасада је компонована с низом аркада у приземљу и на спрату, чиме је постигнут изванредан ефекат разуђености. Главни венац је, исто као и на уличној фасади, у плиткој пластици. Прозори, типа пенџера, постављени су у низу. Врата су са филунгама и прекривајућим бравама. Изузетак чине врата на спрату рађена у филунгама „инкрустирано“.

91461842_2867790703264392_8547729056483770368_n

Чесни дом породице Михаиловић, монументална кућа пословно-стамбене намене, потврђује да је јака трговачка традиција у ондашњем Палежу успела да очува српски трговачки слој и у време привредне стагнације Београдског пашалука крајем XVIII и почетком XIX века. Да се заиста ради о српској кући, односно кући саграђеној за власника Србина, а не купљеној или наслеђеној од Турака, поред организације унутрашњег простора говори и податак у помињаној књизи Јоакима Вујића, да насеље Палеж 1826. године има „60 самих српских кућа и ниједну турску“.

Чесни дом је проглашен за споменик културе 1970, а за културно добро од великог значаја утврђен је 1979. године.
Након реконструкције почетком седамдесетих година прошлог века, у кућу је смештена библиотека која се и данас тамо налази.

Кућа породице Карамата

Најстарија сачувана једноспратна зграда Старог језгра Земуна јесте кућа породице Карамата у Кaраматиној улици бр.17. Састоји се из три дела: приземног, једноспратног са једноставним кровом и једноспратног са подрумом и мансардним кровом. Сва три дела повезана су јединствено обрађеном фасадом и имају заједнички главни улаз. Највиши део зграде подигао је 1764. године имућни земунски трговац Кузман Јовановић. Зграду је 1772. године купио Димитрије Карамата. Од тада до данас зграда се налази у власништву породице Карамата.

90791567_2861032110606918_5366133853314351104_n

На плановима Земуна с краја XVIII века зграда има данашњи габарит. Крајем века, 1795. године, процењена је на 8.000 форинти, што казује да је тада, као и касније, била једна од најкомфорнијих земунских кућа јер су у то време најбоље куће Земуна достизале цену од 6.000 форинти. Јован Карамата, син Димитрија, надзидао је 1827. године спрат на средњем делу куће и извршио адаптацију зграде у целости. Из тога времена је јединствена фасада с капијом изнад које стоји година 1827. Ранија барокна капија била је на источном делу зграде.

91250196_2861032280606901_5678871579145011200_n

У кући породице Карамата, за време аустро-турског рата, 1788. године одсео је цар Јосиф II са својим штабом. Ту је одржан ратни савет на којем су учествовали поред Јосифа II и фелдмаршал Лаци и Лаудон. Тада је на плафону салона првог спрата постављен, у дрвету резан и обојен, велики двоглави аустријски орао, вероватно дело неког домаћег „пилтора“. Године 1848. у згради је одсео патријарх српски Јосиф Рајачић. У њој је, поред других познатих личности, боравио и Вук Стефановић Караџић.

90679085_2861032463940216_8666469556300021760_n
Градитељи куће за сада су непознати, а нема ни оригиналних планова. Фасада је обликована у духу класицизма и ампира, док зграда у целини има одлике типичне барокне градске стамбене куће. Представља један од најзначајнијих споменика Старог језгра Земуна.
У сачуваној збирци налазе се породични портрети, радови чији су аутори Георгије Тенецки, Павел Ђурковић, Павле Васић, Миленко Шербан и други.

Кућа породице Карамата је 1950. године проглашена за споменик културе, а за културно добро од великог значаја утврђена је 1979. године.

Шкаркина вила

Кућа Чеха Рихарда Шкарке налази се у Делиградској улици бр. 13 у Београду, на врачарској падини, у близини једног од највећих градских тргова – Славије. У амбијенту који открива архитектонска трагања и остварења од краја 19. века па све до данашњих дана, ова вила, попут правог странца у Београду, привлачи пажњу и намеће бројна питања посматрачима. Откуда оваква градска вила, овакво архитектонско обликовање, непоновљено у Београду, овакав градитељски шарм?

90677077_2856540564389406_8688818929725865984_n

Чеси су у Србију почели да пристижу у већем броју средином 19. века. Чешке занатлије, банкари, индустријалци, лекари, архитекте и уметници углавном су се настанили у Београду, где су осамдесетих година, у циљу очувања свог културног идентитета, основали Чешко друштво „Лумир“. Касније је ово друштво понело назив Културно-просветно друштво Чеха и Словака. Овом веома популарном удружењу једно време је председавао и Рихард Шкарка, директор филијале Прашке кредитне банке у Београду.

90597429_2856540901056039_7090987458053013504_n

За подизање своје куће у Делиградској улици, Рихард Шкарка је позвао архитекту Драгишу Брашована. Будимпештански ђак је до тада у Београду већ реализовао своје прво потпуно самостално дело, зграду бивше Есконтне банке у Нушићевој улици. Остварење у комбинацији барокно-класицистичке еклектике, обезбедило је Брашовану добар пријем у београдској средини. Школовање, живот и рад од 1907. до 1918. године у Будимпешти, другој престоници Аустроугарске монархије и једном од уметничких центара средње Европе, упутили су Брашована у тада доминантни градски стил – романтични еклектицизам. Академски принципи прожети романтичним духом представљали су водеће опредељење тамошњих градитеља.

90789557_2856541861055943_3018697607712079872_n

Шкаркина вила изграђена је током 1926–1927. године, као репрезентативна градска вила. Академски принципи, романтичарски дух, истористички мотиви, примесе модерних идеја и ардекоовски третман површина, препознају се у обликовању главне – уличне фасаде објекта. Фасада је изведена у једној равни, а декоративни елементи преузети из историјских стилова, романике, венецијанске готике и барока доприносе њеној сликовитости. Рустичној обради доње зоне са забатним мотивима, дијамант квадерима веома блиским чешком кубизму, и прозорима завршеним слепим аркадама, супротставља се равна површина спрата. Њом доминира романтичарска трифора испуњена флоралним, зооморфним и антропоморфним мотивима, постављена између модернистички третираних прозорских отвора без посебног акцента. Фасада се завршава декоративно решеном назубљеном кровном атиком. Мотив преломљеног лука и барокних волута поновљен је и на монументалној улазној капији, чија су врата решена у виду врло декоративно третиране металне решетке. Супротстављене и уједно обједињене широке плошне површине и орнамент, лук и оштар угао, извијена и права линија, мотиви различитих историјских стилова у сасвим модерном аранжману, чине ову фасаду једном од најнеобичнијих и једном од најшармантнијих у Београду. За разлику од већине својих савременика архитекта Драгиша Брашован је посебну пажњу посветио и мање уочљивим дворишним фасадама остварујући јединство укупног изгледа грађевине у морфолошком и стилском погледу. Раскошној спољној обради одговара и богато опремљен ентеријер. На плафону кружног хола приземља до данас је сачувана зидна слика, нажалост непознатог аутора.

90790171_2856541147722681_9016906009678970880_n

Године 1927. фасада Шкаркине виле добила је награду као једна од најлепших фасада у Београду. Данас се у овој раскошној градској вили налази Амбасада Белорусије. Шкаркина вила је објекат значајне архитектонске и културно-историјске вредности. Она представља један од најуспелијих примера Брашованове архитектуре градских вила, а као ретка грађевина романтичарског духа заузима

91448399_2856541614389301_1349716747195777024_n
изузетно место у београдској међуратној архитектури.
Утврђена је за културно добро 2002. године

Важно саопштење

На основу препоруке Владе Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе града Београда до даљег неће радити са странкама. Молимо вас да све захтеве упућујете електронским путем на следеће е-маил адресе:
zavod@beogradskonasledje.rs
zzskgb@beotel.rs

Кућа краља Петра I Карађорђевића

Кућа у којој је умро краљ Петар Први Карађорђевић, позната и као Музеј краља Петра Првог Ослободиоца, подигнута је 1896. године на Топчидерском брду изван градског и грађевинског рејона Београда, као кућа за одмор угледног трговца Ђорђа Павловића. По моди оног времена, истакнути Београђани и добростојећи трговци почели су крајем 19. века да, недалеко од града, граде куће за привремени боравак. Идеално место је било на узвисинама над Топчидером, уз друм који је водио поред Господарске механе до Конака кнеза Милоша, Цркве Св. Петра и Павла, Топчидерског парка и шуме и ловишта Кошутњак.

90510114_2852031744840288_5842640275574358016_n

Друштвени статус и имовинско стање власника омогућили су да се кућа битно разликује од других подизаних по виноградима у непосредној близини, много ближих концепту летњиковаца како по величини тако и по репрезентативности. Имање на којем се налазила кућа Ђорђа Павловића било је засађено воћкама и ретким дрвећем.

90653060_2852031944840268_33627493688672256_n

Летњиковац има подрум, приземље, спрат. Диспозиција простора је карактеристична за крај деветнаестог века који још увек летњиковац посматра као репрезентативни стамбени објекат, идентичан оном у граду. Кућа има два потпуно одвојена дела, један јавни, у приземљу, до којег се долази преко репрезентативног степеништа и терасе под стубовима, и други, приватни, који заузима спрат и коме се приступа преко бочно постављеног улаза. У приземљу су се налазила два салона и трпезарија, спаваће собе на спрату, а кухиња у сутерену.

Фасаде су академски обликоване уз примену карактеристичних елемената стила као што су стубови и пиластри, тимпанони над порталима, натпрозорници, балустри, лукарне мансардног крова и ограда од кованог гвожђа као завршни елемент крова. Над мансардним
кровом уздиже се луковичаста купола с лантерном.

Породица Павловић је кућу користила до 1919. године, када ју је изнајмила Двору за смештај краља Петра Првог Карађорђевића. Краљ Петар се вратио из Грчке у Београд септембра 1919, из избеглиштва у које је отишао повлачећи се са својом војском 1915. године.
Стар и болестан, жељан мира и самоће, краљ Петар је одбио да станује у двору, иако то тада и није било могуће, јер су и Стари и Нови двор били оштећени у рату. У вили на Топчидерском брду краљ је живео с малобројним дворским особљем, које је плаћао из сопствене апанаже.

90676834_2852032188173577_3468531922286673920_n

Усамљености и изолованости доприносио је и скоро спартански живот који је водио у више него скромном ентеријеру. У краљевој соби на спрату налазили су се кревет, сто, орман, умиваоник, стона лампа, у трпезарији поред ње сто за ручавање, столице и орман за посуђе, а у библиотеци орман са књигама. Мали и велики салон су, такође, били намештени само најнеопходнијим стварима.
Зидови су били скромно декорисани. Сем малог салона, у којем је краљ Петар проводио највише времена и примао ретке посетиоце, где су се на зидовима налазили портрети и слике краљевске породице, остале просторије су имале само краљев портрет. У трпезарији се налазила икона Св. Андрије Првозваног, заштитника Дома Карађорђевића.

Краљ Петар је умро 16. августа 1921. године. Тек три године након смрти краља Петра, Министарство просвете je oформило Одбор за подизање Музеја краља Петра Првог. У ту сврху је откупљена кућа, подигнута нова ограда с репрезентативном улазном капијом зиданом по угледу на оне испред Старог и Новог двора и уређена је башта. Одбор је био суочен с недостатком експоната који би на одговарајући начин илустровали владавину и приватни живот краља Петра и због тога музеј никада није ни био званично отворен.

90419117_2852032341506895_4742650725312495616_n

После Другог светског рата, кућа је, као државно добро Министарства просвете, услед недостатка одговарајућих објеката, једно време служила као школа, а затим су се у њу уселили станари. Обновљена је 1997. године по пројекту Завода за заштиту споменика културе. Године 2005. кућа је предата на коришћење Општини Савски венац, која је у њој отворила културни центар под називом „Кућа краља Петра Првог“. Иако кућа није претворена у музеј, како је то одлучено 1921. године, ипак се у називу културног центра чува успомена на краља Ослободиоца.
Кућа краља Петра Првог Карађорђевића, Васе Пелагића 40, је због својих историјских, архитектонских и урбанистичких вредности проглашена за споменик културе 1992. године (Службени гласник града Београда, 26/92).

Важно саопштење

На основу препоруке Владе Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе града Београда до даљег неће радити са странкама. Молимо вас да све захтеве упућујете електронским путем на следеће е-маил адресе:
zavod@beogradskonasledje.rs
zzskgb@beotel.rs

Данас вас упознајемо са Генчићевом кућом у Београду.

Породична кућа Ђорђа Генчића у Крунској улици бр.51 у Београду саграђена је између 1927. и 1929. године, према пројекту познатог српског архитекте Драгише Брашована. Представља један од најлепших и најзначајнијих објеката београдске стамбене архитектуре међуратног периода, али и укус српске грађанске елите којој је власник припадао.

90595297_2845306548846141_4815415902327537664_n

Ђорђе Генчић је био познати индустријалац и у време подизања виле министар у пензији, који је одиграо важну улогу у политичком животу Србије у последњим деценијама XIX века. Избор Драгише Брашована за пројектанта није био ни мало случајан, јер је у то време важио за најугледнијег градитеља породичних вила у Београду.

90497808_2845307902179339_7845341830156648448_n

90598828_2845308428845953_5616618837098102784_n

По својим архитектонским и стилским карактеристикама Генчићева кућа припада групи објеката на којима је архитекта Брашован започео процес постепеног модернизовања академских форми, који се пре свега огледа у истом третману свих фасада грађевине. Конципирана је као грађевина кубичног волумена, са академски рашчлањеном фасадом, којом доминира улазни део, решен у форми тријумфалног лука. Фасада је оживљена правилним распоредом прозорских ниша и паровима удвојених стубова са јонским капителима. Равнотежом маса и сведеношћу декорације наговештено је приближавање модерном архитектонском изразу.

90473580_2845308255512637_4409828778922999808_n

 

Од 1952. године у згради се налази Музеј Николе Тесле, посвећен животу и делу чувеног светског научника. Музеј чува обимну Теслину научну и личну заоставштину.

Генчићева кућа је утврђена за културно добро 1987. године.

Важно саопштење

На основу препоруке Владе Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе града Београда до даљег неће радити са странкама. Молимо вас да све захтеве упућујете електронским путем на следеће е-маил адресе:
zavod@beogradskonasledje.rs
zzskgb@beotel.rs

Робни магазин

Драги пратиоци од данас, сваког понедељка, среде и петка, на нашој страници, упознаваћемо вас са културним добрима Београда. Почињемо са Робним магазином.

90137392_2840632942646835_1430117091867885568_n

У некадашњој главној трговачкој улици Београда, Улици краља Петра, помало скривен на први поглед, налази се прави архитектонски бисер. Ово несвакидашње ауторско остварење, познато као Робни магазин, саграђено је 1907. године према пројекту инжењера Виктора Азриела.

90441567_2840633319313464_7665918214156582912_n

Виктор Давид Азриел је рођен у Београду 1880. године, у богатој јеврејској трговачкој породици. Његов отац Ха(ј)им је био активан члан, а једно време и председник београдске Јеврејске општине сефардског обреда. Након основне школе и гимназије у Београду, Виктор Азриел одлази у Беч на Техничку високу школу. Први познати посао по повратку у родни град била је поправка породичне куће. Изузев зграде Робног магазина, на чијем десном пиластру је уклесано име овог инжењера, име Виктора Азриела се везује и за зидање јеврејске синагоге Бет Исраел у Улици цара Уроша која је срушена у бомбардовању 1941. године, а чијом је изградњом руководио. Рано је престао да се бави инжењерском праксом и потпуно се посветио изучавању ционизма, путовањима и писању. Стрељан је 1942. године.

90497535_2840632365980226_8289769742978252800_n

Робни магазин је подигнут за Бенциона Булија, познатог банкара и народног посланика. То је била прва модерна робна кућа у Београду, потпуно другачија од традиционалних дућана. Управо специфична намена зграде омогућила је пројектанту слободнији третман ентеријера и употребу савремене конструкције. Ова сразмерно мала грађевина основе 8 метара х 20 метара, има подрум и четири етаже. Приземље, међуспрат и спрат представљају јединствен продајни простор. Робни магазин је био прва трговачка зграда у Београду у којој је више етажа међусобно спојено и отворено, јер је прегледност један од основних услова који је неопходно испунити у пројектовању магацина. Овако отворен простор постигнут је употребом стубова и галерија, као и гвозденим мостом који је повучен кроз централни део у висини првог спрата, а осветљен је преко фасаде и правоугаоних лантерни на равном крову. Највиши спрат је сасвим издвојен гвозденом таваницом и предвиђен за складиште, а у задњем делу, иза продајног простора, смештене су канцеларије. За конструкцију је употребљен армирани бетон, a гвоздени носачи и декоративни стубови су допремљени из Аустрије.

90513086_2840632709313525_4647744351936446464_n

Архитектонском програму Робног магазина одговара сецесијски обрађена фасада. Урађена као стаклена „зид завеса“ придржана гвозденом решетком, фасада је смештена између два мермерна пилона с карактеристичним завршецима – фијалама. Бели пилони, на црним полираним гранитним базама, декорисани су рељефно, женским маскама расплетене косе, од којих се спуштају стилизоване геометријске траке. Ови мотиви, који се појављују на појединим београдским фасадама тога времена, инспирисани су Оријентом и карактеристични су за сецесијски стил. Умерену сецесијску декорацију има и лучни фасадни завршетак, као и гвоздена балконска ограда, која својом позицијом пресеца зграду по средини. У централном делу приземља, симетрично постављен и у основи трапезасто увучен, смештен је портал с веома успелим и занимљивим рукохватима у виду лабудова, од којих је један украден, а три се за сад чувају у Заводу за заштиту споменика културе града Београда. Овај зооморфни детаљ, уз антропоморфне женске маске, геометријске траке и флоралне преплете тако заокружује декоративни репертоар Робног магазина.

Робни магазин у Улици краља Петра бр. 16 у Београду, наглашено вертикалан, лепих пропорција и складан, најуспелији је и најчистији пример сецесијске архитектуре у Београду. Робни магазин је утврђен за културно добро 1966. године (Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 1068/3, од 30. 12. 1966).

„Београд знам да чувам“ прва апликација о непокретном културном наслеђу на подручју Града Београда, у форми квиза, игрице

У Заводу за заштиту споменика културе града Београда, у среду 04. марта 2020. године, одржана је промоција прве бесплатне андроид апликације квиза знања „Београд знам да чувам“.

1

 

Завод за заштиту споменика културе града Београда је 2014. године покренуо едукативни пројекат „Наслеђе за децу“. Као производ вишегодишњег развијања пројекта настала је идеја да се креира андроид апликација квиз знања „Београд знам да чувам“, која омогућава да се на лако доступан начин на језику који деца најлакше и најбрже разумеју учине доступним основни појмови, информације и фотографије културних добара. На забаван начин кроз својеврсна такмичења у знању уз коришћење дигиталних алата развијаће се свест о културном богатству које поседујемо а које је у школама у оквиру предмета које изучавају можда недовољно заступљено.

2 3

 

Медији, стручна јавност и будући корисници апликације, школарци из Основне школе “Михаило Петровић Алас“, могли су да сазнају више о самом пројекту од ауторки Ане Сибиновић, дипломираног етнолога и Слађане Милојевић, документаристе Завода, док је пуштање апликације у рад ексклузивно најавила Оливера Вучковић, директор Завода.

4

 

Апликација „Београд знам да чувам“ је едукативног карактера и функционише без приступа интернету. Преузимање са Google Play продавнице је бесплатно, инсталирање је на локалном уређају – андроид телефону или таблету, без могућности изласка на друштвене мреже и интернет. Пројекат је финансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије.

5c

 

Београдско наслеђе је богато и слојевито и тек када научимо и спознамо све тајне које крије знаћемо да га на прави начин чувамо и волимо.

BeogradZnamDaCuvam-QR

 

Link na Playstore-u je: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.coprix.spomenik

Preuzmite-Belo